У оквиру оркестриране кампање против просветних радника, неупућени би могли да поверују у податак да се приватни часови наплаћују 15 евради. Они милосрднији тврде да је од 11 до 15, али и да сваки просветни радник има пет приватних часова дневно. Ја кажем – из њихових уста у Божје уши! И додајем, што би реко Кесић – будале!
А сад, озбиљно: има просветних радника који држе приватне часове. Није да их нема. Има и лекара који раде приватно на црно. И физиотерапеута који масирају по кућама, и фризерки које шишају по кућама, и оних што вам лепе вештачке трепавице и нокте, исто по кућама. Сви они своје услуге наплаћују много више него просветни радници.
Рушење мита бр. 1
По мојим сазнањима, а није да сам неупућена, индивидуални приватни час од 45′ кошта до 500 динара. Ако није индивидуални, већ је са двоје-троје ученика, спада на 300. То је једина истина.
Рушење мита бр. 2
Лично не познајем ниједног наставника који држи приватне часове својим ученицима. То не значи да их нема. Родитељи, такве наставнике пријавите школи, школској управи, министарству, просветној инспекцији. То је противзаконито и није етички. Наставник не би смео да држи часове ни ученицима својих колега из исте школе. Верујем да су такви наставници у мањини.
Рушење мита бр. 3
Ми их у школи ничему не научимо, па зато морају родитељи да им плаћају приватне часове. Да не бих много филозофирала на ову тему, писаћу из личног угла и из учионице. Наглашавам да предајем у средњој школи, и то предмет који се стално надовезује на раније научено, и где рупе у знању из претходних разреда праве огроман проблем.
У мојој учионици има 30 ђака. Сви су на часу. Предајем, на пример, граматику. Знајући њихово предзнање, предајем је на матерњем језику. При том повезујем предзнање из енглеског и српског са новим градивом. Смрзнем се кад ни на српском немају појма о чему се ради, а знам да су то учили раније. Јесу учили, али само за тест, и сутрадан су све заборавили. Одустајем од те корелације, и предајем ко да се никад са тим градивом „виђели нису“. Исписујем примере на табли, подвлачим најбитније, понављам више пута и стално питам да ли им је јасно. Сви климају главама. Онда кажем да ћу издиктирати кратку дефиницију, да би код куће могли да се подсете о чему се ради, али да не морају да је запишу они који процене да им то није потребно. Обично је сви запишу. Додам нове примере, објасним још једном, и пређемо на вежбања. У почетку им дозволим да их раде у пару, јер знам да ће се ионако развртати и питати једни друге. Све време сам им на располагању за питања и додатна објашњења. Обилазим, гледам како напредују, питам да ли им треба помоћ. Ретко ко се јави. Када заврше, заједно прегледамо шта су урадили. Неки су урадили одлично, неки јако лоше. Због ових других све објашњавам још једном. Учим их како да им иде ток мисли, шта прво себе да питају, на шта прво да обрате пажњу. Често им направим и неки графички приказ, за случај да боље памте визуелно. Задам домаћи задатак и објасним зашто је најбоље да га ураде већ данас, а пред следећи час само још једном погледају.
Након таквог часа, на тесту неки добију петице, неки четворке и тројке, а највише буде оних са двојкама и јединицама. Тачније, моја статистика каже да је одељење подељено на групу двојки и јединица, и ону са вишим оценама, и да је број припадника те две групе уједначен. Још прецизније, најчешће ми је број петица и јединица исти.
Како то кад сам свима исто предавала? Ја знам одговор, али се он родитељима неће свидети. Нису сва деца истих способности. Нека деца веома тешко уче и не могу да савладају градиво у мери већој од двојке. Знам, тешко је помирити се с тим. Онда шаљете децу на приватне часове, не би ли добацила преко својих могућности. У реду. То је ваше право, али немојте кривца тражити само у мени. Друго, родитељи не знају да њихова деца често проведу час гледајући кроз прозор, или у једну тачку, потпуно одсутно и незаинтересовано. Нека чачкају мобилне телефоне, нека се дописују у свесци с оним поред себе, нека због нечега брину у том тренутку, а увек има и заљубљених. На часу су, а као да нису. И немојте ми рећи да је проблем у нама, јер нам часови нису занимљиви. Мојим часовима би се можда неке примедбе и могле дати, али да су незанимљиви – нема шансе. Питајте моје ђаке.
Ту је и ситуација у којој опеменем ђака да прати акцију на часу, а он каже „Ма, мени ће то објаснити приватни професор“. И, шта ћемо сад?
Рушење мита бр. 4
А зашто онима који су слабијих способности све то не објаснимо на допунској настави?
Прво, зато што не можемо да их натерамо да долазе.
Друго, зато што у мојој школи, на пример, међу „путницима“ има много деце која су за допунску, али им се не уклапа ред вожње у термин допунске.
Треће, зато што је немогуће наћи други термин, јер скоро сваког дана имају седам редовних часова, или када они имају шест, ја имам тај седми у неком одељењу. Да им закажем у контрасмени? Па да читав дан проведу у школи, јер аутобус имају тек увече?
Четврто, и када дођу на допунску, не постоји начин да им у првом разреду објасним све што су пропустили да науче од првог разреда основне школе. Не постоји! Имам ђаке који у деветој години учења не знају ни енглески алфабет! Зашто? Не знам.
Рушење мита бр. 5
Како то да моје дете на редовном часу не научи ништа, а на приватном све?
Тако што на редовном часу професора дели са још 30 другара, а на приватном часу има менторски рад, један на један. Да ли је стварно тешко разумети колико се та два часа суштински, а не због новца, разликују? На редовном часу се највише обраћам просечном ученику, или оном тик изнад просечног. Тако је осмишљен образовни процес. Тако је свуда. За оне боље постоји додатна настава, за оне лошије допунска. Разлика је само у тежини вежбања која им дајем на часу и задатака на тесту. На приватном часу седим преко пута ЈЕДНОГ детета, и читав час је заснован баш на његовом нивоу знања. Има 45 минута моје неподељене пажње. Али, имам и ја његову пажњу, јер не може седети преко пута мене, а гледати кроз прозор. Мора да учествује све време.
Менторски рад је највиши облик рада, и то кошта. При том се и за тај час најчешће озбиљно припремамо, тражимо материјал, правимо вежбања и тестове. Тако да нама тај приватни час траје много дуже него 45′.
*****
Једино што остаје као спорно јесте то што су приватни часови (за које одвајамо време од својих породица, пријатеља, интересовања и осталих обавеза) у зони сиве економије. Лично, не бих имала ништа против да не буду. Чим се прво доведе у ред рад на црно оних горе побројаних професија, које наплаћују много, много више, и зарађују много, много више, а осим лекара, имају много, много мање школе од нас.
Објављено уз дозволу аутора блога Клотфркет.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3V3