Кад окренеш свиралу, онда смо прва рупа

– У Србији, како ствари тренутно стоје, село добија на значају само у кризним временима. – Ми смо заправо последња рупа на свирали, а постанемо први тек када свиралу окренемо тумбе. Па ти живи на селу и буди паор, прича Милош Маленковић

Да је будућност наших села све неизвеснија, ствар је око које не треба посебно трошити речи. То, између осталог, сведочи и чињеница да се последњих година све интензивније говори о тешким условима живота у нашим руралним крајевима, односно о све тежим условима у којима пољопривредни произвођачи и њихове породице покушавају да опстану.

Последњих деценија село као економску и духовну базу живота у Срему, поново, као и након Другог светског рата, смењују градови. Међутим, док су некада градови били богатији и док се у њима развијала индустрија, постојали су и бољи услови за опстанак села. Данашњи урбани центри, лишени велике производње, али не и великих супермаркета прерасли су од центара производње у периферије потрошње најчешће иностране робе и ту, сматрају сремски паори, места за њих и њихову производњу има све мање.

Изговарајући се потребама тржишта, жале се произвођачи између Саве и Дунава, уместо да ограничава држава омогућава повећање увоза меса, млека, воћа и поврћа из свих делова света чиме (не)свесно додатно слаби положај домаћег пољопривредника, кога се, како нам је рекао Милош Маленковић пољопривредник из Шашинаца, држава и народ сете само онда кад се нема куд. У таквим околностима, поставља се питање: шта је нама наше село?

Све је предизборна прича

– У Србији, како ствари тренутно стоје, село добија на значају само у кризним временима. Истина није ни сада лако живети, али пре свега мислим на живот који смо водили деведесетих. Да тада нисмо имали села, то је свима јасно, ми би пропали скроз. Чим се из таквог стања изашло, дигли смо руке од нашег паора, несхвативши при томе да је исто то село и даље ту и да ће увек бити база опстанка и развоја. Онај ко то зна не може ништа да учини да ствари промени на боље, онај ко не зна… њему је све лепо, а они који би требали да раде село користе искључиво за предизборне приче. Никада се код нас није више говорило о селу, а никада село није било толико маргинализовано колико је сада. Кукало се и нарицало у време комуниста, али ето, време је дошло такво да је онда било много боље. Некада се са максимумом, којег опет нису имали сви, живело боље него што се сада живи са рецимо тридесет, педесет или сто јутара. Трактори, комбајни и друга механизација коју можете видети по нашим улицама и њивама, купована је најчешће у то време. Али, тада смо ми имали и своју индустрију, па смо могли да купимо домаћи трактор који је био задовољавајућег квалитета. Данас ни то више није исто. Ми смо заправо последња рупа на свирали, а постанемо први тек када свиралу окренемо тумбе. Па ти живи на селу и буди паор, прича Милош.

Није све у граду

Да живот у граду није све и да се на село вреди враћати, сматра Мирјана Сучић из Шимановаца која је, иако као приватни предузетник ради у Пећинцима, заједно са својим супругом Драганом који се бави тенисом у Старој Пазови, решила да породичном имању оснује малу фарму коза. За њу и село и град имају своје предности, које се не могу мерити објективним мерилима, него личним сензибилитетом и потребама.

– Шта је село? За мене оно је увек било мера сигурности, стабилности, здравог живота. Ја сам у Пећинце дошла из Неготина и сећам се да су у време када сам била млађа села у Крајини била богата и велика. Сада су махом пуста, а чини ми се да нестају и села у Срему. Људи желе да што пре подигну сидро, да оду у град, у несигурно, остављајући сигурност својим родитељима све док се породична имања не претворе у старачка домаћинства и на крају се не угасе. Кад покушам да размислим о разлозима због којих људи толико очајно желе да оду, често ми не пада ништа на памет осим страха од рада који опет долази услед посматрања околине у којој често можете да сретнете људе који са мало рада или барем са мање рада него што то село захтева, остварују веће успехе. Мој муж је у тенису. Обоје живимо на селу, а радимо у урбаним насељима. Међутим, како време одмиче полако се одвајамо од градова, враћамо се селу јер ту проналазимо све оно што нам треба. Решили смо да кренемо у посао са козама и могу вам рећи да нам тренутно праву радост представља уматичени јарац Кики кога смо недавно набавили. Та радост и заокупљеност сеоским пословима нас који смо навикли на градове, најбољи је доказ да за село има наде. Потребно је само да људи јасно одреде приоритете, да престану да потцењују село и да, на крају крајева подвуку црту и виде шта им је исплативије, да ли да иду у градове или да на својим имањима наставе породичну традицију или да пак покрену нове послове, ако стари не иду. Село није статично. И на њему је могуће, баш као и у градовима проналазити нове послове и нове могућности. Ако неко има предузетничког духа, може и те како да успе и на селу, сматра Мирјана.

Кад држава пусти низ воду…

Са Милошем Маленковићем, вредним паором који у својој штали има 39 грла говеда, од чега 14 музних крава и који на 43 јутра земље у зноју свог рада сеје луцерку, кукуруз, пшеницу, јечам, соју и сунцокрет, слаже се још један Шашинчанин Стева Мијатовић који истиче да се живот на селу неће променити све док држава не побољша свој став према сељаку.

– Некада је сељак био основа свега. Стуб. Данас је раван оној трошној дасци којом се можете подбочити, али да добро водите рачуна како и колико ћете се наслонити, јер се лако може десити да пукне. Када се то деси, ономе ко се подбочио, а то је држава наша, неће бити добро. Без доброг угрувавања па чак и прелома ту не може да прође, објашњава Мијатовић и додаје: – Ја имам мало земље, осам јутара. Земљу радимо и брат и ја, а то су вам две породице. Нико нигде не ради и све што имамо улажемо у земљу и говеда којих имамо двадесетак. Једна од карактеристика живота нас паора јесте управо то што ми немамо алтернативу. Ми не можемо рећи, е сад ми је доста, нећу више, идем да радим нешто друго или идем да седим кући док нешто не нађем или ми се не понуди. Земљу коју ја обрађујем обрађивали су и мој отац и мој деда и управо тај континуитет је оно што село одваја од града и што га чини жилавим. То је осећај одговорности, готово нека врста заклетве на коју смо обавезани самим рођењем. Велики индустријски гиганти, да не идемо даље од Митровице, отварали су се и распадали, читаве државе су на овим нашим трусним просторима стваране и одлазиле у заборав, али село никада није престало да постоји. Уместо да ту истину неко коначно увиди и да на вредностима села почне да обнавља систем, полако долазимо у ситуацију да ће урбане средине које нису самоодрживе ни колико су биле у своје најсјајније време, са собом повући и села.

– Све је пуштено низ воду, а село је постало само лепа фраза, допуњује разговор Милош Маленковић: – Прича се стално о том повратку на село, о младима о ко зна чему, а ништа се не ради да се конкретно и систематски помогне побољшању квалитета живота у руралним подручјима. Ми, примера ради, можемо правити играонице, теретане, спортске дворане, кафане и ко зна шта све не, али то суштински не решава ствар, јер је довољно само да једном наше бостанџије по којима су Шашинци познати угушите са робом из Грчке или Македоније и да тако учините много већу штету него што је сва евентуална корист коју би ми могли да произведемо неким личним радом и залагањем. Све је погрешно постављено и оно што треба да буде надградња, нама је основ. Тако се не бори за село. Политичари се села сете само кад су избори, па и тада само оних великих који се по много чему не могу сматрати истинским репрезентима наше пољопривреде. Село мора бити у основи друштвеног поретка, а не нешто чему ћемо се окренути кад остале струне попуцају. Па и тада непоштено јер је сељак, барем овај наш у Срему, научио да ћути и трпи. Никада није било време у којем је наш паор радио и пропадао, али ето и то смо дочекали.

Живот није у главном сокаку

Питање опстанка села и његовог правилног позиционирања сматра и Саша Јефтић, први човек јазачке Месне заједнице, питање је и реалне моћи да се одређени процеси у руралним срединама покрену са мртве тачке. За тако нешто, сматра овај млади Јазачанин који је решио да у свом селу остане, потребно је имати новац, али и разумевање мештана села, односно локалне самоуправе на коју су села наслоњена.

– Тешко је живети на селу, па је тако тешко дати и ваљан одговор на питање шта је нама село. Лепа прича, тако ми се чини. Са једне стране гуши нас недостатак пара, са друге ту је замршена бирократија против које се све теже боримо и која по инерцији кочи све оно добро што покушавамо. Јазак рецимо има фабрику воде, али нема водовод јер још увек не можемо да завршимо послове око добијања употребне дозволе. Чекамо да завршимо асфалтирање у две преостале улице, а ту је и измуљавање потока Ровача, чишћење канала кроз село и одношење блата из дела улице Цара Душана. Ради се о улици која још увек није асфалтирана и у којој муљ стоји од мајских поплава, па су људи принуђени да до својих домова још увек иду готово искључиво у чизмама. То је живот на селу данас. Лако је и лепо провозати се, видети винограде, воћњаке, процветале ливаде, али прави живот је испод тога, он се не може видети док се не застане и не скрене са главног пута. Нажалост, мало је оних који су спремни да то учине и да се упусте у борбу за решавање проблема. То није лако и то није посао за свакога, али је јасно свима који још увек мисле да ће село увек бити жилаво и да ће само од себе успети да се избори са оним што га кочи и гуши, закључује Јефтић.

Оно што у таквим околностима мештанима Јаска, али и мештанима других сремских села остаје, сматра Јефтић, јесу солидарност и међусобна трпељивост.

– Стално се прича о потребама децентрализације и спуштање одговорности и иницијативе на ниже нивое власти. Међутим, све те приче, ма колико (не)реалне биле, изостављају села, односно месне заједнице које зависе од градова и општина, таман онолико колико и те наше самоуправе зависе од виших нивоа власти. Самодопринос нам је истекао, новца у централној каси у Иригу или нема уопште или има мало, па се онда ми сами организујемо колико можемо да уредимо атарске путеве који су за нас као паоре изузетно важни или да се помогнемо ако можемо, закључује Јефтић и подсећа да су управо њему мештани Јаска пре две године помогли када му је у пожару страдало два хектара непожњевене пшенице.

А да живот у селу заиста не може да стане у главни сокак, сматра и Никола Милић председник Савета Месне заједнице Шашинци који напомиње и то да је овакво стање на селу довело и до повећаног страха од провалника и лопова, који се нарочито осећа код самачких и старијих домаћинстава.

– Током протеклих деценија, све се изменило. Некада су се људи држали за реч, а данас се морају хватати за рогове. Села пусте па то они који желе лако да дођу до новца све више користе. Све је више прича из околних села широм Срема о обијањима, о покушајима провала, а тога, нажалост, нисмо ни ми ослобођени. Зато када ме неко пита шта данас нама у Срему значи село, ја са жаљењем морам да кажем – ништа. Данас људи радије живе без посла по градовима, него што остају у селима да се муче од јутра до мрака. Свести о томе колико је село важно има, али та свест још увек није активирана, она још увек чека на своју материјализацију прича Милић.

Задругарство је само пуста жеља

Као један од најбољих видова солидарности међу пољопривредницима, паралелно са све гласнијом причом о потреби јачања села, све више се истиче удруживање. Међутим, недостатак воље да се задружно питање на националном нивоу помери са мртве тачке, муке кроз које пролазе они који су у процес потраживања предратне задружне земље ушли, као и хроничан недостатак новца, учинили су да су и кооперативе, као уосталом и много шта што је у вези са селом, остале само – прича.

– Све се врти око тога какви смо људи. Задругарство не почива само на колективној својини, на сарадњи, него на речи. Дата реч и њено поштовање је оно што задругарство чини могућим. Ако ја свом пријатељу дам реч да ћу му нешто урадити бесплатно, јер смо задругари, онда не сме да се деси да га преварим због једне црвене, или неколико њих, а то је данас код нас постало нормално. Некада су се људи држали за реч, па су и могли да се удружују, да раде, данас то просто није тако. Ако се неко и удружио, то су они велики који на тај начин само укрупњавају свој монопол. Такви су добри и држави јер се са њима најлакше погодити. Они лажу за државу, њих је држава одабрала да буду основ српске пољопривреде што је више него погрешно, објашњава Никола Милић.

Уместо јединства, сремачка села, тачније произвођаче који у њима живе и раде, сматра Стева Мијатовић, „краси“ завист и трка за земљом која често прелази границе рационалних потреба.

– Није више толико битно ни да ли ми треба, него да имам више од свог комшије. Ту се не гледа често ни на цену земље, само да се поседи увећају. И мада сам велики противник идеје да се наша земља продаје странцима, сматрам да ће то, ако до продаје дође, на неки начин бити и праведно решење. Ако не можемо да се договоримо, да престанемо да се нездраво такмичимо и тако урушавамо сами себе, онда ће то за нас урадити неко трећи и то тако што ће нас све уништити. Ми мали не можемо се хватати у коштац са великима, а ти велики неће моћи са још већима – Арапаима. Онда када земљу, међу којом има још и оне наше која чека да буде повраћена, продају након сасвим трећем, биће нам касно да размишљамо о заједништву и солидарности, допуњује Мијатовић.

– Како човек да прави задруге и удружења када увек изнад вас имате неког ко од свега очекује и потражује лично задовољење. Конкретно, ја сам у пар наврата покушавао да оснујем Удружење произвођача млека „Срем“. Никада нисмо имали било какву врсту подршке, нити смо успели да се уздигнемо изнад разних игара којима руководе лични интереси. То је наше село. Са једне стране стална прича о потребама за ово и оно, о могућностима и перспективама, а са друге лов за лично остварење, увећање поседа или неко слично „ухлебљење“, придружује се разговору Маленковић.

Заједница села и града

Једина заједница која данас може да помогне обнову села, сматрају вредни сремачки паори, јесте заједница села и града. Да би сељак могао да прода свој производ, сматрају они, у граду мора да постоји радник који ће за њега моћи да издвоје. Да би то било могуће, држава треба да чини напоре на пољу смањења незапослености у градовима, односно да субвенцијама или још боље утврђивањем и поштовањем правила у пољопривреди ризике од великих губитака сведе на минимум.

Док се, слично времену које су многи били склони да сматрају анти-аграрним, не створи јасан и прецизан план шта се са селом жели, напредак се не може очекивати, а села ће и даље уместо бивања стабилном основом, остајати на маргини, тамо где са одрастањем завршавају све приче и бајке.

(Сремске новине, 6. 4. 2015)

Стево Лапчевић: Месне заједнице на селу – Одлучују, а да их нико ништа не пита

У време све учесталијих прича о потреби обнове села коју као по правиллу прате стална деаграризација руралних подручја и незаустављив одлазак младих у градове, потребно је поставити питање улоге и значаја месних заједница у креирању и вођењу развојне и одрживе политике на селима, односно питање могућности стварања или још боље речено обнове комунитарног система који би спуштањем нивоа одлучивања и одговорности на ниво ближи грађанима као корисницима услуга, једини могао да допринесе остварењу вечитог политичког идеала: максималног добра за максимални број људи.

Ово питање на значају добија самом чињеницом да су током последњих деценија, пратећи ток опште централизације, али не и (по многима никада довршене или пак правилно обављене) децентрализације Србије, месне заједнице изгубиле готово све своје надлежности и имовину што се нарочито негативно одразило на сеоске средине којима су управо месне заједнице биле и остале прва и неретко једина веза са широм друштвеном политичком заједницом.

Преко својих месних заједница становништво руралних подручја које, рецимо и то, чини значајан део свеукупног становништва у Срему, добија могућност сталне комуникације са самоуправама чији су део, односно омогућавају самоуправама да правилно сагледају проблеме и потребе села. Па ипак, питање је да ли и у коликој мери месне заједнице на селима данас могу да „натерају“ самоуправе да њиховим захтевима изађу у сусрет, односно да ли и у којој мери могу самостално да обаве оне послове које самоуправне администрације сматрају мање значајним или пак не налазе време и новац да им се посвете. У томе се заправо и огледају реална моћ и утицај месних заједница данас.

Тапкање у месту

Док су у годинама у којима се успех мерио степеном остварења „социјалистичког идеала“, месне заједнице као „самоуправни органи“ имале могућност да воде рачуна о свеукупном друштвеном животу на селу и делегатским системом уведеним 1974. постале и политички заступљене у својим срединама, данас је њихова улога, према тврдњама Саше Јефтића, председника Савета Месне заједнице Јазак, стриктно формална. Оне сматра Јефтић који је, одбивши могућност ангажовања кроз политичке партије ипак успео да постане председник Савета, у потпуности зависе од виших нивоа власти, а пре свих од локалних самоуправа чији су део.

– Оно што нама недостаје јесте правилно устројен систем. Ми који водимо месне заједнице на селима иако знамо да се ту ради о потреби мењања закона, за шта општине и градови ипак нису надлежни, сматрамо да је овакав систем неодржив, тим пре што се глас села или уопште не чује или се чује слабо. То нарочито важи за она села која воде људи који нису део било које већине која управља градовима или општинама. Некада, месне заједнице имале су чак обавезу да воде рачуна о младима и деци, култури, образовању, што је неретко значило и могућност лимитираних улагања у одржавање школских зграда, о здравству, а постојало је и обавеза доношења плана рада Месне заједнице што је, сматрам, било нарочито важно управо за пољопривреду.

За тако нешто постојали су, истини на вољу и бољи услови. Радници су имали више пара, па су самодоприноси били јачи, сељаштво је чинило већину на селу па је и пољопривреда стајала боље. Данас, ми смо принуђени да молимо или да преговарамо са локалним самоуправама, зависи како се ко котира, да нам се пружи неки динар да обавимо макар оне најосновније комуналне послове. Тако се само тапка у месту и не може се очекивати да ће нам бити боље, тврди Јефтић и додаје: – Нема тог Дома културе, нема те амбуланте или било чега што ми сами можемо да средимо. Месним заједницама су руке везане и оне су установе које, ако могу, најчешће решавају она најтежа социјална питања. Тиме се наша одговорност повећала, а нико нас ништа не пита.

Жила куцавица локалне самоуправе

Да су месне заједнице биле и те како значајне за живот села, сматра и Милан Алексић, први човек Агенције за рурални развој Пећинаца, Огарац, члан Савета Месне заједнице и више пута председник села познатог по најстаријој очуваној кући у Срему. У рад Месне заједнице Огар, Алексић је укључен већ готово три деценије и за то време, како истиче, доста тога се променило. У односу на времена у којима су савети давали значајан допринос развоју села и планирању пољопривреде, захваљујући општој кризи у друштву, ови некадашњи самоуправни органи данас су прерасли у експозитуре локалних самоуправа. То, сматра Алексић, има и своје мане и своје предности, а највећа међу њима је чињеница да савремене месне заједнице немају своју имовину и средства којима би могле да унапреде живот на селима.

– Председник Месне заједнице био је у правом смислу кмет, а бити на челу села био је једнако важно као и бити председник Општине. Локално становништво водило је рачуна о пољима, путевима, а могу вам рећи да се Савет доста питао и када се разматрала могућност да својевремено постанем директор сеоске задруге. Ако председник Савета рецимо види да село није очишћено, да је снег закрчио саобраћај и ако вам каже да то уредите, није било могућности да се то не учини, објашњава Алексић и додаје: – У оно време месне заједнице имале су своју имовину, своја средства, око 60 посто новца од продаје плацева је ишло Месној заједници, плаћала се пашарина и тако даље. Данас тога више нема и истина је да су многа села чији челници нису део већине у самоуправи запуштена. Политика је, мислим, узела превише маха у тој сфери и то је оно што не ваља и што треба мењати.

Могућности укључивања Месне заједнице у пољопривредне послове, истиче Милан Алексић, огледао се пре свега кроз контролу рада сеоских задруга. Оне, тврди Алексић, нису могле да одређују задругама шта да раде, али су водиле рачуна да се не сеју исте културе, да се од прскања заштите пашњаци и друго.

– Водила се брига и о образовању, преко улагања у одржавање школа, куће за учитеља, а имале су могућност и да провере стручност самог учитеља. Што се тиче здравства, биле су задужене за амбуланте и то се радило у складу са могућностима, објашњава Алексић и додаје: – Месна заједница је ипак и данас жила куцавица локалних самоуправа и ја мислим да се то никада неће променити. Питање је колико се њихов статус може поправити, али се оне сигурно не могу укидати, нити ће то, верујем, бити урађено. Без њих, чак и овако развлашћених, да се тако изразим, нема живота на нашим селима – чак ни онолико колико га има данас када је у тренду одлазак у градове.

Поплаве избациле истину на површину

Да Месне заједнице немају више готово никакве надлежности, према речима Васа Дамњановића председника Савета Месне заједнице Босут, најбоље су показале прошлогодишње поплаве. Иако председник села, Дамњановић, како напомиње, није имао могућност да било коме изда наређење, па се тако одбрана села у којем је у једном моменту било чак пет кризних штабова, свела на добру вољу његових мештана и волонтера који су долазили са стране.

– Поплава је на површину избацила истину да су месне заједнице данас више него развлашћене. Не само да више немају своју имовину, него немају ни могућност да нареде да се обави посао који би био на корист свим мештанима села. Некада смо имали цивилну заштиту, па је шеф Месне заједнице могао да изда команду и да не размишља да ли ће нешто бити обављено или не. Са друге стране, било је и више самодоприноса, а не треба занемарити ни чињеницу да су савети имали могућност да се са задругама на својој територији договарају око пољопривредних послова.

Свега тога више нема, а за то су криви они који су, сматрајући да је систем јаких месних заједница „остатак комунизма“ настојали да по сваку цену систем централизују, објашњава Дамњановић и додаје да додатни проблем свакодневном раду савета праве непредвиђене ситуације: – Рецимо, услед обилних падавина у Босуту имамо две непроходне улице чија санација је под знаком питања јер у плану који смо поднели локалној самоуправи нисмо предвидели „све“ ванредне околности. Искрено, питање је ко уопште и може да предвиди „све“ што ће му се у току године дешавати, а како немамо своја средства и зависимо од локалне администрације, морамо да чекамо да се створе услови да се санација обави.

Упоредо са опадањем реалне моћи месних заједница, истиче Дамњановић, растао је утицај политичких партија које често не могу да направе јасну границу између онога што је интерес села и онога што је интерес или потреба политичких организација којима припадају.

– Некада смо имали делегатски систем и није се могло десити да неко село остане без свог представника. Ви данас имате села која у митровачком парламенту и власти имају неколико представника, а са друге стране имате рецимо један Кузмин који нема свој глас. Ко је близу ватри, тај се и огреје, каже наш народ, мада ни то није увек баш тако. Ми смо се од неког ко је имао могућност да заиста креира живот на селу, претворили у социјалну установу која неретко мора да решава и ствари за које није надлежна. Све је више људи који тешко живе и који нам се јављају. Колико можемо, ми помажемо, упућујемо их на адресе надлежне за њихов проблем, ако треба и возимо до Митровице, све у циљу да помогнемо онолико колико је у нашој моћи. То што се све свело на топлу реч и по коју заједничку акцију за оне најугроженије, није наша кривица, него оних који мисле да месне заједнице нису ништа осим сервиса локалне самоуправе и основна бирачка база, јасан је Дамњановић.

Нема повратка на старо

Међу онима који сматрају да месне заједнице још увек имају значајну улогу у животу села је и Владимир Настовић, начелник митровачке Управе за пољопривреду и члан Савета Месне заједнице Манђелос. Настовић сматра да су надлежности које су месне заједнице у прошлости махом самостално обављале биле нераскидиво везане за чињеницу да је било и више новца који је такав вид независности у раду могао да осигура. Промене које су наступиле крајем прошлог века нужно су, сматра начелник, условиле и промене на пољу рада савета.

– Ја сам рођени Манђелошанин па добро памтим и она времена у којима су месне заједнице имале значајног удела у животу села. Такође, грешио бих ако бих рекао да је данас њихова улога занемарена. Она истина, није на нивоу од пре неколико деценија, али и данас се без месних заједница не може, тим пре што је то први ниво власти преко којег мештани села могу да кажу шта их тишти, да формулишу своје захтеве или да просто изнесу своје виђење како би село требало да функционише, објашњава Настовић и додаје: – Враћања на старо нема и то треба да буде јасно. Ево ми у Манђелосу градимо комплетну нову зграду Месне заједнице и искрено очекујемо да ће са новом зградом доћи и ново, боље време за наше село.

Нема више самодоприноса, имовине у власништву месних заједница, а нема више ни интересовања за бављење селом као што је некада било. У таквим околностима, сматрам, највише што може и треба да се учини јесте успостављање стабилнијих контаката између села и локалне самоуправе, као и повећање прихода селима од стране локалне администрације. Сеоско становништво чини велики део житеља Града Сремска Митровица, а са друге стране то су махом произвођачи којима се у времену које долази мора омогућити да узму више удела не само у обликовању живота својих села него и самоуправа на чијој су територији. Свима је јасно да је централизација надлежности која је довела до тога да самоуправе готово све држе у својим рукама била нужна, а када је већ тако, онда у оквиру постојећег система који једини данас може да осигура опстанак села треба тражити најпогодније решење, а то је равномерна расподела пре свега новчаних средстава како сеоска насеља не би била запостављена ни од урбаних, али ни међусобно. Да би то могли да остваримо, морамо да знамо потребе сеоског становништва, а за то су нам неопходне месне заједнице. Тиме се круг затвара и још једном потврђује сталност њиховог значаја.

Питање враћања значаја месним заједницама, сматра и Милан Алексић, суштински је везано за свеопшти економски напредак. У времену када је економија била рентабилнија, давање већих надлежности саветима било је и пожељно и могуће. Данас, како месне заједнице више нису у стању да воде рачуна о пољопривреди, односно комуналним пословима, те обавезе је нужно морала преузети локална самоуправа.

– Идеја да се државно земљиште у једној катастарској општини врати месним заједницама више је него добра. Међутим поставља се питање реалне могућности да се таква идеја оствари. Тренутно то није, а чини ми се да неће ни бити оствариво. Сходно томе, једина ствар која може да се уради јесте да се у свом раду на терену локалне самоуправе максимално ослоне на месне заједнице, а поготово сеоске, јер само ослушкивањем потреба и проблема мештана села може се креирати правилна локална политика. Ми се тога обично сетимо када наиђемо на неке проблеме, али такав рад требао би да буде свакодневан. Тако ће се сва села чути што је јако важно и у времена благостања, а посебно сада када је тешко, објашњава Милан Алексић.

Попут Настовића и Алексића и Саша Јефтић је сигуран да је решење статуса месних заједница у сеоским срединама потребно потражити унутар већ постојећег система.

– Данас су сеоске месне заједнице остављене по страни. Не мислим да људи у градовима живе много боље, јер овде се и не ради о томе, него о шанси. У градовима се све некако боље види и јаче чује. Ту су они који воде самоуправе и увек је важније да се управо тамо среди шта се може, а селима како буде. Кад погледате рецимо саобраћајнице, тешко ћете наћи у градовима толико лоше колико су на селима. Градови су близу, ми смо далеко и зато морамо бити гласнији да би се наш глас уопште и чуо. Што се тиче унапређења нашег статуса, предлагао сам и сада то чиним, да председника Савета бира скупштинска већина, да ти људи даље стварају своје савете и да по аутоматизму буду део општинског Већа, али да се законски обавезују да ће водити рачуна искључиво о селима из којих долазе. Мада сам свестан мањаковсти овакве идеје, мислим да је то једини начин да се глас села чује. Ми немамо своју имовину, немамо своје приходе, једном речи – немамо ништа и када већ зависимо од локалне самоуправе, онда би нам барем било корисно да се наш глас чује, закључује разговор Јефтић.

(Сремске новине/Србин.инфо, 16. 4. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-49A

Categories: Преносимо

Tags: Стево Лапчевић