Зоран Радовановић: Лутања у магли, гушћој од сурчинске

У жижи интересовања јавности и даље је погибија седам особа у хеликоптерском удесу. Нагађа се о узроцима пада летилице, одговорности појединаца у ланцу командовања, избору одредишта за слетање, мотивима за такву одлуку и другим детаљима важним за сагледавање истине. У сенци тих расправа остала су, међутим, два питања: да ли је уопште требало кретати на тај пут и, ако јесте, зашто једна болница, највећа здравствена установа у том делу Србије, на широком пространству од наших југозападних граница до Ужица и Краљева, није била у стању да пружи потребну помоћ (узгред, заобиђена су и та два велика регионална медицинска центра).

Из новинских извештаја је познато да је новорођенче враћано из мртвих, а из детаљнијег увида у околности оживљавања стручњацима је јасно да би, у случају преживљавања, дуги периоди без дисања вероватно оставили трајне последице. Но, на лекарима је да чине све што могу. Зашто су се у овом случају осетили немоћнима? Да ли им се чинило да, упркос формалним квалификацијама, нису дорасли задатку? Можда нису имали респиратор и монитор, или су они били неисправни? Могли би да дођу у обзир и други, углавном немедицински разлози, али који год да се наведу, тешко да ће послужити као оправдање.

Одлука о транспорту детета чак до Београда речито говори о стању и функционисању српског здравства. Није била у питању ни трансплантација органа, ни ласерска операција катаракте, већ интервенција за коју би се очекивало да треба успешно да се реши на секундарном нивоу здравствене заштите (читај: не у локалној амбуланти, већ у једној болници са многим специјалистичким службама). У свету постоји, наравно, и модел организованости здравствене службе са једним или два моћна центра за територију величине Србије, али је у том случају транспорт болесника обезбеђен на беспрекоран начин, не зависи од компликованог система добијања дозвола, одвија се рутински и не сматра се догађајем који привлачи посебну пажњу (узгред, тада се и тачно зна које се услуге пружају на ком нивоу заштите здравља).

Драма у новопазарској болници одсликава све странпутице у вођењу политике нашег здравства и израз је вишегодишњег одсуства визије (али не умишљености и похлепе).

Аутор је професор универзитета у пензији

Напомена Стања ствари: Пошто се други део текста не односи конкретно на хеликоптерски удес, а и могући је предмет судског спора – цео текст прочитајте ОВДЕ

(Данас, 31. 3. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Zn