Приликом освећења оновљеног храма Светог Јована Крститеља, сада манастира, у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, било је преко 50.000 људи. Том приликом патријарх Герман је изговорио следеће речи:
„Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива, преплиће са тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало – сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на клање (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: ‘Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу’“ (Јн. 16,2).
…
„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да ‘мржња замеће свађе, а љубав – прекрива све’ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на којем ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла ‘не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи’“ (I Кор,. 13, 5-7).
Патријарх Герман
Након овога историјског говора Свјатејши Патријарх Герман био је изложен нападима режимских српских националиста, највише Вука Драшковића, који су тврдили да се не сме опраштати (Драшковић је тада „богословствовао“ о томе како је и Христос бесно истерао трговце из Храма итд.).
Седам дана доцније, 8-9. септембра исте године, одржан је у светилишту Марија Бистрица Национални еухаристијски конгрес Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата, коме је присуствовало, по различитим проценама, између 400 хиљада и милион људи. Папина посета конгресу је раније отказана током те године, а забележено је да је свако спомињање кардинала Алојзија Степинца, који је био зачетник идеје о таквом скупу, наилазило на френетичне аплаузе публике.
Приредио: А. Ж.
Изложба „Економије јасеновачког логора“
„Економије живота, али и економије смрти“
У Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности у Београду, поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 27. јануара 2015. године, отворена је изложба „Економије јасеновачког логора“, Тање Тулековић, вишег кустоса Спомен- подручја Доња Градина. Изложба је јавности била доступна до 10. фебруара. Поставка је прво представљена у Галерији Академије наука и умјетности Републике Српске, а након Београда предвиђено је њено излагање у Новом Саду.
Срж поставке представљао је истоимени рад Тање Тулековић, објављен у октобру 2012. године у Зборнику Музеја жртава геноцида из Београда. За потребе изложбе коришћене су фотографије архива Спомен-подручја Доња Градина, Војног архива у Београду, као и из „Књиге из тишине – Усташки злочин геноцида у селу Међеђа 1941-1945“. Материјал је приказан путем петнаест паноа на којима се налазе аутентичне фотографије „јасеновачке економије“ као и бројна усмена потресна сведочења преживелих логораша. На паноима су представљене главне усташке „економије“: Јабланац, Млака, Феричанци, Драксенић, Међеђа, Бистрица и Доња Градина.
Предочени материјали сведоче да су „економије“ јасеновачког логора представљале примитиван начин снадбевања усташа и њиховог богаћења. Систем је био осмишљен тако да су сва српска села која су се налазила у близини концентрационог логора Јасеновац, на обе обале реке Саве, представљала економије. Он је омогућавао да се након протеривања и накнадног ликвидирања становништва врши снабдевање животним намирницама, као и стицање материјалних богатстава злочинаца из овог логора. Исповести логораша показују нам како су ове „економије“ заправо функционисале и шта су значиле. Логораши су до максимума психички и физички исцрпљивани, понижавани, обешчашћивани и искоришћавани до крајњих граница за рад у овом систему смрти, да би на крају бивали на бруталне начине ликвидирани. Садржај изложбе такође потврђује да је систем логора Јасеновац био планиран до крајњих детаља.
Намера организатора ове изложбе била је да београдску, и уопште међународну јавност подсети на димензије злочина хрватске усташке државе у Јасеновцу, а са циљем да се онемогући понављање оваквих ствари.
Текст и фото: Данко Страхинић
(„Православље“ од 15. фебруара, број 1150)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4cf