Зашто ми који постимо постимо? Ваљда зато што се вежбамо у одрицању – да бисмо умели заиста да волимо. Постимо зато што хоћемо да искусимо макар мало слободе. Неслободни смо од свега а поготово од онога што делује тако природно. Од наших страсти. Боримо се против „себе“, да бисмо праве себе задобили… Али постимо и да бисмо дошли у стање да се с поверењем приближимо централним догађајима који су одредили нашу веру. Да бисмо се озбиљно позабавили смрћу и – васкрсењем.

Приближавамо се крају поста и почетку Страдања. Данас је Лазарева субота.

Чека нас велики догађај из историје борбе против смрти. Али морамо да се удубимо. Да искористимо посне припреме па да са поверењем приђемо великом догађају.

Христос са ученицима је још далеко од Јерусалима. Од Витаније још преко двадесет километара пустињским путем. Раније је стигла вест да је Лазар из Витаније, брат Марте и Марије, пријатељ Христа и ученика, тешко болестан. Христос сад већ зна да је Лазар у међувремену умро, објављује то ученицима. Полазе за Витанију.

У Витанији их дочекују Марта и Марија, са целим селом. И сестре и остали становници Витаније знају да је Христос чудотворац. Криво им је што није дошао раније да спречи смрт пријатеља. Знају да је он могао да исцели Лазара. Колико би им тек било криво кад би знали да је Христос намерно сачекао да Лазар умре, па да тек онда дође! Да би оно што ће урадити имало пуну тежину, да би деловало на људе, ојачало им веру. Христос је васкрсао тек умрлу Јаирову кћи, сина удовице у Наину, тик пре сахране, али Лазар је већ четири дана у гробу. Кад Христос затражи да скину плочу са гроба, Марта ужаснуто каже да је тело њеног умрлог брата почео да се распада, смрди!

Као свака размажена публика на свету, пошто знамо шта ће да се деси, поспано, без великог узбуђења пролазимо кроз догађаје из Витаније. Можда понеко уздахне.

СМРТ! Човек лежи четири дана у гробу и почео је да се распада. СМРДИ! А Христос намерава да уђе у гроб! Шта ту уопште може да се подразумева? Христос који зна шта ће управо да уради, ипак плаче због смрти свог пријатеља. Смрт је ружна, смрт је раздвајање, смрт носи тајне које ми ни не знамо. И ако васкрсне Лазара, Лазар више никад неће бити исти. Како уопште може ико ко хода да васкрсне човека који је почео да се распада?

„Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.

Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божију?

Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио!

А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да верују да си ме ти послао.

И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље!

И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздрешите га и пустите нека иде.“

(Јован 11, 39-44)

Христос је васкрсао Лазара, пошто је овај већ четири дана провео у гробу и почео да се распада! Познајући свог пријатеља Христос је знао да ће он издржати искушење које нико није имао – да умре, да буде сахрањен, да почне тело да му се распада, а да се, кад га Син Божији васкрсне, врати из смрти у живот! Да ће моћи да издржи да буде сведок силе Божије, који ће самим својим новим животом помоћи маловернима да се не саблазне кад Син Божији буде прихватио смрт на Крсту.

Пробајте да замислите како је било Лазару кад се вратио из смрти. Како је било онима који су били око њега и онима који су га сретали. У једном америчком филму фарисеји убрзо убијају Лазара као незгодног сведока Богочовекових чуда. У приповеци „Елеазар“, Леонид Андрејев уметнички је начинио реалним поглед мртвог па живог човека. Вративши се у овоземаљски живот, Лазар је остао обележен искуством смрти. Нико није могао да издржи његов поглед. Људи су се гасили и лудели од погледа на смрт која се видела од некуд иза Лазаревих очију…

И кад смо упознати са моћи васкрсења, и кад верујемо да ће наше ближње и нас саме Господ васкрснути, не можемо једноставно заобићи драматичност смрти. Стрепњу пред непознатим, страх, понекад паралишући страх. Лазар никоме није причао шта је тамо видео. Није му дозвољено, или није могао. Не можемо само сентиментално разнежени прећи преко онога што лежи у темељу наше вере: да ће и нас Господ васкрснути. Да би та вера била јака, мора бити и искрен поглед на ругло смрти и распадања.

Наравно да је Христос плакао, знајући да ће и његов пријатељ понети тежак крст сведочења. Знајући да ће Лазар као једини човек на земљи поново дочекати смрт. Као да није довољно страшан био и онај један сусрет с њом. Лазар није био доживео васкрсење у пуном загрљају са Богом, него је само враћен из смрти у овоземаљски живот, у пролазност.

Ако све то срцем сагледамо, онда можда имамо право да се поподне, на Врбицу, са децом радујемо Христовом доласку у Јерусалим. Па чак и ако знамо да тек предстоји највеће Страдање, радујемо се зато што тек следи највећа победа која неће донети само привремено васкрсење као Лазару, већ васкрсење свима онима који се неће поколебати на путу ка Богу, са Христом и у Христу.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3YF

Categories: Преносимо