Суздржан осмех и благ пријатељски поглед, прво је што сам приметила док су ме упознавали са Радетом Станићем, почетком 2007. године када сам дошла у „Политику”. После петнаест година проведених у НИН-у, први пут сам променила редакцију, прешла у дневно новинарство. Била сам несигурна, требала ми је подршка, требало је да се докажем. Сви моји страхови разбили су се о тај добри и помало тајанствени поглед који као да је говорио – ја знам зашто смо овде и добро је што смо овде.
Раде Станић (1966-2015)
Испоставило се да смо вршњаци и да имамо слична интересовања. На свој ненаметљив начин помогао ми је да се одомаћим, да савладам и научим мени наизглед несавладиву а потребну техничку процедуру. Пре него што сам упознала Радета била сам од оних помало напорних особа које стално нешто звоцају, наглас размишљају… А он сушта супротност. Несклон да своја осећања дели са другима, да својим мишљењем маше простачки као заставом, неспреман да олако осуђује (сад знам да сам се уз њега донекле продобрила), прочишћен од сладострасног обожавања самог себе (што је ретка особина код новинара), он је на суптилан начин чинио да се уз њега људи осећају боље и да макар на трен буду бољи.
Тако је Раде постао део моје радне свакодневице.
Миран, тих, повучен и некако истовремено весео са финим осећањем за хумор уз подразумевајућу самоиронију. Без трунке претенциозности и жеље да буде оно што није. Некако трпељив на сваку врсту агресије и неправде, али неспреман да их без отпора подноси. Као да је негде одавно научио оно што је мене ошамарило, јер нисам желела да знам – можеш да дајеш све од себе, можеш да се трудиш да будеш професионалан, можеш да се одупиреш и никад не изневериш позив и професију, свеједно – данашњем свету то није потребно. Он једини (ми остали смо се нешто стално ишчуђавали и разочаравали) као да је знао да нема заштите и да ће нас, или свеједно кога, они којима ништа није свето смазати за доручак и учинити да ништа не можеш да будеш – да не постојиш. Као да се најмање чудио што је дошло време људождера… Био је главни уредник нечега што се звало „Европа”, а из те лажне „Европе” експресно га је истерао локални тајкун (Филип Цептер) после само једног љутитог телефонског позива адвокатице Владимира Бебе Поповића.
Живео је као господин и господски се понашао и када нас је 2009. власт отерала из „Политике”, и када је постало јасно да упркос заклињању у демократију више нема ниједног уредника у граду који би се усудио да нас запосли. И то је та чудна разлика. Ми који смо кукали неправда покушали смо да нађемо неко другачије решење – основали портал „Пиштаљка”. Осим што смо желели да радимо свој посао, признајем да смо хтели освету, да покушамо да раскринкамо корупцију оних који су нас оставили без права на рад и уживали у томе. Он је одбио да нам се придружи. Можда што је то толико одударало од његовог карактера. Није био осветољубив и није одустајао, обијао је врата редакција у нади да ће ипак тако наћи посао којем је увек и до краја био посвећен…
Успело му је да се запосли у „Куриру”, када се већ оженио колегиницом Марином и када су добили ћеркицу Иву, а Марина такође остала без посла. Услов је био да не пише већ само да уређује, али га и отуда избацују када одбија касније притиске да пише онако како никад не би… „Постоји граница испод које никада нећу моћи да идем, па макар умро од глади”, говорио је својим најбољим пријатељима онда када су му спаковали ствари у „Куриру” и саопштили му да је отпуштен. Није одустајао, упорно је заказивао разговоре са новим и непознатим уредничким полусветом нудећи само своју професионалност. У време када професионалност више никоме није била потребна. Недељу дана пред последњу од низа операција, недељу дана пред смрт, јер је та последња операција била фатална, састао се са главним уредником „Недељника”, у којем се надао да ће у априлу моћи да почне да сарађује. Захваљујући том главном уреднику који је изгледа пристао да му да шансу отишао је спокојнији у најтежу битку из које ипак није могао да се врати.
Ко је изван професије био Раде Станић?
Дипломирао је на Филолошком факултету на Одсеку за светску књижевност. Увек је радио по неколико послова и док се активно бавио новинарством. Преводио или лекторисао. Заљубљен у књиге и историју. Стално је читао. Кад више није могао да путује, наручивао је књиге од пријатеља који су путовали. Сакупио је око 10.000 књига. А онда је многе од њих морао да прода у последњим годинама без посла. Продавао је оно што највише воли да би прехранио породицу. Био је и талентовани шахиста, а док су то колена дозвољавала играо је редовно фудбал са својим другарима. Са Бађом, Кафком и Ђорђем преко 20 година редовно је играо таблиће у парове. За сваку годину по једна свеска са резултатима како би се та приватна историја памтила. Картали су „ни у шта”. Тако им је било лакше да заједно прођу и кроз време бомбардовања деведесетих. Ова тројица најближих пријатеља помагали су га колико су могли. Ива сада има две године. И сада само једног родитеља.
Бранко Росић: Раде Станић – „најкул“ лик у редакцији
Када би ме питали по чему ћу памтити Радета Станића први одговор би био: „Сакупио ми је целокупну светску панк оставштину на једном месту“. И јесте, пре пет година Раде ми је поклонио три ЦД-а са „best of“ панк моментима и то је био драгоцен поклон.
У другом одговору и асоцијацији сетио бих се онога што колега Вељко Миладиновић и ја имамо као трајни назив очајног текста. Зовемо га „зелене лоптице“. Радили смо у Прес магазину, уторак поподне, и неки текст није стигао. Био је то дедлајн дедлајна. Дванаест и пет. И требало је Миладиновић и ја да склепамо текст о тенису и извучемо празне стране. Урадисмо га очајно. Увалили смо га Радету да га прочита и опреми.
Већ после првог пасуса Раде је рекао: „Ово је најгори текст који сам читао, али ‘ајде то, него где сте пронашли зелене лоптице. Зар тениске лоптице нису жуте“? И остале су те зелене лоптице као етикета ошљарских текстова склепаних да се попуни број. И данас, када нека тема обећава да ће трагично испасти, Вељко добаци: „Чини ми се да ће то бити још једне зелене лоптице“.
У трећој и најбитнијој асоцијацији на Радета Станића навешћу да је то био „најкул“ лик у редакцији. Имао је бенсендинско дејство. Дуго сам у новинарству, али сам прескочио ону прву степеницу – дневне новине, и када сам допао у онај свакодневни ритам дневних новина, клало ме. Имао сам честе нервозе, полудепресије, безвољност… Али ту је био мој „апотекар“. Кулирао ме је на тим пушачким сеансама на тераси редакције. „’Ајде бре, матори“.
То је била права доза. Није се примао. Имао је искуства са отпуштањем, отказима, пресијом дедлајна… И лакше ти кад видиш Радета који зева и пије еспресо у микропаковању, јер веће дозе није смео због проблема са стомаком. После тих бројних сеанси кулирања научио сам да га имитирам. Кад наслони главу и зева и промрља „Матори, што ми се спава“. То је био његов коментар свих оних, као, важних ствари које су заправо биле обична будалаштина. Мени, као повременом примачу, био је то знак да искулирам и да спознам да су ствари пролазне.
Понекад, у тим мојим потраживањима дневне дозе смиривања, нису биле потребне речи. Било је довољно обратити пажњу на Радетов дрес код. Понекад је долазио у кломпама што би за правила корпорације био довољан знак да сте ви будала која не припада моћној ствари. Али Раде није био будала. Те кломпе су код њега биле знак да све може бити опуштено и да је смешно прихватати озбиљно ствари у земљи која има мањи БДП од земаља „четвртог света“.
По томе ћу памтити Радета Станића. По тим редовним и понекад немим саветима.
Одлазак драгих људи обично прати тишина која симболизује наше поштовање и жалост. Код мене је било супротно. Ја сам, сазнавши за Радетову смрт, после два сата туге, одлучио да све загрми и да га испратим најгласније. Уз ону панк компилацију коју ми је одавно поклонио.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3VU