Site icon Стање ствари

Песници који у Македонији стварају на српском: Стојан Арсић и Миланка Миловановић-Зафировска

svetla-nedeljaСтојан Арсић, један од ретких књижевника у Македонији који ствара на матерњем српском. Последња збирка песама „К’д се огњиште угаси“ представља природни наставак претходне књиге – „Врање у срцу“. Нова збирка садржи 180 песама разврстаних у три циклуса: Сузе на рану, Точак судбински и Трен да се не заборави. Објављена је у издању Академског печата у Скопљу Основни мотиви у Арсићевој завичајној поезији су носталгија, чежња за изгубљеним временом, неоствареним љубавима, исконска жеља за мирисом родитељске куће, а изнад свега жеља да се навраћањем на снажне печате прошлости сачува корен и језик вредних и часних предака.

Песничке чари Арсићеве поезије, осликавају мерак и севдах, у неодољивом шарму чаршије, а у његовом питомом и лепотом опојном околишу – тихом жубору Мораве, непрегледним пољима, воћњацима и простодушним сељацима које само по надимку знамо.

Арсићевог пера изашло преко 2.500 песама објављених у неколико збирки за децу и одрасле.

Из песме „К’д се огњиште угаси“

Гаси ти се огњиште чорбаџи Арсо,
Докусурише те године посне,
Прошло ти лето пресуши пресуши
Овај бунар ти секна…

Фали ми

„Фали ми, млого ми фали твоја близина,
Боли ме тој што си далеко,
преко голему воду, у неку туђу авлију,
преко свет, с’с туђи људи,
куде речови не су исти,
куде нема благ осмех,
куде никад се не скидав маске…“

Песмама „Дави ме ноћ“, „К’д пођеш из моје Врање“ и „Дођи ми да те целивам“ песник надахнуто и уверљиво уводи читаоце кроз време старо и прошло…

Памту га, али не само ја, у еснаф људина
беше, човек,
музафер, кога је било тешко да га
Превариш.
Често знајеше чаршију да прошета,
прав пазарл’к да направи под ает,
кафански да седне, кафу да попије,
лав домаћински да поведе, у кочије,
па дом на ручак, на софру сас чељад да
седне….
прокара мој деда Арса младос,
зрело доба, старос длибоку дочека
без ни једну дамку, без резил голем.
Мал човек беше,
с’с голему душу
к’д зачука на рајска врата…

Беседио је песник сећајући се на своје претке, на људе са којима је одрастао, од којих је црпао снагу, мудрост, живот…

„Не е волела мречке ни опроштаје,
знала је мудро да каже,
зашто смрт узима младе још не расцветане,
онија што не су изодиле свој пут,
што не су забран т’кли,
ни слас његов окусили,
требало би, увек је зборила,
да се мречка и живот договорив,
да свак своју обалу држи,
па после по списак,
кој како на ред иде…“

Ове стихове песник је посветио мајци Софији, која га је научила чувању језика и традиционалних вредности његовог завичаја

Миланка Миловановић-Зафировска, пензионисана учитељица, искусни педагог, жена која је одгајила многе генерације у Куманову, осликала је свој пут од раног детињства до доласка у Македонију.
Рођена је као 11. дете у породици. „Зато сам, можда ’добила’ и таленат – по свим питањима“, примећује уз осмех. Рођена је 24. јуна 1939. године у Крагујевцу, где је и завршила Учитељску школу „Милоје Павловић“. Као ђак генерације ослобођена је дипломског испита. Исте 1959. године долази у Куманово и почиње да ради у Основној школи „Вук Караџић“, у којој је провела читав свој радни век од 35 година. „Школу нисам мењала. Где сам почела, ту сам и завршила. Можда је то и реткост у Македонији, да цео радни век проведеш у једној установи. То му дође као лабудова песма…“

Миланка Миловановић-Зафировска је објавила две збирке песама: „Свитање сећања“ и „Гарави сокак“, као и збирку поетских прича – „Укус греха“.

Путнички воз за Сталаћ

Јеси ли путовао путничким возом
обалом Мораве до Сталаћа?
Јеси ли јео са Милутином
из плаве торбе питу од спанаћа?
Јеси ли слушао жвакање сланине
као невешти хор?
Јеси ли срео оног Радишу
што не зна шта значи:
„Ne pas se pеnchez au dehors”
Јеси ли видео попа Драгојла
у масној мантији, са тамним крстом
и оног Рашу из Шаторње,
солунца са једним прстом?
Јеси ли видео Панту Сускемана
са целом четом слинавих голаћа?
Јеси ли путовао путничким возом
обалом Мораве до Сталаћа?
Ту сам научила сасвим просто
и сасвим лепо земљаке да волим.
Извади карту за воз до Сталаћа,
Оволико те молим!

Морава

Мораво, Мору Црном прадавно завештана, Мораво, Моро и Изгоро
У дугим ноћима Јужног Чекања јужно од тебе!
Мораво, последња Војвоткињо војводе Пријезде
и зрцало зидина и сенки што језде
и иду и иду никад не оду
и увек падну у Твоју воду,
на којој обали да седим и плачем,
Мораво,
са којих зидина у Тебе да скачем?
Мораво, Моро и Изгоро
У дугим ноћима Јужног Надања јужно од тебе!
Мораво, морам мостом,
да Ти и другу обалу бршљанова одгонетнем,
Мораво, морам водом,
да Ти у врбама скелеџију сретнем,
Мораво морам шибљем
што је све тамније и све гушће,
Мораво, где Ти беше извор, а где ушће?
Мораво, кад примаш воду Ибра
Прими и мене,
Из старе куле Пријезду са крвотоком жене,
Мораво, Моро и Изгоро
У дугим ноћима Јужног Кајања јужно од тебе!


Кратка веза до ове странице:

Exit mobile version