Коришћење психологије у политици ради манипулације становништвом није новост. Дежа ви каналисање гнева јавности уз помоћ илузије отпора подобне опозиције потсећа на технику манипулације масом из деведестих.

Базичне методе каналисања беса приказане у филму „Anger Managment“ су навелико коришћене у Србији давно пре него што је снимљен. Бивши председник Милошевић је креирањем и медијском промоцијом подобне опозиције пуну деценију владао стварајући илузију отпора.

Каналисање гнева 

Људи су у масама излазили на демонстрације, митинге и гласања са делузионом идејом свог отпора режиму. Чињенично стање је да је све то био само привид отпора, али је становништво задовољно и емоционално испражњено одлазило кући, са илузијом да су нешто постигли.

Све видније незадовољство становништва лошим економским стањем, социјалном неправдом, потписаним споразумима и де факто окупацијом од нато пакта, режим покушава да манипулише већ виђеним методама. Повратак у веселе деведесете осим економског стандарда наговештавају и методе манипулације становништвом.

Народу испуњеног гневом и свакодневним понижавањем потребно је пружити емоционално пражњење и задовољство привидом постигнутог резултата отпора режиму. Правилним избором и добром медијском промоцијом погодног „отпора“, каналише се бес нације и даје илузија постигнутог резултата.

Режим често користи овакву лажну опозицију као димне завесе и скретање пажње јавности са много битнијих ствари. Једини стварни резултат је да, осим емоционалног пражњења – нема никаквог резултата. Све остаје исто као пре. Звучи ли познато?

Избор одговарајуће опозиције се врши избором погодног кадра, особа које су већ биле део система, навикнуте на привилегије и са пожељним „путером на глави“. Прошлост у избору пожељне опозиције игра кључну улогу, углавном се бирају они који су имали законских проблема због којих њихова мишљења могу бити „преусмерена“ када је потребно.

Бомбастичне изјаве и промоција мејнстрим медија су заштитни знак овако креираног привида лажне опозиције. Друга карактеристика показује њихову праву намену, честе јавне манифестације, митинзи и наводне демонстрације праћене никаквим резултатима, али са испуњеним циљем емоционалног пражњења масе. Једини резултат оваквог начина отпора је – давање илузије отпора, што је од самог почетка и био циљ.

Подобни опозиционари као награду добијају привилегије система, финансијски стимуланс, чланство у одборима или донације за своје фирме. Награђује се по оствареном учинку, а сами опозиционари обожавају медијске прозивке и громогласно најављене састанке са „омраженим“ режимом.

Карактеристично за овакву методу манипулације режима је тотална маргинализација стварног отпора. Права опозиција и потенцијална опасност по режим се медијски линчује и кривично гони уз велику помпу због тривијалности какав је вербални деликт. Популарна метода „етикетирања“ резултује сатанизацијом реалне опасности по режим и малим бројем присталица праве опозиције.

Једноставне методе манипулације масом уз помоћ коришћења базичне психологије дају резултате – све док се не разуме њихов „матрикс“. Постигнути привид отпора режиму остаје то што од самог почетка и замишљен да буде – само илузија отпора.

Све остаје исто као пре. Људи одлазе са митинга и демонстрација својим кућама задовољени илузијом постигнутог и емоционално испражњени, без снаге за прави отпор. Драгоцена куповина времена режиму на издисају, који води државу у пропаст.

Све остаје исто као пре – звучи ли познато?

(Инфо анонимни, 21. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3QL

Categories: Преносимо