Драги моји, десило се то у једној школи у Главном граду. Пренећу вам како је мени испричано.

Кажу овако. Бирао колектив Школе новог директора. Изабрао јаком већином најбољег међу собом. Али, од три представника колектива у Школском одбору, два нису гласала као колектив, и најбољи не би изабран. Треба напоменути да гласање запослених јесте обавезно али није обавезујуће ни за Школски одбор, а још мање за министра: али добри обичаји су налагали и били поштовани да чланови Школског одбора из редова гласају како гласа колектив. (За неупућене: Школски одбор има три члана из редова запослених, три из локалне самоуправе и три родитеља.)

Кандидат којег је колектив изабрао је колегиница из Школе, професорка страног језика, сви је одлично познају. Већ је била в.д. директора у прошлости, предлагали су јој и пре да се пријави на конкурс, али она то није хтела. Паметни људи, јер су паметни и одговорни, не хрле у послове за које унапред знају да не постоје добри услови за њихово обављање. Овај пут није хтела, није могла, да одбије своје колеге, прихватила је и пријавила се на конкурс. Не из личне амбиције, потпуно свесна незахвалног посла који би радила на општу корист и своју штету. И, изабрали су је.

Верујем на реч онима који су ми испричали да се ради о жени која је могла да израсте у једног од најбољих директора у Земљи. Беспрекорне је радне и образовне биографије, изузетног личног интегритета, скромна, радна, омиљена и успешна у свом основном послу. Политички неангажована, са својим мишљењем у својој глави. Сама је била најбољи ђак у истом типу школе, међу најбољим студентима и награђивана на факултету. Добила је новчану награду за успех на студијама и, иако веома скромног материјалног стања, никад је није подигла, јер је сматрала да јој је држава већ пружила доста, и да не треба да узме све што може. По општем знању и култури, кажу они који је добро познају, мало би ко од људи истог нивоа образовања могао да се мери с њом.

У тренутку кад је конкурисала за директора била је на месту в.д. директора. Оставила је добар утисак претходних пута, зато су је опет молили да конкурише.

Прва је од директора у Школи која није политички ангажована, не иде у неку странку по мишљење. Остварује добру сарадњу с колегама из других школа исте врсте. Прва која је у добрим колегијалним односима с руководством и службама друге школе с којом дели зграду. Прва која одлично зна да се користи компјутером, ради на њему, самостално прима, чита и одговара на службену кореспонденцију, што јој је и посао. Редовно остаје на послу дуже од прописаног радног времена. Прва која је штедела школи новац који су други узимали себи за додатке на плату, бензин, телефон … Направила је надстрешницу изнад школског улаза, набавила нове клупе, обезбедила превоз и дневнице професорима и ученицима до научног центра у унутрашњости. Изборила се за исти број одељења за упис у наредној школској години, што је добро за Школу. Успела да одржи одлуку претходног директора да ангажује јефтинијег и бољег стручњака за одржавање једног значајног система у Школи, чиме је омогућила да систем добро ради, и остварила новчану уштеду Школи. Али, направила тиме од једног лошег човека активног противника себи. Прва коју истински цене стручни сарадници и вољно и квалитетно сарађују с њом. Прва коју истински цене рачуноводство и друге службе због разумевања прописа и закона, односа према трошковима, јер не пребацује свој посао на њих, не злоупотребљава их и не тражи личне услуге од њих. Прва која истински разуме и познаје прописе и законе, колико је то, наравно, могуће. Прва која се није кокотила и размахивала као в.д., јер је на ту дужност постављена, и сматрала је привременом док не буде изабрана у редовном поступку, па тек онда да с пуним правом ради и говори у име свих.. . Међу реткима који не дају испразна и театрална обећања, без основе и за која зна да се не могу испунити. Међу реткима који хоће да се радом и знањем докажу. А не само речима, до избора, а после – кога брига. Прва која се ухватила у коштац с неким од највећих проблема у настави, у складу с прописима и уз сарадњу са стручном службом.

Организовала је прославу Савиндана успешно, први пут на школи и школској слави примерен начин, тако да су професори у средишту пажње, а не певаљка и атмосфера сеоске кафане. Први пут су се професори и сарадници на слави осећали долично, уз пристојну музику. Први пут Школа није имала мецену који би у будућности убацивао неквалитетне и проблематичне ученике, и тако примером најавила да ће школу бранити од таквих утицаја. Школа је сама платила све трошкове, поклоне за неколико колега који су отишли у пензију и бившег директора, од новца који је в.д. директора уштедела тако што није трошила на себе оно што су њени претходници трошили.

Водила школу кроз незавидно раздобље најдужег штрајка у историји државе, на добронамеран, сталожен, и у интересу колектива најбољи начин под датим околностима.

Није све решила за неколико месеци, јер је то немогуће, јер ниједан зрео и паметан руководилац не улази у све проблеме док је с привременим статусом. Правила је неопходне компромисе, јер се без тога не може у реалном систему, под датим околностима, и јер не умишља да је супермен. Одмерена и реална, осовљена у знању, поштењу и одговорности. Нема друге да њој дамо, сасвим заслужено, конспиративно име Вредница.

Али, све то је било мало за П и З. Плитко и злобно не могу да пропусте прилику да се истакну плиткошћу и злобношћу. Плитко и злобно мисле да се увек може више, јер не разумеју свет и стварност, па очекују идеално и немогуће тамо где је и просечно знатан успех.

Ко је Злобница? Професорка коју генерације њених ученика зову Вештица, чиме би се сигурно свако поносио пред својом децом и унуцима. Професорка која не ради свој посао како ваља, којој ученици масовно беже с часова јер не знају одговоре из ТВ емисија које је она гледала. Професорка која театрално испитује гомиле ученика у учионицама по званичном завршетку наставе крајем школске године. Професори с једним часом недељно успеју да испитају ученике и изведу оцене на време, а она то не постиже с три часа недељно. Воли да кињи најбоље и натпросечне ученике, који имају све петице. Сем код ње. Мали људи, ситне душе, они скромног знања и могућности не подносе натпросечне – ни ученике, ни директоре, они могу да се кикирезе само пред потчињенима и онима испод просека. Годинама се неуспешно трси у синдикату, јер због њеног карактера колеге неће да се учлане у тај синдикат, па је у школи већински и репрезентативни други, мање веродостојан синдикат.

Злобница, или Вештица, особа је која је прву прилику искористила да изневери демократски принцип, принцип одговорног представљања , мишљење и избор већине својих колега. Њено мишљење, њен лични избор, њој је бољи и вреди више од мишљења и избора 50 других људи. Зато и није гласала на Школском одбору онако како је изабрао колектив него како је она желела.

Плиткица је само плитка. Због тога је плитко гласала против мишљења осталих запослених.

Мали, просечни људи нису у стању да препознају квалитет. Они су увек пре импресионирани театралном испразношћу, лажним обећањима, зашећереним речима, демагогијом. Они не разумеју одговорност и скромност паметних и образованих људи, који по природи ствари имају сумње, држе дистанцу, не затрчавају се, и не обећавају на празно. Ситни људи се увек први јављају за реч, најгласнији су, морају да кажу своје мишљење, обожавају да слушају свој глас, и поносни су на своју умишљеност и дивну представу о себи. Кад бољи и паметнији само слушају и трпе, они то тумаче самима себи као подршку и дивљење.

Ето, како је мени речено, тако ја вама испричах. И не бих вам причао да нисам уверен да ово није усамљени случај, не само у школству него иначе у овој напаћеној Земљи… А зашто је напаћена и докле ће то бити: док владају Злобни и Плитки.

С. С.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3UK

Categories: Разномислије