Срђан Цветковић: Злочини у име народа!

Историчар др Срђан Цветковић о иницијативи да се напокон обелодани истина о репресијама комунистичког режима над народом од 1944. до 1953.

О томе да се власт после Другог светског рата обрачунавала са политичким неистомишљеницима, а затим и са непослушницима у сопственим редовима, одавно се већ јавно говори а од скора документовано и објективно научно истражује. Али праве размере те масовне трагедије сагледавају се тек однедавно, пошто је др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историју у Београду, издао тротомну књигу „Између српа и чекића” о репресији у Србији од 1944. до 1991. и са бројним сарадницима приредио изузетно запажену мултимедијалну изложбу У ИМЕ НАРОДА! у Историјском музеју Србије (април-август 2014).

Ови пројекти документовано сведоче о томе да како су по окончању Другог светског рата комунисти начинили прави масакр над неистомишљеницима и класним противницима колико је људи страдало само због другачијег мишљења, како су и када ликвидирани, и најважније, ко је осмислио, а ко реализовао, тако паклени план термидора…

Зашто Србија 70. година ћути о репресији у име комунистичке идеологије?

Нико поуздано не зна сасвим тачан број оних које су, непосредно после Другог светског рата, масовно стрељани без оптужнице и пресуде, само зато јер су сметали комунистима да преузму државу, да отму приватну имовину и шире своју идеологију. Документа о томе су делом уништена или се део још држи под кључем, многе масовне гробнице још нису откопане или обележене, а држава није ни декларативно осудила насиље и злочине из тог времена, нити је ресила питање конфисковане и национализоване имовине. Зашто се о томе ћути? Према мом мишљењу највише због тога што не постоји политичка воља да се ове тешке теме из наше новије историје на прави начин отворе. Као да постоји, по мени неоправдана, бојазан да ће се тиме урушити антифашизам тековине НОБ-е и слично. Напротив ја сматрам да ће управо прича о злочинима и инструментализацији антифашистичког рата у сврхе једне бољшевичке револуције након њега очистити борбу за слободу од револуционарних наслага и злоупотреба и допринети даљој афирмацији правих антифашистичких вредности и демократије.

* Ви сте први историчар који се системски бави проблемом репресије у Србији после Другог светског рата. Шта сте после вишегодишњег проучавања званичних докумената и сведочанства преживелих утврдили. Коме је требао постратни термидор и ко су биле његове жртве?

• Користећи сву доступну документацију, извукао сам закључак да је насиље плански вођено И да је имало свој циљ који је таргетирао нарочито поједине социјалне групе. Иако није било социјалне групе или друштвеног слоја у коме није било жртава репресије, хапшених и ликвидираних људи. Најдрастичнија је свакако била погођена предратна политичка елита, али ништа мање бројне нису биле ни чистке посленика у култури, образовању, уметности, медијима, као и индустријалаца, занатлија, кулака тј. богатих сељака на селу и других ,,буржуја” без чије ликвидације никада не би могло доћи до наглог друштвеног преображаја, новог социјално – економског уређења по комунистичкој идеологији.

* У књизи „Између српа и чекића” наглашавате да тачан број жртава суровог разрачунавања власти са неистомишљеницима није сасвим могуће утврдити јер за многе случајеве документација никада није ни постојала. Да ли се бар може закључити како је она организована?

• Та репресија је била планска и цикличног карактера – одвијала се у таласима. По уласку партизанских јединица у градове, по већ начињеним списковима и на основу дојава, најпре су хапшени људи и формирани истражни затвори. У прво време док није стигла директива Александра Ранковића, да се с тим престане људи су стрељани без суда а пресуде су касније само некима писане за потребе конфискације или компромитације. О томе су од стране ОЗН-е вођене прецизне и детаљне књиге и спискови стрељаних али нажалост нису за све крајеве и градове подједнако сачуване.

Као и Октобарска револуција и ова је имала три етапе. Власт се са непријатељима револуције разрачунавала циклично. Прво са политичким партијама и лидерима који су били ван фронта 1944. па су разбијањем и фузионисањем уништавали странке блиске по политичком опредељењу, а у трећем кругу чистили су сопствене редове јачајући личну власт партијског лидера.

* Како су људи тада, уопште сазнавали да су им рођаци или комшије убијани или на робији?

• Неки никада нису сазнали, рођаци су им одвођени од стране људи у кожним мантилима или униформама без икаквог објашњења или каснијег образложења…Ни имена им нису смели помињати… Неке спискове са именима су ради компромитације качили по бандерама као да су осуђени у легалном судском поступку заједно са неким могућим ратним злочинцима. Касније после 1945, процеси су били јавни а пресуде су објављиване по новинама и давана су саопштења о „народним непријатељима”.

* Постоје ли писани трагови о налогодавцима, и да ли се из њих може закључити ко је поименице смислио тако стравичан план за промену државног уређења из монархистичког у социјалистичко?

• Налогодавци су на почетку били сви задужени да спроводе план Одељења за заштиту народа (ОЗН-а) које је званично основано 13. маја 1944. у Дрвару, декретом Јосипа Броза Тита. За начелника је постављен члан Централног Комитета КПЈ и Врховног штаба Александар Ранковић, а за његовог заменика Светислав Стефановић Ћећа. На њима је врховна тј. командна одговорност. Локални официри ОЗН-е су само понегде револуцији давали лични тон стављајући некога на црну листу из личних, лукративних разлога, пуке освете…

* ОЗН-а је организована по узору на сличне службе за чишћење неистомишљеника које је у Совјетском Савезу организовао Стаљин?

• ОЗН-и су на почетку биле значајне биле инструкције совјетског саветника, пуковника Тимофејева, који им је презентовао искуство совјетске службе НКВД-а. Убрзо, 18. маја 1944. издато је Упутство о задацима ОЗН-е као о „мачу револуције“ за супротстављање и спољним и унутрашњим непријатељима. Прво је створена ОЗН-а за Хрватску, па за Босну и Херцеговину, а ОЗН-а за Србију је настала на Вису јуна 1944. и на њеном челу је био Слободан Пенезић Крцун, који је до краја 1944. успео да премрежи целу Србију органима ОЗН-е. Београд је као важан центар имао самостално одељење, основано 16. октобра 1944. које је 1948. потчињено ОЗН-и Југославије, као уосталом и републичке. А целом савезном ОЗН-ом руководио је Александар Ранковић Лека, и био је директно одговоран Титу као челном човеку Министарства одбране и председнику владе тада ДФЈ. Тек 1. јануара 1948. ОЗН-а, преименована у Управу државне безбедности, (УДБ-а), ушла је у састав МУП-а Југославије, односно Србије.

* Како је функционисала ОЗН-а у Србији?

• У прво време, у Србији је било 86 среских повереника, 15 окружних одељења, а на врху су се налазила четири одсека ОЗН-е, за обавештајни, контраобавештајни рад, за позадину, и широка мрежа агената, информатора и резидената на терену, кадрови пажљиво изабрани од бораца и међу бескомпромисним комунистима. Они су ишли на школовање у Москву, учили од НКВД-а, али су Совјети били и у одељењима ОЗН-е, који су били надлежни за белогардејске заробљенике и совјетске грађане који су после Октобарске револуције, побегли пред терором Стаљина и затекли се у Београду.

Седиште савезне ОЗН-е у престоници Југославије било је на Обилићевом венцу у згради ТАНЈУГА, ОЗН-а за Србију је била смештена у згради биоскопа Београд, па потом у Кнегиње Љубице (Змај Јовина 21), а главни затвор се налазио у Главњачи, на месту данашњег Природно математичког факултета и у Ђушиној (Рударско-геолошки факултет). У првим месецима док је на челу ОЗН-е за Београд био Милош Минић из 16 квартова ОЗН-е људе су углавном слали на Бањицу а одатле на стрељање у Лисичији поток или на Сремски фронт …

* Грађанство није знало ко су повереници ОЗН-е, они су били у цивилу и шпијунирали обичан свет?

• Да, и то свуда. У министарствима, предузећима, школама. Чланови КП Југославије (КПЈ), добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле, био је тако раширен да је свака зграда имала настојника – шпијуна. Настојници зграда су имали задатак да за ОЗН-у контролишу станаре и посетиоце и сарађују са агентима задуженим за њихову улицу! О сумњивим лицима вођени су досијеи, који су, опет по совјетском моделу били категоризовани у „противнике власти” према врстама непријатеља народни непријатељи, кулаци, ибеовци, екстремна емиграција …Агенти су сарађивали на заједничком циљу искорењивања „непријатеља” и то по совјетском методу „покривања”: на 10 грађана по један повереник!

* Кад би комшија-агент пријавио комшију као противника власти, да ли је неко проверавао податке, или је мотив да се неко нађе у затвору, или буде стрељан, могла бити и љубомора, лична мржња и безразложна осветољубивост?

• Тешко да је ико проверавао чињенице, посебно непосредно по завршетку рата. Чим је неко жигосан, или је у њега уперен прст, често је одвођен пред стрељачки вод. Касније је ОЗН-а наводно водила истражни поступак, а на суду су врхунски доказ била признања дата у истрази, иако су она често извлачена под стравичном тортуром.

* Кад је ОЗН-а престала са бесомучним убијањем и хапшењем и колико–толико покушавала да чињеницама оправда репресију?

• Репресија се у Србији институционализује преко војних судова и судова части већ од фебруара 1945. а још више, по окончању рата у Југославији и после избора и доношења првог Устава нове Југославије. Маја 1946. је реорганизован и издвојен Други одсек ОЗН-е који је назван Управа државне безбедности, односно УДБ-а. Трећи одсек је претворен у Контраобавештајну службу Југословенске Армије (КОС), која постаје самостална служба Војске, са задатком да заштити Армију од деловања спољњег и унутрашњег непријатеља.

И тада се наставља са прогонима, репресијама и појединачним ликвидацијама, али у далеко мањем броју. Примера ради, више није било депеша попут једног локалног извештаја сачуваног у Хрватској. Њега је послао Александар Ранковић, 15. мај 1945. по ослобођењу Загреба. Децидирано пише: „Рад ОЗН-е у Загребу је незадовољавајући, за десет дана стрељали сте само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност чишћења Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших директива да све радите брзо и ефикасно и све свршите у првим данима”.

* То наређење показује да се комунистички режим после Другог светског рата, својски трудио да пре устоличења судова и других грађанских институција, ликвидира што више оних који су били сметња комунистичкој идеологији. Зашто су се одлучили на тај корак безвлашћа?

• Вероватно су оправдано страховали да би масовно извођење људи пред судове, узбуркало широке масе, а плашили су се уличних немира и неког пуча, и наравно повратка краљевске владе из емиграције. Користили су ту ратну атмосферу страха за идеолошке чистке и политичке прогоне и наравно злопупотребљавали и инструментализовали антифашизам кроз често паушалне и нетачне оптужбе за колаборацију и ратне злочине.

* Да ли сте из обимне документације коју сте видели могли да наслутите по ком су критеријуму вршили репресију и јесу ли њихови идеолошки циљеви били најважнији?

• Пре свега су желели да се отресу припадника ,,буржоаског слоја”, индустријалаца, занатлија и трговаца. Потом су им сметали свештеници, па интелектуалци, професори универзитета. Припадници предратне политичке елите махом антикомунистичке. Ликвидирали су примера ради, професоре Илију Пржића и Бранка Поповића коме су накачили злочин да је цинкарио студенте комунисте и потписао Апел 1941. године, иако то није урадио. Прва тачка у његовој оптужници била је да је он био противник Народног ослободилачког покрета. Раденко Станковић, признати кардиолог и краљевски намесник,ухапшен је и осуђен на 12 година, у међувремену се разболео и умро. Он је био угледни доктор медицине, чак и светски признат пре рата краљевски намесник.

Књижевник Глигорије Божовић се на једној сахрани истрчао, критиковао Народно ослободилачки покрет и његове челнике па је одмах, по ослобођењу 5. јануара 1945. стрељан. У Србији је ликвидиран чак секретар Црвеног крста Петар Зец што је преседан у Европи…

Власт се није разрачунавала само са политичарима, већ и са државним чиновницима. Чак су и министри и предратни чиновници у неполитичким министарствима – за пољопривреду или социјалну политику били стрељани што није био случај ни у једној Немачкој, Аустрији, Француској. На пример, нацистички министар финансија је осуђен у Нирнбергу на само 10 година затвора рецимо…

Оптужнице су биле штуре и непрецизне – с квалификацијама дела попут: народни непријатељ, противи се народноослободилачком покрету, организовање против друштвеног уређења, организовање групе за преврат…

* Револуционарна власт је елиминисала некомунистичку уметничку елиту Србије сматрајући да се ни они неће уклопити у нови социјални миље?

• О томе можда најбоље сведочи документ у којем је Милан Трешњић, начелник ОЗН-е, описао на који се начин ослобађао политичких и класних непријатеља. Сведочио је да је само у 12. кварту на Дедињу, ликвидирао око 800 – 900 људи за два – три месеца крајем 1944. Што потврђују и сачуване књиге стрељаних из архиве државне безбедности.

У Србији је чак страдало 15-ак глумаца што је преседан у Европи а најпознатији су свакако Јован Танић и Александар Цветковић са оптужбом да су забављали народ у емисији Радио Београда „Весељаци“. Наводно, један је на сцени изговорио: „иду партизани”, а други питао „Ко иде, патлиџани?”.

Мање је познато да су у аматерском позоришту на Чукарици, у којем је играо и Милан Срдоч, партизани стрељали још четворицу глумаца. Срдоч је преживео јер је био међу оним срећницима које су партизани, уместо на стрељање, крајем 1944. слали на Сремски фронт да се у јединицама Југословенске армије боре против немачке војске која се повлачила са Балкана.

Један глумац Лазар Јовановић се грешком нашао на списку стрељаних објављеном у Политици 27. 11. 1944. наводно суђених пред Војним судом првог пролетерског корпуса.Тај списак 105 заправо 104 стрељана сведочи о анархији и масовности злочина и није једини на којем су се нашли и живи људи.

Хапшено је још много уметника, али њих је, бар како је сведочила Олга Спиридиновић, од стрељања спасила Митра Митровић и Милован Ђилас, пошто су неколико недеља провели у затвору.

Ти који су се спасли, попут Жанке Стокић, касније су извођени пред Суд части, који је додуше био институција кратког даха замишљен да се јавно, морално на стуб срама ставе они који су сарађивали с Немцима или су желели капитализам и Краља.

* Једно цело поглавље ваше књиге „Између српа и чекића” посвећено је репресији у култури – на који је то начин утицано на тај ресор?

• Поред већ поменутих репресија на Универзитетима, забрањивани су филмови, провођена цензура, сузбијана је слобода медија…Али, су се дешавале и далеко горе ствари. Многи глумци стрељани су и утамничени, јер су забављали народ и водили га у грех. Десетковани су и новинари. Стрељани су и Јован Тановић, један од директора „Политике“, Велибор Бата Јовановић, спортски новинар „Обнове“, Глишић Душан, технички уредник «Новог времена», па Богдан Симић, Александар Бабовић…

* Ипак, ОЗН-а је стрељала и многобројне „обичне” људе. По ком су принципу они бирани за одстрел? Да ли је ОЗН-а имала доушнике и по еснафима?

• Да. И они су углавном били плаћени или су им обећаване функције после формирања нових институција. Цинкарили су дакле пријатеље и колеге и из каријеристичких а не само из личних побуда. Власти су требали такви људи. Поратна опозициона ,,Демократија“ које је иначе забрањена после седмог броја уочи избора новембра 1945. Баш кад је донела један поспрдан чланак баш на тему партијских прелетача и каријериста који не бирају средства. Многи од тих каријеристичких доушника или пак људи који су се препоручивали вршећи репресију касније су добили заслужену награду, дошавши на високу партијску функцију за коју су заложили главу свог комшије или колеге…Таквих не недостаје ни данас.

* Било је и оних који су игром судбине избегли стрељање. Шта се дешавало са њима?

• „Срећници“ који би у првом таласу избегли стрељачки вод, награђивани су углавном одласком на Сремски фронт, где су, имали шансу да преживе. Али много их се тискало по затворима. У Србији, они су били претесни да приме све који су били осуђени да ко зна због чега робијају. Примера ради, у Забели, која је пре Другог светског рата имала места за око 500 затвореника, од 1945. до 1951. године, смештано је и стоструко више. За тих шест година кроз Забелу је прошло 42.000. Били су и у истуреним објектима, јер унутра нису могли сви да стану. У нормално време, у ћелијама је било по троје, четворо људи. Имали су право да пиши, пуше, шетају…

Слично је било и у Сремској Митровици. После рата у ћелијама тог затвора, у којима је раније било по 15 затвореника, боравило је и преко 200. Имали су собног старешину који је цртао кредом 50 центиметара са два метра, колико је припадало сваком утамниченом када легне да спава. Спавало са на бетону и слами без грејања и кревета до почетка педесетих. Сличне услове описују и голооточани. Невероватан је податак да је за наредних пола века кроз српске затворе прошло је исто људи колико и за тих шест година. Тада је годишње у ћелије стизало 6.000 до 9.000 нових затвореника, а касније је тај број „пао“ на 500 до 1.000 људи.

* Постоје ли неке збирне процене о затвореницима тог периода голготе?

• Процене су да је у послератном периоду, до 1953. године, кроз затворе прошло око 200.000 људи, мада би тај број могао да буде и много већи, пошто су многи хапшени без икаквих судских одлука. Званично циркулише податак да је од њих, око 56.000 људи убијено а да су половину чинили Мађари и Немци у Војводини, који су неретко колективно кажњавани па су цех платили и многи невини цивили…У Србији је евидентирано најмање око 211 локација тајних гробница. Ни једна до данас није званично обележена а симболично су ексхумиране само две.

* Један од познатијих случаја је и осуда Борислава Пекића?

• Пекићу је суђено касније 1949. године. Савез демократске омладине Југославије звала се Пекићева омладинска опозициона група. Овакве групе су масовно хапшене у првој деценији иза рата широм Србије. Њих 15 осуђено је на преко 120 година затвора. Пекић је добио осам, жалио се, а онда му је казна удвостручена. Касније је по сукобу са Стаљином амнестиран 1953. али му је здравље било трајно нарушено.

Суђен је и професор и лидер левих земљорадника др Драгољуб Јовановић. Затим Коста Кумануди – овај времешни политичар Демократске странке добио је 1О година затвора. Суђен је адвокат са процеса Драгољубу Михаиловићу Драгић Јоксимовић. На истом суђењу осуђен је професор Слободан Јовановић на максималну временску казну као издајник и колаборант… Дугачка је листа образовних и угледних људи који су се нашли у Сремској Митровици или Забели…

* Док сте као сарадник Института за савремену историју, претраживали документацију затвора у Сремској Митровици, нашли сте изванредна историјска документа. О чему се ради?

• Имао сам среће да нађем судску пресуду где је осуђен др Драгољуб Јовановић, доктор наука са Сорбоне а онда професор Правног факултета у Београду и лидер Народне сељачке странке. Он није био био издајник, шпијун и страни плаћеник, како се деценијама тврдило. У архиву КПЗ Сремска Митровица пронађена је његова пресуда што је дуго било препрека политичкој рехабилитацији. Драгољуб Јовановић и Жанка Стокић су, иначе, најпознатије жртве политичке репресије, чији су процеси доскора тапкали у месту због загубљених пресуда због чега је оспоравана судска рехабилитација иако им је суђено јавно, иако је то ондашња штампа преносила.

У затворском досијеу др Јовановића, осим пресуде на седам куцаних страна, налазе се и подаци о његовом владању, болестима, активностима од октобра 1947. године, када је дошао у затвор, па до краја тамничења 1955. године. Датирана на 6. октобар 1947. године, заједничка пресуда Драгољубу Јовановићу и Фрањи Гажи, оптужује их да су имали контакте са страном обавештајном службом. Под маском Сељачке странке, наводно, „окупљали су елементе непријатељски расположене према народној власти, ради роварења и подривања постојећег друштвеног и државног уређења ФНРЈ“. Стављало му се на терет да је у време рата кочио народноослободилачку борбу, био на страни непријатеља, одбијао позиве присталица НОБ-а да дође на слободну територију.

Случај његовог прогона јединствен је у српској историји. Пола века се борио за своја политичка убеђења, а није био погодан ниједном режиму. Двадесет година прогањао га је десничарски режим Краљевине СХС, касније Југославије. А последње три деценије живота био је жртва комунистичких власти, које су га сматрале десничарем. Хапшен је и пре и после рата и укупно 13 година провео у затвору.

За себе је говорио: „Хапсила ме монархија, хапсила ме република. За капиталисте сам био комуниста, а за комунисте реакција. Тринаест најбољих година провео сам у тамници као да сам најгори и најштетнији човек.“

* Ви сте обрађивали и податке о ликвидацији ратних заробљеника?

• Да, у објављеним документима налазе се и подаци о броју логорисаних и стрељаних Немаца, као и активиста квислиншких формација и припадника Југословенске војске у отаџбини. Наводи се да је до краја 1945. године, у логорима било 117.485 Немаца, нелогорисаних 12.895, укупно 130.380. Од тога је преко 83.000 жена и деце. Само у Војводини је било преко 150.000 логорисаних и 6.000 нелогорисаних, Немаца. Један документ говори о 114.415 заробљених домаћих квислинга у немачким и другим формацијама. Према другим извештајима до половине 1945. кроз затворе ОЗН-е у Војводини укупно је прошло 5.025 особа. Тајна служба је на територији Војводине стрељала 9.668 лица и то 6.763 Немца и 1.776 Мађара, од тога у Срему преко 1.000, њих 985 ван и 108 из затвора.

* Где је било најмасовнијих стрељања ратних заробљеника?

• Најмасовнија стрељања заробљених без суђења десила су се на територији Словеније у другој половини маја 1945, о којима детаљно сведочи низ докумената. Нарочито су речите депеше које је слао генерал-мајор Раде Хамовић, с псеудонимом Мики: „Бригада је стигла двадесетог у 6 сати. Повезани смо са ОЗН-ом. Задатак наше бригаде је ликвидација четника и усташа којих има две и по хиљаде. Јуче нам је погинуо несрећним случајем командант другог батаљона на стрелишту друг Мома Дивљак. Данас смо наставили са стрељањем. Бригада је смештена у граду.

Или: „Налазимо се на истој просторији. У току целог дана радили смо исто што и јуче (ликвидација). По наређењу упутили смо један воз са једним чланом штаба батаљона да спроводи заробљенике у Загреб. Кад се врате јавићемо.“

У ликвидације су биле укључене и друге партизанске бригаде. У другој депеши стоји:” По наређењу штаба наше бригаде, батаљон је имао задатак ликвидирања народних издајника. Због извршавања постављеног задатка није се никакав рад одвијао у току дана… Током прошлог дана обављали смо исти задатак”.

* Шта је комунисте натерало да обуставе терор и ко се усудио да први каже: „доста!”

• Занимљиво је да се још крајем новембра 1944. помиње директива по којој „ОЗН-а нема овлашћења да врши ликвидације без суда, осим нарочитих изузетака”. Међутим, ликвидације су настављене па је Стево Крајачић на састанку начелника и руководства крајем јула 1945. поново упозорио: „Другови, престаните коначно с ликвидацијом! Не зато што ја жалим непријатеља, ја не жалим ни мога оца, него зато што се у народу кује, рује. Ми морамо настојати да нађемо нов начин са којим ћемо исте непријатеље одстранити. Ми сада имамо војне судове и суд националне части.“

Чини ми се да се заустављање ликвидација без суђења објашњава, не чињеницом да је то злочин или разлозима хуманости, већ узнемиреношћу у народу и уско партијским интересима.

Индикативно је да је и Милован Ђилас у својим мемоарима слично упозорење ставио у уста самог Тита који је наводно у јесен 1945. на Политбироу КПЈ узвикнуо: „Престаните већ једном с тим ликвидацијама, смртна казна нема више ефекта!“. Не улазећи у истинитост ових навода, тек од друге половине 1945. ликвидације без суда полако постају реткост, а државно-партијска репресија се углавном институционализује.

* За ту врсту ругања правном систему никада нико, до данас, није одговорао. Зашто?

• Пошто се одвојио од Информбироа и Стаљина, Тито је морао, да би изгладио односе са Америком, да се ослободи старих грехова. Тако је крајем педесетих почело прикривање свих репресија извршених до 1954. У циљу што стручније и ефикасније ревизије документације у свим републичким секретаријатима за унутрашње послове и у ССУП по паду Ранковића 1966. Формиране су комисије са задатком да организују радне групе састављене од активних и пензионисаних радника УДБ-е које би обавиле уништавање документације, док је у савезном СУП-у једно време овај посао обављала посебна јединица. До краја 1966. извршена је груба класификација и већина докумената је одабрана за уништавање. Приликом ревизије материјал је подељен у три основне групе: материјал који остаје у поседу СДБ, материјал за предају служби јавне безбедности, војним службама или научним и другим институцијама и коначно материјал за уништење. Може се речи да су на Брионском пленуму 1966.године, осуђене и неке злоупотреба УДБ-е и ванзаконско деловање ОЗН-е од 1944. Али да је систем остао непромењен и да је са репресијом настављено само на софистициранији начин.

По паду комунистичког режима што из недостатка политичке воље и недоступности документације али и нових ратова и злочина који су наступили деведесетих ови злочини су гурнути под тепих и до скоро нико се њима озбиљно није бавио.

* Да ли се зна колико је доказа о репресији спаљено средином шездесетих година?

• Постоји податак да је до краја 1968. од укупно 2.754.923 разних досијеа, колико их се 1. јула 1966. налазило у документацији Службе државне безбедности (СДБ), спаљено чак 2.141.155. Њих 153.598 уступљено је Служби јавне безбедности, Служби безбедности ЈНА, научним институтима и архивима. Само је 460.170 досијеа задржано у документацији СДБ-а.

* У којим су републикама СФР Југославије били најажурнији у уништавању доказа о репресијама?

• Процентуално, највише уништених или предатих досијеа било је у савезном СДБ чија је архива готово у потпуности ликвидирана. Умањена је за више од 95 одсто, оставши од 364 са свега 17 хиљада досијеа. У СДБ Хрватске архива је смањена за око 87 одсто, од 826 фонд се свео на 102 хиљаде, у СДБ Словеније за око 86 одсто, у СДБ Македоније око 85 одсто, а у СДБ Србије око 82 одсто. Од тога на Косову свега 52 одсто. Највише је докумената сачувано у СДБ Босни и Херцеговини 77 одсто и у СДБ Црне Горе где је уништено 73 одсто Архивског фонда.

* На срећу, било је појединаца који су знали да је спаљиване још један, нови злочин, после првобитног? Ипак је нешто документације сачувано?

• Да. У Хрватској и Словенији примера ради, недавно, у Загребу, чак и публиковано 116 докумената ОЗН-е. У књизи „Документи-партизанска и комунистичка репресија и злочини у Хрватској 1944-1946“, група хрватских историчара и архивиста, у потпуности расветљавају механизам и интензитет државно-партијске репресије у том периоду.

У Словенији се у цео посао укључила држава, оснивањем комисија и укључивањем једног одељења министарства унутрашњих послова у истраживање злочина после Другог светског рата. Обележене су гробнице, обављене извесне ексхумације, делимично пописане жртве, па чак и покренут поступак против појединих актера, попут случаја Митје Рибичича.

Чувању грађе допринели су и поједини политичари или радници и функционери СДБ, из сасвим личних разлога, вероватно схватајући историјски значај грађе. Најбољи примери за то су заоставштина Едварда Кардеља, Титовог „кадровика“ из Словеније или новинара Драгана Витомировића, сарадника СДБ који је касније постао новинар и многе спашене документе обелоданио у вашој Ревији 92, и касније у његовој Тимочкој крими ревији.

Државна комисија за тајне гробнице убијених након 12. септембра 1944. у Србији и друге комисије које су се у новије бавиле сличним питањима установиле су да постоји још увек на срећу довољно сачуване грађе о комунистичкој репресији и то најчешће у виду књига и спискова стрељаних, разних елабората, службених докумената ОЗН-е итд. Тако да нико нормалан и добронамеран данас не може спорити интензитет и механизме терора који је добро документован. У томе је у ствари највећи допринос ових институција иако нису одмакле далеко у обележавању гробних места и ексхумацијама. Но ни то није мало.

* Мислите ли да је историја изгубила велики део истине због спаљивања досијеа и уништавања документације?

• За историчаре је сваки документ драгоцен. Посебно нам је стало до оног дела документације која говори о злоупотребама Службе, који су били предмет осуде на Брионском пленуму. Он би био од непроцењиве користи српској историографији, и допринео да се јасније сагледају метода рада и инструменти Службе, али и политички и друштвени процеси у Југославији. Посебно обим и начин кршења људских права.

Ипак није све уништено, постоји данас заиста довољно доступних докумената да се утврди и да се спозна обим репресије као и реконструише сам механизам терора. Постоје детаљни пописи и базе жртава која је сачинила Државна комисија. Све више се објављују документи и снимају документарни филмови, приређују изложбе попут мултимедијалног пројекта У ИМЕ НАРОДА! који је привукао знатну пажњу јавности. То је значајан помак у односу на оно што смо имали раније. Ипак то је тек почетак и за њега су заслужни пре појединци и њихов ентузијазам него државне институције и политичари који се још увек чувају ове за њих ,,вруће теме“.

Разговарао: Марјан Манић

Кликните на слику или ОВДЕ

---

ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 5. 5. 2015. у 21:08 – из реченице „Неке спискове са именима су ради компромитације качили по бандерама као да су осуђени у легалном судском поступку заједно са неким могућим ратним злочинцима како“ избачена је последња реч „како“.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4nM