Хашко тужилаштво, судска већа, секретаријат, чувари основних ћелија друштва Шевенинген, извештачи белосветских медија и заштићени сведоци осетише сопствену бескорисност, досаду и монотонију која убија. Скоро да им је преузела посао. Да би се од досаде излечили, позваше Шешеља да им се из привремене слободе врати у испомоћ и живот учини садржајнијим, за јавност атрактивнијим а немерљиве плате оправданим.

Припремљени заштићени сведоци, на које је трибунал уложио доста труда и средстава, чекају као запета пушка. Најчешће празна, или напуњена ћорцима, али кад опали пукне брука да јој краја нема.

Заштићени и тајни Сведок НН (Нинослав Никитовић, матични бр. 1240) из лијепог града Вишеграда већ има причу коју је добио из поузданих и проверених извора и из треће руке – без потребе да доказује ко то има три руке – која говори и сведочи како су Срби, само на основу  запаљивог Шешељевог говора у Доњој Пиносави, у Мостару срушили прелепу на Дрини ћуприју, ремек дело средњевековне хрватске архитектуре о чему су италијанске новине објавиле диван приказ а пренела укупна светска штампа.

Тужилаштво се нада да овај Сведок неће проћи као онај претходни, који је тврдио да , после Шешељевог наступа на збору у селу Шопић код Лазаревца, господин Мато Шкрљић из Вировитице није добио главни згодитак на хрватском лотоу, суфинансираном од стране немачких мултинационалних компанија, иако је државна врхушка демократске европске претходнице јавно признала да су у Немачкој мултикултуралност и мултиетичност доживели потпуни крах што очекује и од Хашког трибунала. После унакрсног испитивања, Сведок је признао да не зна ни где је Лазаревац, а камоли село Шопић, да се не ради о Мати Шкрљићу, него о Јовану Срдићу, да није из Вировитице, него из Карловца и да није изгубио главну премију, него је комшији Анти украо три кокошке док је овај био на службеном путу па га Анто, кад год се сретну, попреко гледа.

Судско веће трибунала окривљује Шешеља за непристојно понашање после пуштања на привремену слободу из хуманих разлога. Очекивало се да и Шешељ према трибуналу буде хуман, а не да на сва звона шири гласине о некој победи над неправдом и силом. Није се држао договора да знатижељном српском народу понавља како су у хашком куплерају све курве невине. Да им објасни како је Правда тешка, напорна и захтевна, али да је похлепа судија чини сношљивом.

Шешељ је у Србији створио такву атмосферу да се не осећају сигурним ни Бајден, који је говорио како су „Срби гомила неписмених дегенерика, децоубица, касапа и сексуалних манијака које би све требало сместити у концлогоре нацистичког типа“, ни Блер који је Енглезе саветовао како да бомбардују Београд и Србију, а сада саветује Београд како да са осмехом прихвати улогу добровољног логораша.

Шешељу се такође замера што је својевремено пристао на наговор Милована Данојлића и његов савет:

„Пристајем да будем логораш:

Мој положај је мање сраман

Од твог пријатељу, који мораш

Постати нови Адолф Ајхман“

Сократ рече: „Дошао је тренутак да свако крене својим путем – ја у смрт, ви да наставите живот. Само Бог зна који је од та два пута бољи.“

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3VI

Categories: Судбина као политика