Од виноградне лозе се не прави ни греда за строп, ни ексер «да се обеси о њему какав суд» (Јез. 15, 3). То је, каже Бог кроз пророка Језекиља, предност виноградне лозе у односу на дрвеће. Јабука и вишња такође доносе плод, али је њихово дрво познато и столару у домаћинству. Тако стоје ствари са свим дрвећем осим виноградне лозе. Она се не може искористити ни за шибице. И ова изабраност је почасна и опасна у истој мери. Опасна је зато што у случају да не рађа плод лоза више ништа не ваља. Од шугаве овце има бар неки прамен вуне, а од лозе нема ни овог «прамена». Домаћин ће такође смислити како да нешто направи од јалове крушке или вишње. А с виноградном лозом није тако. Као со која је обљутавела, јалова лоза је потпуно бескорисна. Со се просипа, а лоза је осуђена на спаљивање. Речено није толико важно с тачке гледишта разумног вођења домаћинства колико с тачке гледишта историјске судбине народа.

За један народ је директно речено да је он «виноград Господа Саваота» (Ис. 5, 7). То је Израиљ. Али откако се уздуж поцепала завеса у храму и откако је Христос «расејану децу Божију скупио уједно» (Јн. 11, 52) односи између Бога и Израиља су се више пута поновили с најразличитијим народима који су поверовали у име Сина Божијег. Сад се виноградом Господа Саваота могу назвати разни народи: Грци, Срби, Грузијци, Ирци. А то значи да и од њих треба очекивати плодове и плашити се свега онога што је било с Израиљем кад су уместо плодова расли чичак и трње.

Да ли су Руска Црква и народи који улазе у њу – такође виноград Божији? Несумњиво. О томе говори цела историја Русије, драматична и тајанствена, која није увек ишла линеарно. Али у каквом је стању овај вољени насад Господа Саваота? У 80. псалму се каже да у једно време «горе се покрише његовим сеном, и лозе су му као кедри Божији» (Пс. 80, 10). То је време победе вере и побожности. Али се дешава и да «горски вепар подгриза га, и пољска звер једе га» (Исто). Из овог псалма су, узгред речено, преузете речи за архијерејско богослужење кад за време појања Трисвете песме архијереј с амвона благосиља људе говорећи: «Боже над војскама! Обрати се, погледај с неба и види, и обиђи виноград овај, сад овај, који је посадила десница Твоја» (Исто). И он је тада пред нама – виноград Господа Саваота који или радује Господара плодовима или Га жалости због запуштености.

Ако смо ми виноград који је засађен десницом Вишњег, Бог и од нас очекује плодове. И од нас неће учинити ништа осим онога за шта смо предназначени. Овде је скривена мудрост. Мудрост је у томе да схватиш за шта те Бог позива. Ако то схватиш нећеш узалудно трошити време и снагу на постизање лажних циљева. Нећеш истискивати и извлачити из себе плод који се од тебе не очекује и који не можеш ни да родиш како треба. Ако не схватиш – читавог живота ћеш подражавати друге на које ти је забрањено да личиш. Тако су Јевреји подражавали час Египћане, час Вавилоњане, час још неке друге и наилазили на Божију казну. Хтели су цара за време Самуила, хтели су раскош. И ако је тачно да Нови Израиљ треба да се загледа у историју Старог Израиља како би схватио историјске законе, и ми треба да схватимо ко смо и за шта смо да не бисмо живели туђим животом.

Мислим да је из ових размишљања рођена молитва Николаја Српског за руски народ. «Свемогући Боже, Ти си створио небо и земљу – смилуј се руском народу и дај му да спозна за шта си га створио.» Заиста, за шта? Толики огроман простор, толика богатства земље и људских душа! За шта? Ево, Немци су педантни, Италијани су весели, Јапанци су усредсређени. Једни имају прецизну механику, други префињене уметности, трећи фантастичне роботе. И ми желимо. И списак свега онога што желимо може бити дугачак и густ. Али дај нам, Боже, да схватимо за шта си нас створио. И ако смо једно од колена Новог Израиља одговор је јасан. Ради Богопознања.

Као што заробљена животиња вене у кавезу, тако тугује и умире, опада му број становника и очигледно постаје закржљао народ који се не бави оним за шта је позван. Ево, једни пију, други се предају разврату, трећи краду. Четврти истовремено упражњавају све ово. Али не зато што су душе људи вучије или змијске, већ зато што није било Богопознања. Зато што човеку није позната сласт Божијих речи. Због тога он и тражи лажну сласт, тражи да се ослони на труло дрво. Бесмислица рађа хиљаду зала. А Богопознање изгони управо бесмислицу стављајући све на своје место.

Право је време да седнемо за књиге и да будемо усрднији у молитви. То је потребно и за Богопознање. Тачније – да седнемо за Књигу и за пратећа тумачења и коментаре. И да будемо усрднији у молитви, посебно у молитви у храму. А да се ово не би код сваког понаособ претворило у аматеризам, добро би било да наш клир, који је и писмен и побожан, буде још усрднији у молитви и да се лати књиге. О томе је даље код Николаја Српског речено: «Душе Свети, Утешитељу! Ти си педесетог дана сишао на апостоле – дођи и усели се у нас! Загреј светом ревношћу срца духовних пастира и свег народа како би се светлост Божанског учења разлила по Руској Земљи и како би с њом сишла на њу сва земаљска и небеска добра! Амин.»

«Светлост Божанског учења која се разлива по Земљи Руској.» То звучи као сан, али у потпуности може и треба да буде саставни део националне идеје, а временом и очигледна чињеница. То ће бити управо оно цветање лозе, а затим рађање плода без којег ће лоза узалуд пропасти, пошто ни за шта више неће бити способна. И Закон осим тога говори о забрани једења првих плодова у чему постоји алегорија. Треба дочекати плодове четврте летине и тек тада их посвећивати Богу и јести. Из реченог се види да је рад на живом винограду – људима Божијим – дуг, и да није једноставан. Међутим, лозу треба и окопавати и обрезивати, треба је чувати од шумског вепра и пољске звери. Процветаће народ и поново ће осетити укус живота управо кроз Богопознање и приношење Богу дугоочекиваних плодова.

Ако нас живот не весели лепим примерима то је, можда, само подсећање на то да има много посла и да данас треба радити. То није признавање немоћи, већ стимуланс. Верујте, оно што видимо око себе нису шумски честари и није дивљи грм. То је прави виноград, само што се одвикао од рађања плодова и губи наду због тога што се осећа бескорисно. То је виноград који чезне за брижним рукама добрих виноградара за које се треба молити: «Господе, изведи делатнике у жетву. Господе, доведи виноградаре у виноград који је засадила десница Твоја.“

Са руског Марина Тодић

(Православие.ру, 17. 4. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4cS

Categories: Преносимо

Tags: православље, протојереј Андреј Ткачов