Апостол Тома се није затекао са осталим апостолима кад се на дан Васкрсења Христос појавио пред њима у соби док су врата била затворена. Није им поверовао да су заиста видели Васкрслог Христа. Морао је да додирне Христове ране да би се уверио. Иако су се многи и тада и касније саблажњавали маловерјем „Неверног Томе“, Христос је услишио његову жељи и поново се појавио међу ученицима недељу дана касније. Тома је заиста додирнуо Христове ране и исповедио „Господ мој и Бог мој“, а Христос му је само рекао „Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“.

Велики благослов за све нас који верујемо или се макар трудимо да верујемо а да „нисмо видели“. И велико охрабрење за наше маловерје. Петар, Стена, уплашио се на Велики Четвртак, одрекао се Христа чак три пута, да би касније пострадао за Њега, а Тома је морао да добије „материјалну“, „научну“ потврду Васкрсења да би се учврстио у вери и такође постао спреман да кад затреба пострада за Христа. А обојица су свети апостоли Христови.

Ако су Његови најближи ученици повремено падали у такве слабости, онда ни ми не можемо да очајавамо. Нисмо сви исти, немамо исте дарове, па ни дар вере није код свих исти, али стална жеља за Христовом близином учврстиће нашу веру. И то је разлог за нову радост.

Можда не треба да очекујемо једни од других савршенство. Они који умом проналазе темељ своје вере треба да се сете Христових речи „блажени који не видеше а вероваше“, а они којима вера извире прво из срца не треба да забораве да Христос није презрео науку и научни скептични приступ, већ је понудио Томи да додирне његове ране. Истина, тад му је рекао „пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран”. Ако се некоме дарује велико научно сазнање, дарује му се због тога да иако сумњичав може да поверује, а не да остане самозадовољно изван слике с Христом. Кад се заборави да је сваки такав дар од Бога долази до застрањења науке.

Апостол Тома, после чувеног додира живописаног на толиким иконама и фрескама, исповедио је веру у све оно што је Христос обећавао. Веру. Није тражио даље доказе за све што предстоји. Зато и кад кажемо за некога „неверни Тома“ не осуђујемо тог човека, него, скоро са симпатијом, показујемо разумевање за његове слабости. И подразумевамо да ће он пошто се увери остати веран. Веран можда као и Тома, који је на крају, због своје вере у Христова обећања и пострадао.

Кад Бог пошаље неког свог сведока да би утврдио веру у неком покољењу, послао је заправо човека који носи Његове ране. А кад неко ко се увери у истинитост вере тог сведока сматра то с чим се срео само изузетком и неправилношћу, остаје сумњичав и неверан – он одбацује самог Христа.

А ко може да каже да није никад срео или посредно упознао ниједног правог сведока Христове вере? Добро се присетимо. Можда то није био ни неко у мантији, ни неко ко је декларисани верник. Али Христа смо некад у неком осетили. Можда у мајци, можда у оцу, можда у пријатељу, можда у часном непријатељу.

Ако му можда, мада је то мало вероватно, Бог и није дао да сретне иког у коме би могао да препозна Христа, ако му је цео живот прошао искључиво у несрећи, међу злим људима, и даље му остаје му онај благослов „блажени који не видеше а вероваше“. Можда ће баш такав несрећник ако поверује бити први међу нама.

А ми, људи Цркве, пре него што икога олако осудимо, сетимо се наше велике обавезе. Да ако заиста верујемо учинимо од себе самих, уз Божју помоћ, заједничким и личним трудом, Христове сведоке па да тако пружимо данашњим „неверним Томама“ могућност да исповеде своју веру. Већина од њих једва то и чека.

Блажени који не видеше а вероваше!

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Јеванђеље по Јовану 20, 19-31

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!

И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа.

А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас.

И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!

Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.

А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус.

А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати.

И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!

Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.

И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!

Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше.

А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој.

А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-492

Categories: Преносимо