Сигурно сте бар у једном штампаном или електронском медију могли да прочитате  како је амерички амбасадор Мајкл Кирби отворено увредио Србе окарактерисавши их као „помало шизофреничне”. Као реакција на изјаву америчког амбасадора појавио се низ текстова српских интелектуалаца, у којима се углавном тврди да нам је дата колективна дијагноза, да нам је саопштено да смо луди, болесни, поремећени…, а да се са тим слаже и премијер ове земље.

Оно што много више брине од изјаве Мајкла Кирбија јесте неспособност нашег јавног мњења да направи разлику између дословног и фигуративног значења употребљених речи. Запрепашћеност и увређеност наше јавности потиче отуда што је значење придева „шизофрен” из Кирбијеве изјаве протумачено ван реченичног контекста и због тога схваћено дословно. Ако, међутим, узмемо у обзир тему о којој је амбасадор Кирби говорио, као и реченични контекст, више је него очигледно да је придев „шизофрен” употребљен у пренесеном, тачније метафоричком значењу. Шизофренија је у изјави амбасадора Кирбија употребљена као метафора неодлучности и лутања у српској спољној политици, а не као оцена менталног здравља српског народа. Како би ово било јасније, анализираћемо метафорички систем на коме се темеље политички ставови амбасадора Кирбија.

Спорна реченица амбасадора Кирбија гласи овако: ,,Срби су помало шизофренични, срце вас вуче ка Истоку, али глава вас усмерава ка Западу.”

Најпре ваља уочити да је успостављен контраст између лексема срце и глава. Срце је доведено у везу са Истоком (Русијом), а глава – у везу са Западом. Тај контраст није нимало случајан и почива на оријентационим појмовним метафорама успостављеним још у 17. веку. Наиме, у епоси рационализма се веровало да су човеков интелектуални и емоционални живот строго одвојени. Сматрало се да је људско мишљење оличено у разуму, а да су емоције у потпуности ирационалне и самим тим непожељне. Такође се истицало да су различити људски органи задужени за човеково мишљење и емоције. Тврдило се да је мозак, односно глава задужена за рационално мишљење, док је срце задужено за стварање емоција. Пошто је анатомија људског тела таква да се, посматрано из човекове перспективе, глава налази изнад срца, још у епоси рационализма су успостављене две оријентационе појмовне метафоре: РАЦИОНАЛНО ЈЕ ГОРЕ; ЕМОЦИОНАЛНО ЈЕ ДОЛЕ. Из овога видимо да глава у Кирбијевој изјави метонимијски представља разум, док срце метонимијски представља емоције.

Оно што треба такође знати да бисмо могли да разумемо Кирбијеву изјаву јесте да се оријентационе појмовне метафоре јављају најчешће у дихотомијама и да се увек, када се пресликавају на вредносни систем, једна од дихотомија оцењује позитивно, а друга негативно. Када је реч о дихотомији ГОРЕ – ДОЛЕ, позитивно се вреднује оно што се налази горе, а негативно се вреднује оно што се налази доле, те су у нашем вредносном систему успостављене следеће појмовне метафоре: ДОБРО ЈЕ ГОРЕ; ЛОШЕ ЈЕ ДОЛЕ. То, наравно, нема везе са објективном стварношћу, већ је реч о конвенционалном вредновању појава помоћу појмовних метафора заснованих на ненаучном искуству људи.

Дакле, пошто се разум (глава) налази горе, он је приликом одлучивања пожељан, а пошто се емоције (срце) налазе доле, оне су непожељне. Везавши Русију за срце (емоције), а Запад за главу (разум), амбасадор Кирби нам шаље јасну политичку поруку – да заправо немамо разлога да се двоумимо, те да је Запад логичан и очекиван избор.

Закључак који произилази јесте да амбасадор Кирби употребљава метафоре и метонимије како би нас убедио да је за нас у политичком смислу Запад бољи избор од Русије. Пошто амбасадор Кирби верује да је Русија у политичком смислу лош избор за нашу земљу, тежњу ка Истоку ће увек доводити у везу са срцем и ирационалним побудама. Обрнуто у његовом политичком дискурсу неће бити могуће – да се политичка тежња ка Западу доведе у везу са емоцијама и срцем, а тежња ка Русији – у везу са рационалним промишљањем наше државе.

Како се у ову метафоричку слику уклапа шизофренија? У српској владајућој гарнитури и њеном бирачком телу постоји идеја да је могуће одржавати добре односе и са Русијом и са Западом, што је у овом тренутку немогуће. Процес приближавања наше спољне политике једној од те две стране метафорички је представљено као ПУТОВАЊЕ ДРЖАВЕ. На том путу држава има ВОДИЧЕ, који је, како истиче Кирби, вуку или усмеравају ка Истоку или Западу. Емоције су водич ка Истоку, а разум водич ка Западу. Пошто је немогуће следити оба водича у исто време и путовати у два супротна смера, као последице се јављају неодлучност којим путем треба кренути, поделе у друштву, као и идеје да је могуће кренути у оба правца. Како би се посебно нагласила неодрживост таквог размишљања, амбасадор Кирби је употребио придев „шизофреничан” у метафоричком значењу. За декодирање фигуративног значења ове речи од круцијалне је важности познавање њене етимологије. Назив „шизофренија” је скован од грчких речи skhizein = поделити и phrēn = ум. Дакле, акценат Кирбијеве изјаве уопште није на томе да смо колективно болесни или поремећени, већ да наш државни врх покушава да седи на две столице, јер ни у њему не постоји јединство о нашој спољној политици, и да залуђује грађане ове земље како је то могуће.

Порука коју нам Мајкл Кирби шаље своди се на то да су се политичке прилике промениле, да не можемо у сукобу између великих сила бити неопредељени као бивша Југославија, да се не може седети на две столице, да морамо одлучити шта желимо, те да он верује да је за нас бољи избор Запад од Русије. То је сасвим очекивана политичка порука једног америчког дипломате у Србији, изречена оштрим и неодмереним метафоричким језиком, са којом се можемо слагати или не слагати.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-43i

Categories: Разномислије

Tags: Јелена Думић, Мајкл Кирби, Срби, Србија и САД