Знате ли, господо, који је данас датум?!

Значи ли вам више ишта 24. март, искрено, или је постао тек један у низу јалових дата у пренатрпаним агендама ваших глупости?!

Да вас подсетим: и тог 24. марта били сте на власти, баш као и данас, с разликом од 16 година, колико вам је требало да кожу жртве замените кожом саучесника, као и свака змија, уосталом!

Претерујем?! Могуће, па зато и немојте мени, немојте никоме живом, никоме осакаћеном, оболелом, обогаљеном одговорити, већ одговорите мртвима! У потаји, не мора нико да чује и зна, одговорите себи у чему је данас разлика између вас и њих.

Њих, који су нас тада бомбардовали тврдећи како нам чине услугу, и вас, који данас Србију њима сервирате као лако мезе тврдећи да нама чините услугу?!

Њихов се злочин звао „Милосрдни анђео“, а има ли ваша „правда“ какво лирско име? Не лупајте главе, звече као старе шерпе, има: „Повратак милосрдног анђела“, јер шта је друго споразум са НАТО-ом о преоравању и запишавању Србије него вапај силованог за правду силоватељу?!

Је л’ Тони Блер заправо био само добошар јахача апокалипсе, који је свратио да провери како КУД „Србија“ напредује са сплетом удворичко-понизних игара и привеже свежу шаргарепу за врх штапа који, наравно, ви и носите и трчите за њим?

С којим правом, у чије име и зарад каквог бољитка сте ожалошћену породицу потписали као донаторе органа страдалог детета?!

Одакле вам, побогу, идеја да Србију преметнете у онај пластични клозет крајпуташ за НАТО, сваког од нас поново у колатералну штету њихове евентуалне бахатости, суверенитет у бесплатну паркинг-зону Алијансе за чијим су „гусеницама“ крваве бразде куд год је заорала?!

Људски је праштати, без поговора, али људски је и не дозволити себи да опростиш јер, господо, постоје грехови за које нема покајања!

Мислим управо на Исусове речи: „Опрости им, Боже, јер не знају шта чине!“

Они су знали, баш као што знате и ви, па има ли ту места опросту онда?!

Понављам, само одговорите мртвима, у две речи, штуро, немушто, замуцкујте, само им кажите нешто! Објасните зашто?

Морате, јер исти сте они који су нас ’98. године извели на референдум против овога што сте данас прихватили СМС поруком, претпостављам!

Од овог 24. марта па довека они више нису криви ни за шта јер сте их својим потписом исповедили – одсад је 78 дана пакла заслужена казна Србије потврђена од те исте Србије!

Ни на чије разумевање више немамо право, ни на чију самилост, ни на чије саосећање јер то је право људи, а ви сте, господо, учинили да постанемо баба-сере крај тих пластичних клозета, њима на услузи!

Наравно, нису обавезни да плате употребу, ту смо тек да засучемо рукаве, оперемо за њима и љубазно придржимо врата следећем, а ако је потребно и нешто више од врата, да не прљају руке…

За 16 година од „Србија се сагињати неће“ до „Србија се усправљати неће, не секирајте се, само да вам додамо тоалет папир“ – метаморфоза за сваку похвалу.

Него, значи ли вам, господо, нешто 24. март?

Да, пријатан дах раног пролећа, дата у агенди пренатрпаној глупошћу.

Шта више од тога, сутра је већ 25. „Будућност у коју верујемо“, тако беше слоган?

Објављено уз дозволу аутора блога Два у један.

(Два у један, 24. 3. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Rz

Categories: Преносимо