Срби немају развијену свест о свом великом пореклу. Опште је познато да се Србија у средњем веку звала Рас или Рашка. Али не зна се одакле то име. За то затирање побринули су се жреци бечко-бeрлинске историјске школе, уз помоћ језуита и масонa. Они су успели да потру сазнање о томе да је име Рас настало пермутацијом, да је, дакле, првобитни назив Србије био Сар.
То се свесно прикрива како би се избегле по илуминате и Opus Dei неповољне чињенице. Које су то?
Најпре треба истаћи да Сар није једино име старе Србије. То је и Сардонија. Реч Сардонија је настала од речи Сар и донум. У школама се погрешно учи да је донум латинска реч. То је, заправо, стара српска реч и значи дар. Име Сардонија, дакле, значи „земља Сар као дар”.
Име Сардонија се изгубило. Најприближнији назив који је остао од тог древног српског имена јесте Сардинија. Дакле, Сардињани су непосредни потомци првобитних Срба.
Име „сар” се задржало и у речи сардина. Та реч сугерише да је земља Сар била густо насељена људима као што су сабијене сардине у конзерви.
Име „сар” налази се и у речи саркофаг, што је само један у низу доказа да су древни Египћани били Срби.
Име „сар” се задржало и у речи сарма. То, дакле, није турцизам, него србизам. Сарма је јело које су маме („ма”) давале деци Србима („Сар”).
Наравно, Сармати су древни српски народ који је посебно волело да једе сарме.
Розенкројцери и мормони побринули су се да се о томе ништа не зна. А када би се то знало било би јасно и то да је председник Француске Никола Саркози потомак Срба („Сар”) који су се прехрањивали на козјем млеку, односно на кози („кози”).
Остаци тог старог српског имена сачувани су и у имену Сара. Дакле, Сара – која се спомиње у Библији – Српкиња је. А добро је познато да је она мајка Исака, родоначелника Јевереја. Дакле, Јевреји су само једно древно српско племе. Зашто се то прећуткује? Није у интересу јозефиниста и ротаријанаца да се то зна.
Свуда где се сусреће име Сара, а то је од Новог Зеланда до Патагоније, од Аљаске до Рта добре наде, имамо посла с остацима сарског то јест српског народа. Зашто се то крије? Није у интересу филателиста и јансениста да се то зна.
Име Србија је настало од древног имена Сар. Најпре се име Сар контраховало у Ср, а затим се на то додао слог „би” што је скраћеница од глагола бити, тући.
Срби су, дакле, народ који уме да бије, туче противнике, за шта има много историјских потврда. Крајњи суфикс „ја” потиче од личне заменице „ја”, што сведочи о здравом егоизму древних Срба.
О томе да су Срби народ који бије друге (не обрнуто) сведочи и назив српског главног града. Наиме, Београд се првобитно звао Биоград, што значи да су ту живели становници који су били, тукли све који су им се супротстављали. Такви су били древни Срби и древни Београђани.
Но, та историјска свест је потамњена у кулоарима бечко-берлинске школе, са свесном намером да се права историја Срба избрише.
Евалуација
Текст „Псеудоисторичарске маштарије” – спој параноје, будаласте етимологије и егоцентричности – опонаша стил писања и размишљања псеудоисторичарâ. Својом некритичношћу и апсурдним самовеличањем, псеудоисторичари праве – мада тога нису ни свесни – праву трагикомедију. У том смислу, моје „маштарије” су само пародичније. Списи псеудоисторичарâ могу бити одлична грађа за сатиру, али не и за национално просвећивање и уздизање.
(Српски културни клуб, 19. 4. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-49s