Симо Живковић: Броз против Тита или Тито против Срба?

Приказ књиге Пере Симића, Броз против Тита, Београд, Лагуна, 2014.

Од публицисте Пере Симића научили смо више о Брозу него од већине историчара. Написао је о Брозу и око Броза више значајних издања, последње Броз против Тита, Београд, Лагуна, 2014. Србин из источне Босне, економиста и новинар, Симић је био омладински активиста, чија је политичка каријера пропала када је Броз посекао руководство Србије на чувеној седници 1972. године. Вредност његове последње књиге је у документарној грађи, углавном магнетофонским снимцима Брозових разговора из седамдесетих година концентрисаних око разбијања Југославије („федерирање федерације“) и сукоба са руководством Србије.

Broz-protiv-tita

Тито је дошао у Србију на руским тенковима 1944. године. Црвених Руса дошло је 450 000. То су били борци првог реда, пешке су дошли до Београда и Берлина. Прљави и запуштени, оптужени да су свуда силовали жене, то је Стаљин одобравао, говорио је: „Нека се мало истутње“. Није могло бити говора да су партизани могли да очисте Београд од Немаца. Један комунистички извор из Црне Горе, говорио је писцу ових редова: „Немој нико да те лаже. Нас су Руси ћерали свуда иза себе.“ Црвена армија имала је одличне топове, каћуше, безбројне људске резерве, Стаљин своје људе није уопште жалио. Да би погинуло десет Немаца, некада би гинуло 100 или 200 „Црвених Руса“. Немачки генералштабни пуковник Мелентин пише у мемоарима: „Мене је хватала депресија јер сам командовао територијом која је четири пута већа од Немачке. 1944. ми смо се лагано повлачили из Украјине и косили и косили Русе и само би одједном нестали у људском мору“.

У комунистичком наслеђу присутна је фобија према већинском народу, која је рационализована као „решење националног питања“. Трајна је била мржња Лењинова против Руса, иако је имао нешто руске крви. Његов наследник Стаљин говорио је својој љубавници Вери Давидовој: „Грузија је много културнија од Русије“. Трајна је иста мржња Јосипа Броза према Србима, посебно према Србима из Србије, а презир према Србима изван Србије, који су га довели на власт

(Крајишницима и Црногорцима). Србе у Србији је стално држао на узди и нађен је тајни архивски спис: „У Србији бирајте најгоре људи за власт, који имају неке мане и који  могу да се смене у сваком тренутку“. И тако је било све до Марка Никезића. Брозов културни тип за Србе били су „културни отпади“, Дража Марковић ( за кога је по сопственом признању у дневницима „Живот и политика“ свака девојчица већ са 14 година била „стара“) и ужичка преливода Петар Стамболић.

Броз је тако презирао Србију да је на једном састанку Извршног бироа Председништва Партије у Сарајеву, открива Симић, позвао на састанак делегације свих република осим Србије (стр. 26). Отприлике тако је било на тзв. Другом АВНОЈ-у 1943. на коме није било делегације из Србије.

Тито је тих година, заобилазио упозорења КОСа о стварању Велике Албаније, а говорио је шиптарским руководиоцима са Косова и Метохије (које је примао мимо руководства Србије): „Продужите ви тим путем којим сте пошли“. (стр. 39) Највећа неистина актуелног политичког говора јесте да су Американци створили албанску државу на Космету. То је урадио Јосип Броз одмах после Ранковићеве политичке смрти 1966. Албанци су добили оно што ни у сну нису очекивали – универзитет, велелепну библиотеку чији су кровови саграђени по узору на албанске беле капе. Албански студенти већ 1980. нису знали српски језик. Делегације из Србије дочекиване су као стране делегације. Све је албанизовано – избачена је српска ћирилица као окупаторска. Један велики Француз, Андре Малро, то је видео и рекао је српском књижевнику Живораду Стојковићу: „Нешто се догађа у вашој земљи, не баш најбоље колико видим… Ваша земља има једну националну политику која се игра са државом… Своју хетероетничку државу схватили сте дословно као многонационалну. Све европске државе су централистичке осим Југославије… Треба да погледате у очи трагедији која вам се приближава. Са вама се игра најмања држава на Балкану, Албанија… Мржња није слепило већ и уцена. Ја вашој земљи желим најбоље али то не видим. Ви ми нисте јасни, то признајем“. (стр. 134-136)

Броз је толико мрзео Србе да није волео да долази у Београд, осим 1944. да преузме власт од Црвених Руса и да узме најбоље дворце на Дедињу. До Београда и Срба Броз је држао толико да му се отворено супротставио градоначелник Бранко Пешић. Можда зато што се за време Другог рата борио против усташа. Рекао је Брозу 1971. године у јеку свих страхота које су се дешавале у Хрватској: „Пешић: ‘Ми, Ваш долазак у Београд … ‘. Тито: ‘Па, у Београду сам стално…’. Пешић:  ‘Неосудевајући у критици онога што радим’. Тито: ‘Оскудијевате, изгледа у самокритици’. Пешић: ‘Па учимо се од старијих другова’. (стр. 128) (Броз је углавном столовао на Брионима, италијанском острву које су комунисти отели од Италије)

После више сукоба са Титом Никезићевог руководства Србије, документованих у овој књизи, јавни отпор Брозу српски комунисти су пружили на маратонској седници у Палати федерације, четири дана и четири ноћи, од 9-12. октобра 1972. (стр. 213-223). Симић наводи да је пре седнице Броз нашао кртице у ЦК Србији, а још пре тога, преко шефа савезног ДБ Ивана Мишковића у полицији Србије, и то министра Славка Зечевића[1]. Пре састанка Броз се на Брионима срео са водећим српским комунистима, Никезићем и Латинком Перовић. Нешто раније срео их је Стане Доланц, то је било 11. априла 1972. Рекао им је отворено: „Југославији смета српска партија“ (стр. 216). На састанку Броз је показао да је киван на Ранковића, генерала Рада Хамовића, Војина Лукића, које је оптуживао да заједно са Никезићем шурују са Русима! Добрицу Ћосића посебно напада: „Он је опасан српски националиста без обзира што га сматрам добрим књижевником… Треба спречити Ћосића да развија великосрпску пропаганду“. (стр. 217)

Суштина књиге је састанак политичког актива Србије у Палати Федерације, на коме је Броз остао потпуно поражен пред умом једног Никезића и ондашње Латинке Перовић. Броз је од 80 гласова добио тек сваки пети. Али то је игнорисао, говорио је: „Имам војску“ и „Већина је тамо где сам ја“. Овај пораз није му ништа значио. Послушна штампа о састанку није рекла ни речи. Резултат је био да су смењени сви српски руководиоци, 3 000 директора, у време када је Србија имала највећу стопу економског раста од 2% годишње.

Можемо да видимо из књиге Пере Симића да се Броз највише плашио Руса, иако је добијао паре од Американаца. Нико не зна колико, по Симићу, неколико десетина милијарди долара (стр. 330). После обрачуна са српским руководством привреда је одмах пала на колена, а некомпетентност нарасла: Скупштина Војводине имала је у време „либерала“ 11.3% посланика са основном школом, две године касније истих посланика било је 24.5% (стр. 226). За време Никезића у Скупштини Војводине било је 46.9% посланика са факултетом, а после његове смене 19.6%. Година 1972. је последња у којој су Југославија и Србија имали позитиван спољнотрговински биланс. Можемо рећи да је управо то био политички adio Југoславије!

Те чињенице из Симићеве књиге су неоспорне, али је спорна његова интерпретација да је „Броз“ због властољубља, при крају живота растурио „Титово“ политичко дело, на плану унутрашње и спољне политике. Заправо, истинска интерпретација мора да пође од трајне Брозове србијафобије и србофобије. Латинка Перовић је ту фобију (не)свесно открила говорећи Брозу „српски руководиоци су добри само у некролозима“, уместо теза о томе да су комунисти повратили државност Србије, да је у Србији увек било прече питање државе од демократије и модернизације итд; како је она оправдана у великој мери овом књигом као неправедно оптужена за прогон интелектуалаца, уместо теза које сада шири могла би да приступи изради истинског „некролога Титу“.

Аутор је магистар историјских наука из Београда

___________________________________________

[1] Отац спортисте и менаџера Жарка Зечевића. Славко Зечевић је спремао хапшење неподобних професора Философског факултета, које су спречили Никезић и Латинка Перовић, састављао је и спискове неподобних којих је у Србији 1972. г. било преко 82 000!


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 5. 5. 2015. у 20:50 – боље је формулисана последња реченица текста.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4nA

Advertisements


Категорије:Аз и буки

1 reply

  1. Реакција српских политичара је настала због „Маспокрета“ у Хрватској. Реченица под знацима навода, најбоље описује значај и величину Србије на овим просторима.Не само привредно него и политички.Јер,без исправне политике нема напретка у економији. „Година 1972. је последња у којој су Југославија и Србија имали позитиван спољнотрговински биланс.“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s