Борба за Тему
Посебно питање се отвара када мало размислимо о томе ко је дефинисао шта је то „наша прича“ и неумитно се морамо вратити једном бесмртном цитату Данила Киша – „И, поготову, не бисмо смели да наседамо на онај офуцани мит да ми, Југословаци и остали Мађари, треба да се одрекнемо литературе, да ми треба да забављамо бели свет једино нашим политичко-егзотичко-комунарским темама, да ми морамо по сваку цену бити само homo politicus, увек и на сваком месту, а да поезија и форма, а да игра и играрије, а да метафизичке опсесије (ко сам? одакле сам? куда идем?), да заноси љубави тобоже нису за нас, и да се сунчани заласци нас тобоже не тичу, јер они припадају само туристима занетим литературом и поезијом, и који, дакле, имају право да посматрају заласке са дивљењем и мирне савести.“
Но, ми смо одавно у томе. И кад смо већ ту и када су прописане теме, онда постоји једна која је апсолутно филмска – а то је живот Срба на Косову. С једне стране, њихова свакодневица је као авантуристички филм, они свакога дана путују оклопним возилима; када напусте кућу, велика је шанса да ће у повратку затећи згариште; организују народне страже како би се сачували; а о ломовима и дилемама које носе у себи да и не говоримо. То су људи чији је живот права мала ризница егзистенцијане немоћи, суочавања са глобалном неправдом и заиста тешко је изабрати жанр у коме се њихов живот не би могао исказати. У том погледу, „Енклава“ је доказала чисто естетску валидност наше прошлогодишње Иницијативе за увођење бијеналног конкурса за филмове о Косову и Метохији. Филмови о Косову нису толико ни политичка колико естетска нужност. Ако је већ „тема проистекла из поднебља” основни задатак за наше филмаџије, онда хајде бар да то буде прави задатак.
У филму нема поповања, из свакодневице јунака се чита њихов тежак, неподношљив положај и јасно је да Срби имају позицију својеврсних „homo sacera” на Косову, људи чији живот не вреди апсолутно ништа, а о безбедности и каквом-таквом достојанству да и не говоримо. У том погледу, филм чак није ни просрпски per se, он приказује однос који је успостављен и који сам по себи чак више ни нема националну димензију, напросто имамо две групе људи, једну бројнију и наоружанију, другу мању и разоружану и присуствујемо експерименту чији је циљ да видимо колико ће се далеко отићи у злостављању. Упркос српској опсесији да ће своју Истину, болну и неизрециву, некако пренети странцима путем филма, у чему „Енклава“ по свему судећи може имати пуно ефекта у фестивалском погледу, а филм ће имати судбину на ЗДФ-у итд. Ово остварење ће бити јако важно управо у Србији – иако не говори о нечему што људи не знају, када буду видели све то у једној естетизованој целини, подсетиће се проблема. Нажалост, „Енклава“ је упркос интересовању грађана које постоји и које се још додатно могло пробудити, изашла у крајње дискретну биоскопску дистрибуцију. Филма има у сваком биоскопу, али не у великом броју термина што свакако одбија одређени део потенцијалне публике. Отуд, пуни ефекат ће се десити када „Енклава“ доспе на телевизију и на мале екране где ће сасвим сигурно имати дуг живот.
Душан Милић, освајач награде за режију на овогодишњем ФЕСТ-у за филм „Травелатор“, најавио је свој нови филм у интервјуу за „City Magazine“, следећим речима, “Што се нових пројеката тиче, завршио сам сценарио за политички хорор на Косову, који спремам у копродукцији с Италијом и Француском. Биће то напета и дубоко емотивна прича о актуелном тренутку живота Срба у непријатељском окружењу. Надам се, ако све буде по плану, почетку снимања на јесен следеће године. Од ове приче очекујем много.“ Аутори дакле препознају потенцијал ове мучне животне пат-позиције и било би врло значајно када би се о овој теми у разумном периоду створио талас филмова јер би то могло да дефинише и нов тематски циклус који би могао помоћи и њиховој широј афирмацији. Тема савремених тензија на Косову је изузетно слабо заступљена у нашој кинематографији. Не само да су филмови који то директно тематизују ретки већ су слабо заступљени они у којима се та тема јавља као ехо. С друге стране, неке друге „есенцијалне“ теме попут рата у Босни, потрошене су до непрепознатљивости.
Јавна је тајна да „Тема“ има значајан утицај на избор филмова на конкурсима Филмског центра Србије. Када већ филмови о Косову и Метохији нису системски „заштићени“, остаје нам да се боримо да овај простор буде препознат као „одобрена тема“.
Аутор је сценариста из Београда
Фотографије: Enklavafilm.com
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3S1