Срђа Калембер, прослављени југословенски кошаркаш, као тринаестогодишњак био је сведок демонстрација којима је оборен пакт са Силама осовине. – Његов отац Јован, пуковник авијације, био је у групи официра који су извели пуч, а стриц Срђине мајке, генерал Душан Симовић, постао је председник владе после тих драматичних догађаја
Фото: Л. Адровић
„Био је то најслободнији дан у мом животу, а ове године напунићу 87. Не памтим да је икада касније толико људи с толико различитих парола, а са заједничким циљем, изашло на улицу. Нисмо тада размишљали о политици и заверама, једноставно, нико није желео да види кукасти крст у Београду.”
Тако својa сећања на демонстрације и преврат 27. марта 1941. започиње Срђа Калембер, сведок тих дешавања, а касније југословенски кошаркашки репрезентативац. Било му је тада непуних 13 година, али добро је чуо и видео шта се дешавало, не само на улици, већ и у свом дому у Булевару краља Александра преко пута Правног факултета. Срђин отац Јован Калембер, пријатељ младобосанаца из Првог светског рата, у то време пуковник авијације, био је у групи официра који су извели пуч. Стриц Срђине мајке био је Душан Симовић, организатор превратa и потоњи председник владе.
– Уплашио сам се када ми је 26. марта увече мајка рекла да отац неће спавати код куће. Нисмо могли ни да наслутимо где је, ни шта се спрема. Послали су га у рејон Младеновца да тамо спречи евентуални покушај пронемачки настројених официра да саботирају пуч. Рано ујутру 27. марта кроз прозор смо видели како се окупља народ, а мога оца донели су на рукама, скандирајући: „Живела војска!” Ту слику прву сам запамтио тог дана – сведочи Калембер.
Међу многобројним породичним фотографијама чува и бројеве „Политике” из мартовских дана 1941. Потврђује многе наводе нашег листа о томе каква је била реакција када је на престо доведен малолетни краљ Петар са концентрационом владом Душана Симовића.
– Пуни су били Теразије, Улица краља Милана и Булевар краља Александра. Био сам дете, па ме нису одмах пустили из куће. Сачекали су 11 сати да се ситуација мало смири. Истрчао сам напоље да се придружим догађајима које сам до тог тренутка посматрао кроз прозор. Чуо сам да једни вичу: „Живео краљ!”, а с друге стране улице скандирали су: „Савез с Русијом!” Такав је то био дан – и комунисти и ројалисти могли су да искажу шта мисле. И сви су били весели, раздрагани, иако се могло наслутити какав ће Хитлеров одговор бити – дочарава Калембер.
Тај 27. март памти и по томе што је први пут видео да се газде и њихови радници грле на улицама и заједнички стају иза пароле: „Боље рат него пакт.” А власници дућана бесплатно су одраслима делили цигарете, а деци слаткише…
– Не желим да анализирам политичке последице свих тих дешавања. Мислим да је кнез Павле желео да избегне рат. Али народ није желео тај пакт са Немачком, потписан 25. марта. Хитлера су сматрали неурачунљивим диктатором који ће нас напасти и овако и онако. Данас многи омаловажавају ту вољу народа и критикују официре који су извели пуч, наводно по директивама енглеских служби. За све оне који су тог дана чиста срца изашли да се супротставе фашизму такве оцене су увредљиве – сматра Калембер.
———————————————————–
Људскост коју је „појела” окупација
Срђа Калембер се и дан-данас живо сећа како се сјај 27. марта наредних месеци претворио у сивило окупације, у току које је много људи нестало, а још више њих се променило.
– Мојој мајци, као супрузи високог официра и блиској рођаци председника владе Симовића, тих дана после 27. марта, док је још био јак ехо клицања у славу војске и краља Петра, сви су се обраћали са наглашеним уважавањем. После капитулације отац је одведен у немачко заробљеништво, а Душан Симовић је и пре тога емигрирао у Лондон. Многи од истих тих комшија и пријатеља скоро да су избегавали да јој се јаве. Ми смо рат једва преживљавали и понекад морали да продајемо накит како бисмо опстали – каже Калембер.
———————————————————–
Од пионира кошарке до националног спорта
Пре рата је играо фудбал, али после окупације Срђа Калембер се определио за тада потпуно неафирмисани спорт – кошарку. Почео је у Црвеној звезди 1946. и с њом освојио девет титула првака државе. Касније је играо у Француској.
– Толико смо озбиљно радили да смо за само неколико година изградили имиџ овог спорта код нас, па су почели да се интересују и политичари из врха партије. Тако нас је 1954. примио и Јован Веселинов, председник Извршног већа НР Србије – сећа се Калембер епохе оживљене у филму „Бићемо прваци света”.
За Црвену звезду навијао је и његов отац Јован, када се вратио из заробљеништва.
– Обожавао је да гледа утакмице и слуша радио-преносе. Када бих дошао кући и видео да је његов шешир изгужван знао бих да се отац много изнервирао због Звездиног пораза – дочарава Калембер.
Никола Белић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3U9
Categories: Преносимо
Reblogged this on Serbia World News. rs.
Истини за вољу, организтори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године били су између осталих и извесни чланови субверзивног, реакционарног и конспиративног идолатријског друштва Чаробњака међународне масонерије, чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу и Риму. Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез, пуковник Уилиам Донован. Он се у Београду састао са Павлом Карађорђевићем , чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и после тога свратио у Лондон код Винстона Черчила да му саопшти, да је припремио пуч у Београду, како то каже Черчилов секретар John Colville у свом дневнику, где дословно стоји: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…” – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” ( Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359). На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он дословно каже: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…” – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ). Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни масон -кабалиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).
Па лепо, испрсисмо се за Енглезе, они нам после платили пар 100,000 фунти и рачунају – сад смо квит. После код Хрвата наручили геноцид какав историја не памти.
Ovde je potrebna jedna mala napomena da je Ante Pavelic bio visoko rangirani engleski spiun od 1926-te godine. Englezi su ga zato spasavali 1945 I organizovali njegov boravak u Rimu, a kasnije (1947) su organizovali njegov bezbedan odlazak iz Rima u Juznu Ameriku.