Возећи се аутом, на грегоријански Велики петак, и слушајући музику на холандском „Радију 4“, који иначе емитује искључиво озбиљну музику и емисије на културне теме, имао сам необичан и леп доживљај – по први пут сам се „суочио“ са једним савременим православним ораторијумом у коме, по дефиницији, важну улогу игра и инструментална музика, што – колико ми је до недавно било познато, није често у православној музичкој култури[1], а одломак који сам том приликом чуо оставио је не мене необично дубок утисак. Нажалост, вожња је кратко трајала, али сам успео да запамтим да је спикер поменуо име композитора: Калиопе Цупаки (Calliope Tsoupaki), а да је назив ораторијума „Марија“. Та музика имала је снажне грчке националне конотације, а гласовни део је заснован на византијској традицији црковног појања. Спикер је казао да је премијера била 2012. г. – баш опет око Великог петка, а да је композитор желела да своје дело конципира полазећи из оптике Богородице – те Мајке свих мајки, која размишља о рођењу, животу и смрти Њеног Сина на Крсту.
Калиопе Цупаки (Calliope Tsoupaki)
Желећи да га целог саслушам и набавим плочу са том музиком, обратио сам се писмом редакцији „Радија 4“, и уредница ми је одговорила да, нажалост, комерцијални снимак (плоча) не постоји, али ме је посаветовала да се обратим композитору која би ми, можда, могла помоћи, и дала ми је њену адресу електронске поште. Погледао сам на интернету податке о њој[2]. Написао сам јој писмо, с молбом да ме упути како да дођем до те музике. Она ми је љубазно одговорила да плоча никада није снимљена, а да она размишља да музику можда пласира на YouTube, и питала ме да ли сам православан, пошто ми је презиме грчко. Почела је преписка… испричао сам јој о себи, о томе да помало сарађујем са српским сајтом „Стање ствари“, који осим друштвених и политичких тема, ставља снажан нагласак и на православље. На то ми је послала снимак концерта из 2012. г. из Амстердама, који сам – радећи за сајт током Страсне и Светле недеље на текстовима митрополита лимасолског Атанасија и протојереја Андреја Ткачова[3] – слушао, а дубоко верујем да ми је та музика својим благотворним дејством помогла да дођем до бољих и жељених израза у њиховом посрбљавању.
То ми је, опет, дало идеју да предложим г. Лазићу да – по први пут – на сајт дође и музика. Зашто да не? Мада је, у литургијском смислу, за православне цркве музика неприхватљива (осим звоњаве звона – бар у руској цркви: „перезвон“ и др.[4]), али ово је ораторијум, дакле стриктно говрећи, није део литургије, а мислим, не желећи да намећем свој укус, да ипак некима од нас може да се допадне и пружи духовно задовољство. Г-дин Лазић је то прихватио, а и композитор ми је дала сагласност да се објави. Дакле: слушајте, и просудите сами.
Калиопе Цупаки: „Марија“
______________________________
[1] Прим. В.К.: Убрзо после тога сам увидео да је ипак без много напора могуће наићи на неколико примера – наводим два руска са тонским записом и два српска (нажалост, без тона). Аутор двају руских је митрополит волоколамски Иларион Алфејев. То су: „Страдање по Матеју“, а други је „Божићни ораторијум“. Српски су: Стеван Христић: “Васкрсење“ из 1912. г. и ораторијум „Голгота јасеновачка“, из 2013. г., који је компоновао Александар С. Вујић на основу поеме Ранка Павловића „Дамари јасеновачки“, која је постала либрето за ораторијум.
[2] Прим. В.К.: Грчка пијанисткиња и композитор, рођена је 1963. године. На Атинском конзерваторијуму дипломирала теорију музике и клавир, постипломске студије завршила у Хагу, на Краљевском конзерваторијуму, у класи познатог холандског композитора Луиса Андрисена 1992. г., после чега се бавила композицијом и наступала као пијаниста, а од 2007. г. је и сама постала професор композиције на Краљевском конзерваторијуму.Осим клавирских композиција и композиција камерне и оркестарске музике, има и композиције православне духовне музике – најпознатија од којих је (пре „Марије“) „Пасија по Луки“ (https://www.youtube.com/watch?v=HMrVodSylSw), али ова је у традиционалном православном духу (без музике).
[3] Прим. В.К.: Митрополит лимасолски Атанасије: Смисао страдања и васкрснућа, Стање ствари, 11. 4. 2015, и
Протојереј Андреј Ткачов: Небо и земља или Светла и Страсна седмица, Стање ствари, 17. 4. 2015.
[4] Прим. В.К.: По дефиницији речника Брокхауза и Ефрона (СПб.,1890-1907), то је по Уставу Православне цркве благовест која се врши уз неколико црквених звона, и то на по једном, по реду. Прво се удара у велико звоно, па у средње, па у мало, итд. Тај начин се назива „звон перебором“, и установљен је Уставом за чин крунисања монарха и супруге, понекада пред литију, пред освећење воде, при износу тела покојника из дома, изношењу крста на средину храма приликом неких празника, као и на Велики петак и Велику суботу, посвећењу у архијерејски чин. Осим ове врсте звоњења, постоје још три – а илустрована су тонским примерима на следећем линку: http://bellschool.ru/videouroki/p-01
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4ae