Михаило Меденица: Сасвим обичан дан или И оног 24. марта сте ви били на власти

mihailo-medenica-240Знате ли, господо, који је данас датум?!

Значи ли вам више ишта 24. март, искрено, или је постао тек један у низу јалових дата у пренатрпаним агендама ваших глупости?!

Да вас подсетим: и тог 24. марта били сте на власти, баш као и данас, с разликом од 16 година, колико вам је требало да кожу жртве замените кожом саучесника, као и свака змија, уосталом!

Претерујем?! Могуће, па зато и немојте мени, немојте никоме живом, никоме осакаћеном, оболелом, обогаљеном одговорити, већ одговорите мртвима! У потаји, не мора нико да чује и зна, одговорите себи у чему је данас разлика између вас и њих.

Њих, који су нас тада бомбардовали тврдећи како нам чине услугу, и вас, који данас Србију њима сервирате као лако мезе тврдећи да нама чините услугу?!

Њихов се злочин звао „Милосрдни анђео“, а има ли ваша „правда“ какво лирско име? Не лупајте главе, звече као старе шерпе, има: „Повратак милосрдног анђела“, јер шта је друго споразум са НАТО-ом о преоравању и запишавању Србије него вапај силованог за правду силоватељу?!

Је л’ Тони Блер заправо био само добошар јахача апокалипсе, који је свратио да провери како КУД „Србија“ напредује са сплетом удворичко-понизних игара и привеже свежу шаргарепу за врх штапа који, наравно, ви и носите и трчите за њим?

С којим правом, у чије име и зарад каквог бољитка сте ожалошћену породицу потписали као донаторе органа страдалог детета?!

Одакле вам, побогу, идеја да Србију преметнете у онај пластични клозет крајпуташ за НАТО, сваког од нас поново у колатералну штету њихове евентуалне бахатости, суверенитет у бесплатну паркинг-зону Алијансе за чијим су „гусеницама“ крваве бразде куд год је заорала?!

Људски је праштати, без поговора, али људски је и не дозволити себи да опростиш јер, господо, постоје грехови за које нема покајања!

Мислим управо на Исусове речи: „Опрости им, Боже, јер не знају шта чине!“

Они су знали, баш као што знате и ви, па има ли ту места опросту онда?!

Понављам, само одговорите мртвима, у две речи, штуро, немушто, замуцкујте, само им кажите нешто! Објасните зашто?

nato-ubijali

Морате, јер исти сте они који су нас ’98. године извели на референдум против овога што сте данас прихватили СМС поруком, претпостављам!

Од овог 24. марта па довека они више нису криви ни за шта јер сте их својим потписом исповедили – одсад је 78 дана пакла заслужена казна Србије потврђена од те исте Србије!

Ни на чије разумевање више немамо право, ни на чију самилост, ни на чије саосећање јер то је право људи, а ви сте, господо, учинили да постанемо баба-сере крај тих пластичних клозета, њима на услузи!

Наравно, нису обавезни да плате употребу, ту смо тек да засучемо рукаве, оперемо за њима и љубазно придржимо врата следећем, а ако је потребно и нешто више од врата, да не прљају руке…

За 16 година од „Србија се сагињати неће“ до „Србија се усправљати неће, не секирајте се, само да вам додамо тоалет папир“ – метаморфоза за сваку похвалу.

Него, значи ли вам, господо, нешто 24. март?

Да, пријатан дах раног пролећа, дата у агенди пренатрпаној глупошћу.

Шта више од тога, сутра је већ 25. „Будућност у коју верујемо“, тако беше слоган?

Објављено уз дозволу аутора блога Два у један.

(Два у један, 24. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Rz



Categories: Преносимо

1 reply

  1. “Уз баладу, Mртва стража са Kошара, желимо вам пријатну ноћ

    Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.
    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.
    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.
    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.
    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.
    Оживе караула.

    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“
    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“
    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“
    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“
    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.
    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.

    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“
    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“
    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“
    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.
    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.
    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.
    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.
    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.
    Слава палим херојима Кошара!!!”

    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32Audio

    Ова адреса је брисана са youtube?!

    Драган Славнић

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading