Браком између Адама и Еве почиње Стари завјет. Чудо на свадби у Кани Галилејској, претварање воде у вино, почетак је Христових чуда.
Маркс је говорио да је брак најмања ћелија друштва, то исто, на поетичнији и дубљи начин, изразио је давно апостол Павле. Када поједини моћници желе да разоре неку државу прво ударају на темеље породице.
Једном приликом, на трибини посвећеној браку један владика је изнио занимљиво гледиште: Услов брака нису дјеца, већ љубав између мужа и жене. Дјеца нису разлог ступања у брак. Они су производ љубави. Стога, потпуно је неоправдано оставити супруга или супругу јер вам не може даровати дијете. Црква не даје благослов за разријешење од брака у случају да супружници немају дјеце.
С друге стране, постоји изрека која каже да је човјек половично зрео када му умру родитељи, а потпуно када и сам постане родитељ. Ипак, неко има осјећање дужности, одговорности, несебичне љубави према млађем од себе и без тога да је и сам физички отац неком дјетету. Другоме је неопходно да постане родитељ да би добио свијест о одговорности. Јевреји су пунољетство признавали ономе ко напуни тридесет година (без обзира што су млади ступали у брак). Христос почиње проповиједати са тридесет година. Адам и Ева, по предању, створени су у доби од тридесет година. Тридесет година – вријеме када разум надвладава страсти, а одговорност себичност.
Брак подразумијева слободу и љубав. Неприхватљиво је говорити о некадашњој функционалности уговорених бракова. Но, идеализација прошлости стално је наше искушење. Оно што се десило, и шта се дешава између мужа и жене, знају само њих двоје. Поглед, прећутана ријеч, изговорена ријеч која остаје да лебди, љубомора, незадовољство, фрустираност личним неостварењем, инфатилност, робовски однос – само су дијелови међусобних брачних односа, често сакривени иза осмијеха.
У појам љубави, свашта се трпа. На снази је лимунадно-сладуњаво изједначавање љубави и страсти. Па тако човјек лети од страсти до страсти док се потпуно не уништи, неспособан више ни да прими, ни да дарује љубав. Али љубав и страст, колико год могу ићи руку под руку, често стоје насупрот. Љубав је тиха као лахор у којем се Бог јавља пророку Илији, а Илија очекује да ће Бог доћи у силини, у јаком вјетру. Често не препознамо љубав, па када страсти утихну срце се сјећа некога поред кога није имао потребу да жури и са којим је вријеме дјеловало заустављено. Љубав не зна за своје, ни за надимање, каже апостол из Тарса, а одсуство љубави – без обзира на све велике дарове пророштва, знања језика, вјере… – изјадначава са чистим, потпуним ништавилом: Ако љубави немам ништа сам…
Љубави могу бити разне, они што их обједињује је близина смрти. Права љубав према: супругу, дјеци, родитељима, брату, сестри – подразумијева спремност да се умре за тог неког. У брачној љубави – борити се до смрти да останеш са неким, иако те страсти воде на другу страну. Борити се са себичношћу да угађамо само себи… У Пјесми над пјесмама писац једино љубави даје силу да побиједи смрт: Јер је љубав јака као смрт…. Пјесма о завјетној, запечаћеној љубави која сву природу облачи у рухо непропадљивости је тумачена симболично као љубав Бога и његовог народа Израиља, или Христа и Цркве. Ипак, у таквом тумачењу има зилотске тежње, сталног изазова унутар Цркве аскетизма и одрицања, да се брачној љубави не призна ранг светости коју она, уз сву тјелесност, има. Прочитах, једном, да је један од мање битних сабора расправљао да ли жена има душу, и са једним гласом преваге(?!) одлучио да има. Е то је историја! И то су изазови одрицања: када се одрекнеш да омрзнеш и омаловажиш. Свједочанство да је мало истинске побједе, побједе над собом, у овом свијету.
Питање преваре, питање је узрока, али и посљедице. Понекад, она је посљедица неразумијевања, психофизичког малтретирања. Некад, немогућност даље везе: издаја. Али превару је Христос максимализовао: Јер онај који погледа на жену са жељом у срцу свом учинио је са њом превару. Наше друштвено окружење има изразито лицемјеран карактер: кокетовање, сладострасно разговарање лишено правог садржаја, однос по систему: смјешкаћу се и удварати да лакше прођем – поставља као друштвено препоручљив кодекс понашања.
Повећан број црквених бракова више је одраз тренда неголи што људи имају свијест у шта улазе. А заблуде у вези немогућности развода у Цркви су посљедица поистовјећивања римокатолицизма и православља. Код католика је заиста теже добити развод, али стоји и чињеница да се људи не разведу црквено, а живе са другим, добију дјецу са другим или цијели живот мијењају партнере…
Шта послије права гласа остаје
Можда нема излизанијег термина од термина феминизам. У свијести мушкарца он је био, и остао, нешто што по аутоматизму изазива револт. Феминизам је ипак далеко шири појам него што се обично представља. Ако феминизам схватимо као женску потребу да буде сагледана као пуна и цјеловита личност, онда смо најближи позитивној, односно, исправној квалификацији. Тако схваћен феминизам (као унутрашња тежња) присутан је на овај или онај начин у свакој жени.
Рат између мушкарца и жене, најстарији је рат у људској историји. Има нешто судбинско, тешко и неогонетљиво у том вијековном трвењу. Чак сам склона мисли да је он неминовност. Удруженост, склад односа између мушкарца и жене као да по инерцији рађа себичност, самодовољност, и, изгледа као да нешто сатанско има у тој снази – обједињеној енергији мушкарца и жене. Када смо скупа вавилонске ватре тек тињају – пјева Дарко Рундек. Међусобна усредсређеност често претаче љубавни однос у ону тежњу испољену у градњи Вавилонске куле: покушај самосталног икаровског досезања неба. Срећом, или несрећом, склад, партнерство, истинско надопуњавање најендемнији су производи људске историје.
Када је борба полова у питању, историјски, правно, оно што се видјело, јавно показивало, било је да су мушкарци вијековима односили побједу. Оно што се није видјело, било је потпуно супротно – заробљена међу четири зида у кући, окована кодексима на улици, у друштву маргинализована – жена је де факто била господар свога човјека. Или страшно патити, или лукавошћу владати, биле су женске могућности. Женска лукавост је производ мушке доминације, а не урођена особина како се често, површно, та особина свакој жени приписује. И, онда, дошао је један историјски тренутак усталасаности свих вриједности, прегруписавање народа, вријеме развоја технологије у којем, за убрзано нарастајући свијет, постаје неопходна и женска радна снага. Женско радништво, излазак из оквира куће, па Први свјетски рат, и ток историје мушко-женских односа мијења правац.
Двадесети вијек је посебно историјско доба за жену. Жена излази из сјенке и добија двије огромне могућности: да школује свој ум и да политички дјелује као снажан фактор. Данас, кад су права жене у поприличној мјери изједначена са правима мушкарца, тешко је замислити како је то некада изгледало. А изгледало је страшно. Сада чак изгледају смијешно образложења која су некада давали мушкарци у корист тезе да се женама не треба дати право гласа. Страшна је и чињеница да се жена, и ако се могла школовати, ипак није могла усавршавати у мјери у којој је то могао мушкарац. Покорност једне Милеве Марић Алберту Анштајну не може се схватити без контекста Европе тога времена. Научним истраживањима су се у Милевино вријеме бавиле укупно три жене у Европи.
Зашто се кључна борба играла око права жена да гласају? Зато што је у позадини те борба, борба за власт. Позадина већине сукоба човјека и човјека је изазвана борбом за власт.
Када се данас каже феминизам, асоцијација је обично Клара Цеткин, а затим иде визуелизација – одред андрогених жена. Превиђа се много тога. Између осталог, велика чињеница да је цијели један огранак тих жена-бораца из Енглеске, Ирске и Шкотске, да би се осјетио подједнако жив и сврсисходан, положио здравље, срце и, на крају живот, у Првом свјетском рату, и то већином баш за српски народ, који је оцијењен са њихове стране, као онај коме је помоћ најпотребнија.
Гдје је истина? И да ли је историја само општост, подаци, односи свјетских сила, мушки свијет рата? Може ли историја одражавати истину ако поједине народе представљамо само кроз политику коју воде вође? Да ли, уопште, историја може бити испричана без женске стране приче, толиким вијековима маргинализоване друге стране бића свијета?
Једнакост никада неће бити категорија овога свијета, она то просто није, ипак могућности које сада стоје испред жене су огромне. Остаје питање – да ли укључивање суптилне, умне женске снаге, пробуђене ирационално логичке моћи женског бића, значе пораз мушкарца или могућност новог стваралачког, разоткривенијег саодноса женског и мушког принципа свијета?
Иза затворених врата
Антрополози на простору Балкана запажају чак четири културне традиције: средњоевропску, медитеранску, оријенталну и динарску. У начину на који долази до судара или прожимања ових традиција рађа се и специфична атмосфера ових простора. Различитости у менталитету балканског човјека су, прије свега, религијске природе.
Јасно одјељени религијски начини понашања у једном се дотичу: у својеврсном матријахату у патријахату; у женском чувању реда и закона начелно израђеног тако да изгледа као да се ред ствара у име мушкарца. Наша породица вијековима је функционисала првенствено као бастион забрана − озидана, ограђена табуима, разноразним обичајима, обједињена готово клановским дјеловањем родбине. Привидно подређена мушкарцу, његовом свијету, балканска патријахална породица стоји на леђима жене, на женској памети, довитљивост и раду, али и на женској материнској потреби да се спољни свијет изолује од дјетета, учини страшним. Излазећи у свијет, тако одгојено, дијете има осјећај да излази у непознато и опасно. У контексту наше породице, у улози дјетета, на одређени начин, били су, и остали, и мушкарци. Дакле, дресиран систем мишљења, освештан преношењем сујевјерне традиције по којој се зло и не помиње, јер то значи да га призивамо, неминовно је искључив свијет. Спољни свијет представљен је у причама, параболама − сазнат интуитивно и кроз приче о њему више него доживљен. Унутрашњи свијет наше породице − тврђава истомишљеништва, сујевјерне зацементираности. Смјелост духа, његова отвореност, било каква другачијост и посебност, издвајање по било ком основу, значи само једно − изопштеност. Када вас у нашој култури окарактеришу као чудног то је горе од било које квалификације, то значи да сте сами изабрали да будете другачији и, ако се не помјерите од домородачке средине, спаса вам нема.
Споља и изнутра, наша породица, представља два посебна свијета. Свијет балканске патријахалне породице је неминовно лицемјерен, лажан у својој суштини. Све што је негативно, на било који начин тешко, све што одскаче од нормираности онога како би требало да породични свијет изгледа, мора да се држи закључаним: у срцу, у мисли, у духу − неизречено. Зато је то у основи дубоко трагичан свијет. Свијет у којем нема истинске индивидуалности и љубави. То је свијет подијељених и додијељених улога, програмираности и задатости. Свијет граница, омеђености, притиска, сабијене емоције, потиснуте боли. Свијет у којем, још увијек, само ријетки говоре ријеч љубав. Свијет у којем ријетки показују љубав коју осјећају. Истинско мирење и праштање, које је у отворенијим срединама готово свакодневан доживљај, код нас је сведено на вјерске празнике који праштање подразумијевају, али, прије свега, као ритуал.
Нема шта нема и шта није било у том свијету наше породице. Неко ће рећи времена су се промијенила, другачије се живи, ново вријеме донијело је побољшање. Јесте, заиста, поготово у великим градовима. Међутим, треба само проћи кроз наше мале градове, наша села, задржати се мало у њима, ослухнути, па увидјети да вјекови на Балкану у ствари не иду једно за другим него коегзистирају, сапостоје, теку један поред другог. И страшна чињеница стоји: наш систем размишљања неминовно, временом, кодира се према давнашњем обрасцу.
Када се каже како се некада сваки ред и начин знао, о чему се у ствари ради? О томе да накнадно нечему придодамо сјај и величину коју он није имао. А како се то некада живјело? Као и данас у многим нашим срединама. Тако што се трпило и радило. Тако што се морало уклопити у задати образац, усличити средини, живјети искључиво за заједницу. Тако што се губила индивидуалност, право на посебност, креативност, другачијост, право на нов покушај. Шта је ту неиспричаних, скривених прича, прогутаних суза, потисног бола, зауставqених крикова…
Шта је онда основни проблем свијета наше породице? Затвореност. Затвореност не само емоционална, већ и затвореност у којој је немогуће сазнати и историју своје ближе или даље породице. Ако је било самоубица, блудника, болесних, а било их је, све се то прекрива ћутањем, завија се у таму заборава, па накнадно идеализује. Зашто? Зато што се проблем увијек поставља као спољашња, племенска категорија. Ако је неко полудио то је одмах окарактерисано као нешто генетски. Тога онда нема у мојој фамилији. Сваки проблем мора бити спољашњи, јер, онда, као такав, не подлијеже личној одговорности. Све је ћути, не дај Боже, куцни, помјери се… Живот? Проведен у страху, у грчу, у стрепњи, немиру. Сукоб личног и колективног увијек се завршава поразом личног. Велика је истина да ми још нисмо стигли ни до постулата старозавјетне етике, а камоли до етике љубави и праштања. Понос! Образ! Част! А онда, трас! Прође живот а ја се са многим не измирих, некоме руку не пружих никада, многе не саслушах…
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Vt