Фикцију (fiction[1]) је лако изменити. И збиља, кад сте једном нешто већ описали на сасвим одређен начин, увек се касније можете предомислити па прошлост прерадити тако да више одговара некој новој и другачијој будућности. Понекад – а нарочито у дивљем свету стрипа или научне фантастике – тај се поступак назива „ретроактивни континуитет“, или „ретконовање“ (retconning). Ако неки лик у наставку устане из мртвих, зато што у ствари претходно и није заправо умро, то је онда „ретконовање“. Када је у оригиналној верзији првог филма из серије „Ратови звезда“ Хан Соло први опалио, а по томе је – у специјалном издању десетак година касније направљене „пред-прве“ верзије – свемирац Гридо први потегао пиштољ, то је било ретконовање којем је циљ био да Хан Соло (глумио га је Харисон Форд, сећате се) испадне још већи јунак.
Добро, а какве то везе има са ратом? Па биће да и наши јастребови осећају непрестано потребу да ретконују реалан живот. Једна од ствари у вези с ратом, које није баш лако и једноставно овако прерадити, јесу мотиви због којих се у конкретан рат уопште ушло. Било који рат који поведу добри момци – Американци – могуће је ретконовати тако да тај рат испадне нужан, праведан и племенит, тиме што ћете из слике о њему уклонити све оно што се у такву слику не уклапа, као и све што је око њега сиво, а да оставите да све буде чисто и бело као снег.
Прошле недеље је била 150. годишњица америчког Грађанског рата. Робовласништво је једна од најгорих ствари коју је Америка икада имала и доживела. Па шта је онда то што је било лоше у рату који је вођен зато да би се то зло обуставило? У ствари, није баш то било прави мотив због којег је Север ушао у тај рат. Јесу државе Југа намеравале да се – ако треба и ратом – изборе за своје право да и даље држе робове, па и за то да ову неуобичајену институцију и надаље чувају и развијају је. Но, то што су државе Конфедерације били зле, не може као чаролија да истовремено значи и то да је Север у тај рат ушао са племенитом намером да спасе мушкарце и жене, своје сународнике, из окова у којима су већ генерацијама били. А то такође никако не значи ни то да су се индивидуални борци у униформи Југа борили из било којег другог разлога осим оног сасвим јасног, елементарног и неотуђивог, а тај је чињеница да им је армија која је са Севера надирала угрозила и породице и њихова имања.
У поређењу са било којим касније вођеним ратовима, у Грађанском рату је према цивилном становништву почињено неупоредиво мање злочина. Међутим, и у томе је марш победничких трупа генерала Шермана представљао злокобни изузетак. На сличан начин је ужасавајући био и третман ратних заробљеника у логору Андерсонвил на територији Југа, или у бројним логорима попут Елмире осниваним на територији Севера.
До дана данашњег воде се дискусије о разлозима због којих је до Грађанског рата морало да дође. Но и данас неретко изгледа да се око тога сукобљавају људи који покушавају да умање значај и ужас робовласничког система са онима који настоје да умање значај ужаса рата који је живота коштао чак 620.000 људи. (Да ни не спомињемо укидања грађанских слобода, од којих је тек једна била увођење присилне војне обавезе, или укидање права на „habeas corpus“, или бројна хапшења новинара, уредника и дисидената – а што се све није догађало само на Северу.) Дебатовати о потреби да се поведе овакав рат, или критиковати бруталност војске Севера, нужно имплицира став да робовласништво и није било баш толико битно. А то већ није поштено, и само по себи представља ретконовање ратова. Исто као што то представља и тврдња да је рат између држава Севера и Југа био вођен и само зато да би за резултат имао аболицију робовласништва, па је самим тим тај рат и био нужан и просто морао је да се догоди. И да је било неопходно да сваки од тих 620.000 људи погине, све са циљем да ропство буде заустављено. Другог пута једноставно није било, пре свега зато што се све то управо тако и збило.
То једноставно није тачно. Као што није тачно ни то да је до Другог светског рата морало доћи зато да би Хитлер био заустављен у свом монструозном разарању свега и по читавој Европи. Данас имамо право да се запитамо зашто је било потребно да Хитлер буде заустављен? Па зато да се спасу Роми, ометени у развоју и инвалиди, хомосексуалци, и Јевреји Европе од потпуног уништења. То збиља јесте племенит циљ. Једино – ако мотивација савезника заиста јесте била то да Јевреји буду спасени, зашто су онда САД допустиле усељење мањем броју имиграната из земаља које је Хитлер једну по једну окупирао него што су то дозвољавале легално одобрене одговарајуће квоте током свих година рата, па и у годинама непосредно пре њега? Зашто су Британци пропустили прилику да дају зелено светло за Операцију Фоксли (Operation Foxley), заверу да се изврши атентат на Хитлера? И када је савез са Јосифом Стаљином постао за победу савезника нужан, колико су они права имали да и даље задрже свој високо морални статус какав су се трудили да очувају? Бар нешто од њега? Можда. Барем онолико колико то покушавају да сугеришу каснијим срцепарајућим холивудским причама о редову Џоу (GI Joe[2]) који је ту ускочио да сам спасава читаву ствар? Богами не чак ни само толико.
Овим никако не тврдимо да је евентуалних пола туцета људи попут Раула Валенберга[3] могло властитим деловањем да спречи да до холокауста уопште дође, или да је бомбардовањем железничке пруге која је водила ка Аушвицу ситуација могла бити ишта другачија или боља, или да би убијањем Хитлера било шта на крају било ишта другачије решено. Ратни хушкачи су људи које одликује неограничена ароганција. Они све знају о историји и знају све шта јесте неизбежно. (А ни најмање их не узбуђује ни чињеница да се у реалном свету нико ко је у међувремену погинуо поступком ретконинга не може поново оживети.)
Када је Садам Хусеин напао Курде хемијским оружјем, то је Западу послужило као поклич „у бој“. Чињеница да су САД Ираку помагале да током рата са Ираном масовно користи иста та хемијска оружја, ретко се када може чути. Зато што би то онда могло унети забуну у разматрање ко је ту био добар а ко рђав, тј. око тога ко је у ствари био проглашен за Сатану дана, увек неко други у сваком датом тренутку. И као што се и могло очекивати, што више сазнања с временом стичемо о рату са Ираком 2003. он нам све више и више личи на злочин (the more criminal it sounds). Американци су спасавали Ирачане од њиховог властитог Хитлера, зар не? Нису, они су се бацили у потрагу за његовим оружјем за масовно уништавање. Али на тај начин су спасавали читав свет! Па у ствари, нису ни то, јер тог оружја никад и није било, али барем је Садам био уклоњен да нам више не смета.
Некако се догодило да, премда се ревизијом броја жртава рата у Ираку дошло до цифре од најмање милион људи, на моралном карактеру САД-а нема ни једне једине крваве мрље. Тај је рат вођен због веома ваљаних разлога, макар и да је у њему било и неких мање лепих епизода (some rough parts). Другим речима, био је то један баш добар рат, не ваља само то што он није био вођен ни довољно дуго нити довољно упорно. Било чему лошем што би се у рату догодило, па и сваком из погрешних разлога поведеном рату, није тешко поступком ретконовања вратити жељени углед, величину и вредност. Чињеница да је Америка земља слободних људи (land of the free) све то само додатно олакшава. Американци су хероји. Никада они неће први запуцати. А ако ипак и запуцају први, онда је то сигурно било неопходно. Сви воле шармантног анти-хероја, зар није тако?
У чему је суштина целе ове приче? Једино ће ратни хушкачи, па чак и многи који са сасвим добрим намерама покушавају да изуче историју, увек тврдити како је историја нешто што и није било могуће избећи. Ко би се само усудио да макар и само покуша да замисли шта би се догодило без ратова у којима су са свом тутњавом и хаосом које су они донели срушени најпре робовласништво, а потом и Хитлер? А то би себе морали да натерамо да макар само замислимо. Зато што ће већ следећом приликом – у ствари већ овом приликом, против Исламске Државе – рат постати једнако неизбежан и једнако неминован као и небројено пута пре тога. А то ће онда постати и сва зверства која су нужан и неизоставан пратилац сваког рата. А онда неће више бити другачијег начина да се чудовиште заустави, да се крвопролиће спречи, па ће средства за постизање свега тога опет постати бомбе, дронови и „војничке чизме на земљи“.
А убрзо ће и по завршетку тог рата све оно што је погрешно направљено у сврху извршења и тог најновијег задатка, и само убрзо бити заборављено. Исто ће опет важити и за чињеницу да мртви не могу бити ретконовани па да се у живот врате. Све што је било важно опет ће бити једино то да је и до тог рата нужно морало да дође. А племенита природа разлога зашто је он вођен ће касније бити испирана унатраг кроз историју, све док новине, књиге, и најбистрији од свих бистрих умова и сами не буду казали: „Тако је, борили смо се због најсветлијих и најбољих од свих могућих разлога. И ником, ниједном од свих невиних који су у њему погинули нећемо дозволити да запрља то колико је тај рат праведан био – и колико је био неопходан.“
Луси Стајгервалд (Lucy Steigerwald) је допунски уредник (Contributing Editor) сајта Antiwar.com и колумниста сајта VICE.com. Раније је била придружени уредник (Associate Editor) магазина Ризон (Reason). Највише је љуте полиција, затвори и рат. Њен блог је www.thestagblog.com
Са енглеског превео: Стеван Бабић
________________________________
[1] Прим С. Б.: Fiction (енгл.) – најчешће прозно књижевно дело саздано на измишљеној фабули.
[2] Прим С. Б.: GI Joe – (Genеral Infantry Joe) је у америчком жаргону редов пешадинац, тј. обичан војник без чина.
[3] Прим С. Б.: Raoul Gustaf Wallenberg (1912 –1945) је био шведски архитекта, бизнисмен, дипломата и хуманитарац који се прославио спасавањем на десетине хиљада Јевреја из Мађарске током нацистичке окупације 1944.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4bF