Прво ћу цитирати неколико пасуса, а ви пробајте да замислите о којој је држави реч (уместо правог имена земље у цитатима писаће ДРЖАВА):

„Најважнија драгоценост ТЕ ДРЖАВЕ био је Бог.“ 

„Занимљиво је то што су проблеми са којима се сусрела ТА ДРЖАВА у периоду свог слабљења – агресија споља, природне непогоде, економске и политичке кризе – нису били новост за ову хиљадугодишњу државу, у којој је постојао проверени механизам излаза из најопаснијих ситуација. Држава је сличним искушењима много пута одолевала.“

„Тачно је да је било мноштво завидних непријатеља и на Истоку и на Западу. И да су били земљотреси […], али нису они победили ТУ ДРЖАВУ. Сви проблеми би били превазиђени да су СТАНОВНИЦИ ТЕ ДРЖАВЕ успели да победе сами себе.“

„Проблем који ТА ДРЖАВА није умела да реши и који је на крају крајева и уништио њену економију је губљење државне контроле над финансијама. Грандиозни, неконтролисани процес одлива капитала на Запад, у Европу… Држава је испустила из својих руку контролу над трговином и привредом и, на крају крајева, је предала своје основне економске и трговинске ресурсе страним предузичима.“

СТАНОВНИЦИ ТЕ ДРЖАВЕ који су се увек принципијелно ослањали само на своје снаге у руковођењу државом и управљању привредом, одједном су почели да воде бурне дискусије, а потом решили да је […] трговину разумније предати у руке страних пријатеља, који су бољи предузимачи и који су спремни да преузму све расходе.“

„Неке време су сви били задовољни. У градским дућанима се појавило обиље никад виђене робе из Европе и Азије, али све то није прошло без последица. Прошло је само неколико деценија како је кренуо незадржив пад домаће производње и пољопривреде. Сви предузимачи ТЕ ДРЖАВЕ су банкротирали или постали зависни од странаца.“

„… при том су [западњаци] објавили да се боре против режима који пориче европске вредности. Од тог тренутка на Западу је почела да сазрева слика ТЕ ДРЖАВЕ као јеретичке империје зла. У будућности се та слика стално, кад год је било потребно, извлачила из идеолошких арсенала.“

„Други проблем који ТА ДРЖАВА није успела да реши била је корупција и олигархија.   […] У периоду политичких и административних реформи појавило се искушење да се замени стара и наизглед непокретна бирократска машинерија за ефикаснију и флексибилнију, у којој би улога државе била ограничена. Држава се добровољно одрекла дела своје стратегијске и монополске функције и предала је у руке уског круга породица. […] Све се завршило тешком политичком кризом из које је једино било могуће изаћи само под условом неповратних уступака странцима.“

„Огроман проблем ТЕ ДРЖАВЕ у периоду њеног слабљења представљала је честа промена политичких праваца, оно што се назива одсуством стабилности и наслеђивања државне власти.“

„Народи некада јединствене ДРЖАВЕ почели су да ратују између себе. Запад је једва дочекао да искористи нове нереде. Испровоцирано је неколико правих револуција. Уз помоћ економских и војних притисака Запад је настајао да отцепљењем [деловe ДРЖАВЕ]приспоји латинској Европи, обећавајући економску и војну помоћ – али их је наравно обмануо и цинично оставио.“

„Цео живот се водио у престоници. Влада није желела да обрати пажњу на то да заборављена провинција постаје све сиромашнија.“

„Демографски проблем био је један од највећих. ДРЖАВУ су постепено насељавали други народи који су терали одатле изворно, православно становништво. Брзо се мењао етнички састав земље. Наталитет је опадао. Дошљаци се нису односили према ДРЖАВИ као новој отаџбини, него као према потенцијалној ловини коју ће, пре или касније, освојити. ДРЖАВА је одбила да се бави васпитањем свог народа, према демагогији да државна идеологија представља насиље над личношћу.“

„Све то хиљадугодишње искуство је било исмејано и потцењено ради туђег мишљења. Поштовање се почело показивати према Западу…“

„Смисао постојања и душа ТЕ ДРЖАВЕ било је православље, нетакнута вероисповест хришћанства, у коме се принципијелно нису мењале догме. Такав манифест конзерватизма Запад није могао да поднесе – називао га је нединамичним, тупим, ограниченим, и на крају крајева је [Запад] почео да захтева да ТА ДРЖАВА модернизује сав свој живот по западном шаблону.“

„Запад није био кривац за све пехове ТЕ ДРЖАВЕ. Запад је био само вођен својим интересима, што је потпуно природно. Историјски порази су се дешавали када су сами СТАНОВНИЦИ ТЕ ДРЖАВЕ били неверни основним принципима на којима је стала њихова држава. Ови принципи су били једноставни и од детињства познати сваком СТАНОВНИКУ ТЕ ДРЖАВЕ: верност Богу, његовим вечним законима који се чувају у православној цркви и неустрашиво ослањање на сопствену традицију и снагу.“

„Представници прозападне партије, који су све чешће имали тајну али и јавну подршку европских влада, побеђивали су традиционалисте. Под њиховом руководством, у земљи је спроведен низ реформи – укључујући економску, војну, политичку, и наравно идеолошку и религиозну. Све ове реформе су доживеле апсолутну пропаст и довеле до духовних и материјалних разарања у држави. У првом реду, западна партија је кренула да преиспитује историју, културу и религију своје земље. Али, уместо здраве критике, предложили су друштву самопонижавање. Све што је са Запада се хвалило, а своје се презирало. Историја ТЕ ДРЖАВЕ се разобличавала, вера и традиција се исмевала, војска се подвргавала понижењима, од ТЕ ДРЖАВЕ почели су да стварају некаквог светског монструма. Богата омладина је престала да студира у земљи и одлазила је на студије у иностранство, најблиставији умови науке су емигрирали на Запад јер је држава престала да им посвећује заслужену пажњу… Један владар је прорекао да ће ‘одбачена наука постати непријатељ наш и устаће против нас’.“

„Спроведене су војне реформе по угледу на Запад. Постојао је проверен систем ‘народне војске’, за војску новог типа била су потребна значајна улагања. Војску су решили да кардинално промене и изграде је по угледу за западну професионалну. Све у свему, као резултат реформе уништена је сопствена редовна војска, а професионална није ни створена. И на крају је прихваћен правац блока са Западом, у оквиру војно-политичког савеза…“

„Примењујући западна искуства, држава је постајала све мање ефикасна, али је тврдоглаво тражила пут у поновном копирању западних образаца.“

Рекло би се да је одговор лак – реч је о Србији! Али није: цитати су из руског филма „Пропаст Империје – Византијска лекција“, дакле реч је о Византији. У филму. Али, у стварности – рекло би се да ми непогрешиво следимо пут пропасти славних претходника.  

И ово није било све, то јест није било најгоре. Још један, последњи цитат:

„Последњи, најстрашнији ударац задала је црквена унија с Римом. Формално то је било потчињавање православне цркве римском папи из чисто прагматичних интереса. Свака наредна спољна агресија стављала је земљу пред избор – уздати се у Бога и сопствену снагу, или одрећи се вековних принципа на којима се оснивала држава, а заузврат добити војну и економску помоћ латинског Запада. Избор је учињен. Године 1274. изасланици императора Михајла Палеолога признали су, по први пут у историји, старешинство римског папе. Погодности које су Византинци добили од ове предаје идеолошких позиција биле се мизерне. […] Преобраћени у унијатство, православци су проглашени лошим католицима. Византинци су морали да запамте да је Западу потребно само потпуно и безусловно религиозни и политичко потчињавање. За Византинце је морао да постане безгрешан не само папа већ и сам Запад. Други огроман проблем који се појавио као последица издаје вере јесте да је народ изгубио поверење у власт. Византинци су били потресени због издаје њихове највеће вредности – православља. Схватили су да је могуће играти се и са највећим вредностима у животу – истином вере.“

Како се ово завршило, сви знамо – падом Цариграда под турску власт и пропашћу Византије. Оно што је очито јесте да српска црква следи српску државу у опонашању византијске пропасти: многи српски архијереји јесу међу најватренијим екуменистима и то не крију! Најављен је Свеправославни сабор за 2016. а онда за 2025. годину и сусрет Истока и Запада под видом неког „јединства“, „јединства“ које ће једино моћи да значи потчињавање православних под папску власт. Нема друге за закључак да ће то бити други пад Цариграда и нови пад Србије.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО ФИЛМ „ПРОПАСТ ИМПЕРИЈЕ – ВИЗАНТИЈСКА ЛЕКЦИЈА“

Categories: Аз и буки

Tags: Александар Лазић, Византија, архимандрит Тихон, пад Цариграда, православље, римокатолици, свејерес екуменизма