БЕСМИСАО РАТА
Исламска држава (ИСИС) одсеца главе људима, што је само по себи доказ да су ти људи зли. Саудијска Арабија одсеца главе људима, али они су савезници САД-а. Тридесетог марта је у саудијском ваздушном нападу погођен избеглички логор у Јемену и тада је погинуло најмање 29 особа, већином цивилa. Ох да, и сасвим је свеједно да ли сте ви тога свесни или нисте, САД су тотално у рату са Јеменом. Али само онако, не баш званично.
Коначно смо обавештени да је постигнут какав-такав нуклеарни договор са Ираном (премда до његовог и службено обавезујућег дела неће доћи барем још до краја јуна). Ирански тврдолинијаши мрзе Америку. Амерички тврдолинијаши ни најмање не верују тајанственим, бизарним, претерано религиозним фрајерима који су својевремено на јуриш заузели нашу амбасаду. (Као да су, Боже-ме-сачувај, Америка и Британија некада с власти свргнуле неку иранску владу или тако нешто. Чекај мало, да, у ствари јесу.)
Ох да, а нешто бисмо морали да урадимо и у вези с ИСИС-ом. Исто као што смо имали обавезу да нешто урадимо и са Башаром ал-Асадом. То зато што су сви они непријатељи слободе. Бар један од њих дефинитивно јесте. Ма, све ће то постати сасвим јасно чим доконтамо коме од њих треба да шаљемо паре, оружје и приуштимо му и војну обуку. Свеједно да ли ће то бити председник Сирије или ИСИС, како год, и једни и други су дефинитивно људи најгоре врсте који представљају егзитенцијалну претњу по Америку, а можда и за Израел, или најмање за Блиски Исток. Како год, они ништа не ваљају и сад само треба да одаберемо на чијој ћемо страни ми на даље бити.
Јасно? Важи, а сад да кренемо даље.
Најбољи принцип у спољној политици јесте да будеш у стању да памтиш највише до годину или две у прошлост – али да се истовремено сећаш и 11. септембра и напада на америчку амбасаду у Ирану 1979. То зато што су та два догађаја нама изузетно важна. Историја, међутим, није битна. То је прошлост, а људи се у том региону ионако међусобно упорно туку већ хиљадама година. Америка с тим нема ама баш никакве везе. Они нас мрзе због нашег… ма, знате већ и сами због чега, зар не?
У грабежу да како треба одговоримо на нови договор са Ираном, можемо бити сигурни да се нико неће ни сетити жртава вишегодишњих санкција које смо ми тој држави наметнули. А будући да и сам сукоб у Јемену једва да и примећујемо, те с обзиром на чињеницу да и САД и наши савезници у њему учествују, сигурно је да нећемо приметити ни цивилне жртве које су резултат овог најновијег сукоба у истом том несрећном региону.
У међувремену су и у Ирану и у Јемену помрли неки људи који иначе не би били мртви. И сада њих њихове породице оплакују. А због тога се догађају и неке сасвим ситне промене, али на веома суштински начин. Није да ће то нама икада постати јасно или препознатљиво, али те су се промене већ увелико догодиле.
То безумље – ту амнезију и лицемерје – наши јастребови од себе умеју да отклоне покретом надланице једне руке, просто зато што су САД увек у праву, и зато што САД увек морају да ураде праву ствар, без обзира на било шта од оног што су морале да ураде, или што само намеравале да ураде колико још прошлог месеца, или шта су урадиле пре 50-ак година када су и створиле сво ово данашње замешатељство и хаос.
А о свим оним тананим аспектима рата – као нпр. о чињеници да људи у рату умиру – они људи који рат и санкције доживљавају као разумну политичку активност никада ни не размишљају. Јастребови пречесто користе термин „самоодбрана“ да би оправдали било које од зверстава која се неизмењена нужно догађају под кишобраном било којег рата. А то је, како год да га обрнете, скроз чиста заблуда и замазивање очију јавности. Рат није самоодбрана, између осталог и зато што важење тог концепта никако није могуће пренети да важи и за читаве нације. Немогућност да се прецизно предвиди све оно што на крају настане као резултат мешања у унутрашње ствари страних држава, народа и култура управо и јесте један од низа разлога зашто таква трансплантација овог концепта једноставно није могућа.
Најважнији од свих разлога зашто рат као самоодбрана не завршава посао јесте, једноставно… – размислите само – шта би рекли за неког појединца који у поступку одбране самог себе убије чак 29-оро других људских особа? Мртви становници Јемена су за нас само наслов у новинама или вест из ове ратом располућене земље, бројка у целости подложна нашем и занемаривању и забораву. А шта би рекли за серијског убицу који је побио више од 25 људи? Био би то неки веома успешан масовни убица, пуно успешнији од многих сличних. У смислу ратног извештавања такав број мртвих не представља ама баш ништа од значаја.
Једна од запањујућих бројки је број Ирачана убијених у инвазији САД-а. Можда чак и цео милион. А колико је ирачке деце страдало од санкција и пре саме те инвазије? Тврди се да их је било пола милиона. Можда и нешто мање, али то су свеједно јако велике бројке. А познато је да је по изјави Медлин Олбрајт тај број мртве деце био сасвим оправдан. Скоро да се тога и тих чињеница више ни не сећамо. А у прегањањима око броја мртвих (због тешкоће да се те бројке прецизно утврде, поготову у страним земљама) такве злочине је још лакше сасвим занемарити или их чак и сасвим одбацити. Пола милиона деце је само реч, кад та и толика деца нису мали Американци. Тога се више ни не сећамо, зато што се то догодило тако давно. А једва да се сећамо и људи који су изгинули у низу напада дроновима током још увек актуелног Обаминог мандата. (А ако ћемо поштено, власти САД-а и онако ни не знају њихова имена, захваљујући принципу „убијања са потписом“![1]) Једноставно нам је претешко подсетити се тих изгинулих, и зато што за њихову смрт мора да јесте постојао бар неки довољно добар разлог. Најбоље је да о томе ни не размишљамо. Сваки од њих је ионако само бројка, један од многих.
Ево и једне кратке приче. Одавно, још 1998, Бил Клинтон је бомбардовао неку фарамацеутску фабрику у Судану зато што се претпостављало да се у њој производи хемијско оружје. Неки су се, а међу њима је легендарни мрзитељ Клинтона Кристофер Хиченс (Christopher Hitchens), сагласили са оценом да је то био чин замишљен само зато да се пажња јавности одвуче са секс-скандала који је унутар Овалне канцеларије Беле куће у том тренутку већ увелико нарастао. Без обзира на ниво овако циничног и секс-скандалом инспирисаног мотива, касније се испоставило да је у тој фабрици било 300 људи запослено, а да је на хиљаде Суданаца по том умрло због недостатака лекова који је после тог бомбардовања уследио. И без обзира на све то, у самом бомбардовању погинула је само једна особа. Један човек. Некад се и тога сетим. Можда је то био тек неки убоги ноћни чувар.
Дакле то јесте успех, убити само једну особу у таквом бомбардовању, и ранити још само неколицину других. Извесно је да то јесте била фармацеутска фабрика, и извесно је да су САД одбиле да учествују у касније заказаној инспекцији и увере се да ли се ту заиста производило хемијско оружје или да ли је та фабрика на било који начин била повезана са ал-Каидом. Што се самог чина вођења рата тиче, тешко да ће бити икад више могуће поновити напад који ће да прође са само једном недужном жртвом. Зато се ово може слободно сматрати великим војним успехом.
Један погинули. Кога је за њега брига? Један погинули и неколико хиљада помрлих од разних болештина? Збиља није битно. Рат је рат. Рат својим црним покровом прекрива свако злочињење, а онда тврди да оно то и није било. И то је још један од разлога зашто никакав рат не може да буде самоодбрана, или да као такав буде на било који начин легитиман. Зато што је рат толико много више и толико много горе од било чега што било који појединац може сам да направи. И зато што у рату увек нужно страдају невини људи. Појединац би, можда, успео и да сâм у ваздух дигне неку појединачну фабрику. Али то би онда било оно што сви ми с правом називамо чином тероризма. А и то је онда опет само злочин, и ништа друго.
Схватате коначно? Ја још увек не. Ништа у вези са ратом нема никаквог смисла. Ни његова ароганција, ни његова окрутност, ни његове смрти, ни разарања, ни амнезија, нити његово лицемерје. А рат свеједно и даље траје, и наставља се, и расте. Некада буде велики и суров, а некад се све сведе само на једну фабрику и на једног погинулог у њој. На једног мртвог чија би смрт била злочин, само да његов починилац није био председник САД-а. Један убијени кога смо сви ми одавно заборавили. Двадесет девет људи у Јемену. Један милион људи у Ираку. За оне који се олако набацују пројектилима све су те бројке увек и изнова оправдане. Оправдане, а онда и заборављене, а по том изнова крећемо у неки сасвим нов и једнако неизбежан конфликт.
Луси Стајгервалд је допунски уредник (Contributing Editor) сајта Antiwar.com и колумниста сајта VICE.com. Раније је била Придружени уредник (Associate Editor) магазина Ризон (Reason). Највише је љуте полиција, затвори и рат. Блог Стајгервалдове је www.thestagblog.com
Са енглеског превео и белешку о аутору написао: Стеван Бабић
__________________________________________________________
[1] Прим. прев.: У таквим нападима, познатим као „убијање с потписом“ (signature strikes), оператери дронова ватру отварају на људе чији идентитет њима није познат, а на бази доказа о њиховом сумњивом понашању или на бази туђих „потписа”. Судећи по извештајима медијима достављеним од стране амонимних извора такви напади на неидентификоване циљеве представљају многе, ако не и већину, напада изведених помоћу дронова.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-43z
Categories: Посрбљено
Оставите коментар