На Коларчевом народном универзитету, 14. априла ове године, одржано је веома успело представљање капиталне „Енциклопедије страха“ уредника професора Љубомира Ерића. Ова књига која је дуго, пуне три године, чекала светлост дана код издавача „Службеног гласника“, представља врхунац професоровог деценијског бављења овом темом, још од почетних дана праксе у студентском саветовалишту у коме се бавио превенцијом страха од испита.
Насловне стране „Енциклопедије страха“ и „Пешчаника“
„Енциклопедија страха“ није само психијатријско-психолошко дело, мада и ту доноси значајне новине посебно у области код нас некоришћених клиничких тестова о страху, већ је јединствена у светским размерама што обухвата бављење феноменом страха у политици, књижевности, музици, ликовној уметности… Све теме су обрађене од врсних сарадника.
На крају промоције, професор Љубомир Ерић је испричао следеће:
„Појави се код мене у студентском саветовалишту студент који каже – Ја сам 55. поглавље Пешчаника. Затим следећи, невезан с првим који понови то исто. Па трећи студент који је рекао – Имам проблем, ја сам 55. поглавље Пешчаника.
Најзад, одем ја код пријатеља, режисера, писца и ликовног колекционара, Живојина Павловића, и кажем му: Овај твој Киш је написао књигу о страху. Жика Павловић позове телефоном Данила Киша, рече му о чему се ради и Киш се за петнаест минута појавио код нас двојице.
– У праву сте, Пешчаник је анамнеза мог оца и мене коју нисам желео да изложим неком глупом психијатру, који би ко зна шта од тога направио, рекао је Киш.“
„Зато прочитајте 55. поглавље Пешчаника, ако желите да се упустите у проблем страха“, закључио је професор Ерић.
Професор Ерић на промоцији своје Енциклопедије
О „Енциклопедији страха“ сигурно ће се још пуно говорити. Почнимо од тог фамозног поглавља:
Данило Киш: Белешке једног лудака (IV), „Пешчаник“
55
Пешчаник из Кишовог стана
Шта су сви напори човечанства, све оно што се назива историјом, цивилизацијом, све оно што човек чини, и што чини човека, шта је све то до само узалудан и ташт покушај човеков да се супротстави апсурду свеопштег умирања, да тобоже то умирање осмисли, као да се смрт може осмислити, као да јој се може дати икакво друго значење и икакав други смисао осим оног који она има! Филозофи, они најциничнији, покушавају да бесмисао смрти осмисле неком вишом логиком или неким духовитим обртом, ради свеопште утехе, али оно што остаје, бар за мене, врхунаравном тајном то је питање: шта дозвољава човеку да упркос сазнању смрти делује и живи као да је смрт нешто изван њега самог, као да је смрт природна појава! Дрхтавица која ме је држала последњих дана помогла ми је да схватим, упркос снажним нападима страха, да моја болест и није ништа друго до то: каткада, из мени сасвим непознатих разлога, и из сасвим несхватљивих побуда, ја постајем луцидним, у мени се јавља сазнање смрти, смрти као такве; у тим тренуцима дијаболичног озарења смрт за мене задобија ону тежину и оно значење које она има an sich, а коју људи најчешће и не наслућују (заваравајући се радом и уметношћу, заташкавајући њено значење и њен vanitas филозофским крилатицама) да би њено право значење осетили само у тренутку када им она закуца на врата, јасно и недвосмислено, са косом у руци, као на средњовековним гравурама. Али оно што ме ужаснуло (сазнање не рађа утеху) и што је моју унутрашњу дрхтавицу још више увећало, јесте сазнање да је моје лудило заправо луцидност, и да ми је за моје оздрављење – јер ово се стање дрхтавице не може поднети – потребна заправо лудост, махнитост, заборав, и тек ће ме махнитост спасти, тек ће ми лудило донети оздрављење! Да ми којим случајем доктор Папандопулос сада постави питање о мом здрављу, о пореклу мојих траума, мојих страхова, сада бих му знао одговорити јасно и недвосмислено: луцидност.
Приредили: А. Ж. и А. Л.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-496