Гостујући у јутарњем програму РТС, на дан формирања владе, 27. априла прошле године, нисам ни сањао да ће то толико променити мој живот. Професионални и лични. Моје, тада јавно исказане, сумње и резерве према саставу владе су се показале тачним. Није ми било потребно годину дана да то сагледам. Влада је пала на свим важним испитима. Од државе социјалне правде направила је земљу социјалних случајева.
Упозорење да није добро што смо створили друштво у којем се за сваку ситницу иде код Александра Вучића, показало се као оправдано. У међувремену, премијер је постао и судија и тужилац, врховни пресудитељ и контролор свега што још дише у Србији, мрав који је уобразио да је месија, апсолутни господар који се за све пита и о свему одлучује. Таква друштва се не могу звати демократским. Грађани који то трпе не спадају у слободне.
Снимак мог гостовања до сада је посредством друштвених мрежа одгледало више од триста хиљада људи. Чак ни професионални СНС ботови, ангажовани да пљују све редом, нису умели да пронађу адекватне замерке. Не памти се да је једно прелиставање штампе изазвало толико пажње и гледаности.
Гостовао сам у 7 и 15 ујутру, у недељу, а само сат касније је стигло брутално саопштење моћне СНС о прљавој кампањи која се и на дан формирања владе води против њих. Иако је и сам Вучић изјавио како је за то саопштење изабран погрешан тајминг, никада није утврђено ни ко га је писао, још мање ко га је одобрио. Наравно, нико за то није одговарао. Али је зато уследила моја брзометна смена са места шефа деска “Вечерњих новости”. Усмена, без одговарајућег образложења.
Оно је уследило из пера Ратка Дмитровића, директора и главног уредника „Новости“, и то у тексту објављеном у конкурентској „Политици“. Пошто сам добио огромну подршку јавности, Дмитровић је покушао да сакрије праву природу моје смене, тврдећи како је Вучић исувише интелигентан да би звао и интервенисао због тако неког неважног човека као што је шеф деска „Вечерњих новости“. Нудећи као аргумент да политичар са тако огромном подршком добијеном на изборима, може ђутуре за 15 минута да смени комплетно руководство „Политике“ због онога о чему пишу. И сам заштитник грађана Саша Јанковић, кога тренутно данима провлаче кроз живо блато, указивао је колико овакви ставови могу бити опасни, али и илустративни по питању слободе медија.
Дмитровић је признао у том тексту и да има проблем са сопственом интелигенцијом, јер није на време схватио колико сам лош шеф деска. Девет месеци касније у својој изјави за телевизију Н1, Дмитровић је рекао да га је Вучић, ипак звао, и то уплашен да му се „случај Шкоро“ не припише као цензура. Замислите само сцену у којој Вучић престрављен зове Дмитровића са питањем шта ми то уради, а овај га теши речима ти си на таквом месту, ионако ти свашта приписују, па нек ти припишу и ово!
Све ово најбоље одсликава стање како функционишу медији у Србији. Да ли је могуће да информативна служба СНС пише саопштења без знања свог лидера? Да ли је могуће да Вучић који је рукоположио Дмитровића и његовог заменика на чело „Новости“ не зна шта они раде или њихово додворавање и мојом сменом сматра пожељним у комуникацији – власт – поданици!
Било како било, свима је више него јасно шта се догодило. Јавност је рекла шта мисли о томе, новинарска удружења, такође. За моју професионалну деградацију и људску дискриминацију започету пребацивањем у лист „Спорт“ којег желе да угасе или продају, и суд ће рећи своје.
Протекла година, за мене је била препуна искушења. Како опстати, а остати свој. Делећи судбину свих људи који желе да мисле својом главом, довео сам себе на сам руб егзистенције. Осећам се често потонуло, без наде да ће бити боље. Са зебњом која слути најстрашније ствари.
У међувремену сам постао блогер. Пишем на свом блогу, јер као новинар немам где друго. Радујем се што су ми текстови веома читани, а истовремено сам тужан што то не могу да прочитају и они који немају компјутере. Ускоро ћу вероватно и формално остати без посла. Као и већина грађана Србије. Мене притом, све и да хоће, нико неће смети да запосли. Сувише сам критичан према онима који одлучују. Превише сам, што би неки рекли, на себе скренуо пажњу и постао „врућа роба“. С друге стране, имам довољно година да бих дозволио себи промену занимања.
Но, све страшно што ми се догодило има и својих предности. Мислио сам да се поједини људи друже и пију са мном кафу, јер сам им занимљив, јер делимо сличне животне вредности, а не зато што сам им шеф или имам право на бесплатан паркинг у Косовској улици. Најстрашније је кад схватите да сте обичним статистима додељивали улоге важних глумаца у сопственом животу. Кад останете сами, а у оваквим ситуацијама увек сте проклето сами, онда схватите колико сте енергије, времена, емоција потрошили залуд. И на погрешне особе. И наравно, питате се где вам је памет била, шта су ваше очи гледале.
Зато не могу, а да не изразим огромну захвалност свима онима који су ме на овај начин искључили из друштва једнаких, изопштили из заједнице и прогласили за непожељног. Да није тога, никад у свом животу не бих направио неопходно проветравање. То, без њих, никада сам не бих био у стању да урадим. Прескакање погледима, у страху да их неко не види да су добри са вама, нејављање људи за које сте веровали да су вам блиски и којима сте помогли и професионално и људски, нисам лако поднео. Било је много бола. Често несносног. Али, на другој страни је дошло до невероватне подршке и симпатија оних који вам ништа не дугују, које до тада нисте познавали и који су одмах препознали да је моја борба уједно и њихова. Да разумеју шта сам хтео да кажем, да верују мојим искреним погледима на, не тако лепу стварност, у којој живимо.
Да није бахатости власти и незнања оних које је власт овластила да нам кроје судбину о мени никада не би писао један „Гардијан“ или „Ди пресе“, нити би Хјуман рајт воч уврстио мој случај у свој годишњи извештај о кршењу људских права. Да није њих, за мене се не би интересовао специјални известилац ЕУ, нити би храбри појединци писали колумне о томе. Тешко да било која озбиљна прича о притисцима на медије и цензури више може да прође без помињања мог случаја. Чак ме је и Скупштина Србије удостојила те расправе, а Савет за борбу против корупције у свој извештај уврстио целу ту причу као камен међаш за стање у српским медијима. Моје гостовање код Оље Бећковић, у из сличног разлога укинутом „Утиску недеље“ и данас се често препричава. Огроман број људи који ми се писмима и у непосредном контакту обраћа за помоћ, донекле ублажава високу цену коју плаћам сваког дана. И никоме не саветујем овакав пут. Ни пријатељима, ни непријатељима.
Таман кад помисле да су вас заувек избрисали, ви им се вратите као чињеница. Као истина за коју немају прави одговор. Док се као друштво у сваком смислу полако сурвавамо у провалију, запитани зашто тако, веровање да једно јутро може променити све, постаје све јаче. Надам се да ће ме здравље послужити да дочекам њихов одлазак, да гледам како их одводе. И нећу рећи ништа. И нећу написати ништа. Обећавам. То ће бити тачка на све претрпљено, круна на сва страдања. Знаних и незнаних. Мала сатисфакција за све непроспаване ноћи, бројне дилеме и трилеме. За очај који захвата сваког разумног човека који види где све ово иде, а немоћан је било шта да спречи. За још једну изгубљену годину коју су појели мрави. Умишљени да су вредни, а у суштини више пута доказане штеточине. Ако ништа, бар би их требало спречити да својом мрављом киселином изједу и потребу да постојимо. Право да другачије мислимо.
Они који су уместо Пекића, за посланика изгласали Шешеља, су нас и довели овде где јесмо. И данас одлучују о нашим судбинама сматрајући да Србија баш тако хоће. Али, они не воле и не познају праву Србију. Не знају ни мене.
Једно јутро заиста може променити све. Верујте, бар то најбоље знам.
Наслов: Стање ствари
(Блог Срђана Шкора, 27. 4. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4hi