Срби немају развијену свест о свом великом пореклу. Опште је познато да се Србија у средњем веку звала Рас или Рашка. Али не зна се одакле то име. За то затирање побринули су се жреци бечко-бeрлинске историјске школе, уз помоћ језуита и масонa. Они су успели да потру сазнање о томе да је име Рас настало пермутацијом, да је, дакле, првобитни назив Србије био Сар.
То се свесно прикрива како би се избегле по илуминате и Opus Dei неповољне чињенице. Које су то?
Најпре треба истаћи да Сар није једино име старе Србије. То је и Сардонија. Реч Сардонија је настала од речи Сар и донум. У школама се погрешно учи да је донум латинска реч. То је, заправо, стара српска реч и значи дар. Име Сардонија, дакле, значи „земља Сар као дар”.
Име Сардонија се изгубило. Најприближнији назив који је остао од тог древног српског имена јесте Сардинија. Дакле, Сардињани су непосредни потомци првобитних Срба.
Име „сар” се задржало и у речи сардина. Та реч сугерише да је земља Сар била густо насељена људима као што су сабијене сардине у конзерви.
Име „сар” налази се и у речи саркофаг, што је само један у низу доказа да су древни Египћани били Срби.
Име „сар” се задржало и у речи сарма. То, дакле, није турцизам, него србизам. Сарма је јело које су маме („ма”) давале деци Србима („Сар”).
Наравно, Сармати су древни српски народ који је посебно волело да једе сарме.
Розенкројцери и мормони побринули су се да се о томе ништа не зна. А када би се то знало било би јасно и то да је председник Француске Никола Саркози потомак Срба („Сар”) који су се прехрањивали на козјем млеку, односно на кози („кози”).
Остаци тог старог српског имена сачувани су и у имену Сара. Дакле, Сара – која се спомиње у Библији – Српкиња је. А добро је познато да је она мајка Исака, родоначелника Јевереја. Дакле, Јевреји су само једно древно српско племе. Зашто се то прећуткује? Није у интересу јозефиниста и ротаријанаца да се то зна.
Свуда где се сусреће име Сара, а то је од Новог Зеланда до Патагоније, од Аљаске до Рта добре наде, имамо посла с остацима сарског то јест српског народа. Зашто се то крије? Није у интересу филателиста и јансениста да се то зна.
Име Србија је настало од древног имена Сар. Најпре се име Сар контраховало у Ср, а затим се на то додао слог „би” што је скраћеница од глагола бити, тући.
Срби су, дакле, народ који уме да бије, туче противнике, за шта има много историјских потврда. Крајњи суфикс „ја” потиче од личне заменице „ја”, што сведочи о здравом егоизму древних Срба.
О томе да су Срби народ који бије друге (не обрнуто) сведочи и назив српског главног града. Наиме, Београд се првобитно звао Биоград, што значи да су ту живели становници који су били, тукли све који су им се супротстављали. Такви су били древни Срби и древни Београђани.
Но, та историјска свест је потамњена у кулоарима бечко-берлинске школе, са свесном намером да се права историја Срба избрише.
Евалуација
Текст „Псеудоисторичарске маштарије” – спој параноје, будаласте етимологије и егоцентричности – опонаша стил писања и размишљања псеудоисторичарâ. Својом некритичношћу и апсурдним самовеличањем, псеудоисторичари праве – мада тога нису ни свесни – праву трагикомедију. У том смислу, моје „маштарије” су само пародичније. Списи псеудоисторичарâ могу бити одлична грађа за сатиру, али не и за национално просвећивање и уздизање.
(Српски културни клуб, 19. 4. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-49s
Categories: Преносимо
Да, истина, али то раде и они други. У оваквим текстовима, као и у оним “противничким” понекад невешто, а понекад вешто, смућкани су истина и лаж.
@Јован Илијин: Не знам за “противничке”, али код псеудоисторичара – за разлику од њихових противника, предоминирају тешки психички поремећаји, а тај дар-мар у њиховим главама у комбинацији са њиховом упорношћу у пласирању својих бедастоћа само штети легитимним српским националним интересима. Скоро да се понекада запиташ – да нису бар неки од њих можда и плаћени за то? Једна ствар им се, ипак, не може порећи – а то је тотално одсуство у вештом смућкавању истина и лажи.
@Иоанн Дубињин. Амин!
Тако је , господине Дубињин. Не треба превише мудрости и знања да се увиди невештост. Но, често ме запањи како нас подучавају као да смо празноглавци. Вероватно има неког ко плаћа и веште и невеште, као и “слободњака”, не бих се упуштао у то. Не знам једино да ли више штете наносе они који то раде невешто или пак они који су изучавали вештине мућкања истине и лажи. Још ако су и креативци при том…
Срдачно Вас поздрављам
П.С. можда се нисам добро изразио: и противници умеју бити псеудоисторичари. Та линија између науке и псеудонауке, на моју огромну жалост, се понекад врло контролисано повлачи, наравно не да би се наука заштитила. Но, то је већ друга тема.
ЗА ИСТОРИЈУ НЕ ЗНАМ, АЛИ ЗНАМ ДА ЈЕ СРПСКА ЛИНГВИСТИКА У ВЕЗИ С ПИСМОМ МАНИПУЛАТИВНА И(ЛИ) ЗЛОУПОТРЕБЉЕНА
На примеру историје не знам шта је права истина, а шта није зато што историју пишу увек “победници” (ма шта то значило).
А на примеру лингвистике, посебно у области српског језика и његове ћирилице, видимо да нешто са званичном лингвистиком у институцијама није у реду. У институцијама српске лингвистике постоји вербално изјашњавање за очување српског писма. А у стварности имамо овакве чињенице. Ћирилицоцид је међу Србима завршен до 90 одсто у писању српског језика у јавности после Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954). Тај се ћирилицоцид одржава све до данас, јер српска лингвистичка наука следи решење питања писма у двоазбучју, а двоатзбучје је смишљено само за Србе с јасно изреченим циљем: “да се постепено српска ћирилица замени хрватском латиницом”. И тај је договор сачињен у време расправе о Новосадском договору, а званично је уведено нешто што нигде изван Срба и њиховог језика не постоји у пракси: “равноправност писама”. А “равноправност писама” у књижжевном језику исто је што би била и “равноправност столица” или шифоњера и сл. То је игра била да би е спровело латиничење Срба преко формалне лажне и немогуће равноправности. Једноставно, Срби у свом писму нити су били равноправни, нити су равноправни данас. Равноправни би били само да се врати сувереност српској азбуци. Све друго у вези с писмом Срба је неравноправност.
Дакле, за историју не знам, а за лингвистику у Срба тврдим да је манипулативна противна теорији и пракси у целој Европи и целом свету.
И само зато имамо нестајање српске азбуке.
Додатак.
ОГРОМАН РАСКОРАК УСТАВНЕ ОДРЕДБЕ У ЧЛАНУ 10. И СТВАРНОСТИ
ИЛИ: МНОГО ЈЕ РАЗЛОГА И ЗА СУМЊУ У УЏБЕНИКЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ
Наравно, “равноправност писама” још постоји само у српском језику и у српском правопису и у српској лингвистици. А у одредби у Члану 10. Устава Србије равноправност писама” не постоји у оквиру језика Срба. И таква одредба је сагласна с праксом у било ком другом уставу у свету, ако уопште постоји одредба о језику и писму. У неким уставима таква одредба не постоји, него се питање језика и писма одређује, нормира у оквиру лингвистике,а не устава. Код нас постоји таква одредба у Уставу Србије изгледа највише зато да би писало у Уставу једно, а да би се у пракси проводило друго. У Члану 10. пише јасно да је за српски језик везано само ћириличко писмо. А у стварности то се спроводи, углавном, само у државним канцелатријама и појединим државним службама. Све остало је јавашлук, као да постоји неки други Устав за друге. Стога је у Срба и у Србији у вези са сроским писмом огроман раскорак између оставне обавезе и животне праксе. Спроводи се у анархичној пракси оно што је наложено политичкоидеолошки у време Новосадског договора (1954).
А ДА БИХ БИО У ВЕЗИ С ТЕМОМ ЧЛАНКА, ЈОШ ЈЕДНОМ: НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ПОСТОЈИ РАСКОРАК ИЗМЕЂУ НАУЧНЕ ИСТОРИСЈКЕ ИСТИНЕ И СТВАРНЕ ИСТИНЕ.
Сумњам, ипак, да је и у стварности све било тачно како пише и уџбеницима историје. Много је разлога за сумње и у историју.