Тему о којој је овде реч начео је коментатор Драган Славнић написавши о надбискупу Станиславу Хочевару следеће:
Не тако давно, без икаквог стида и срама, у сред престоног града Београда државе Србије, са већинским православним србским народом, СТАНИСЛАВ ХОЧЕВАР, надбискуп београдски, изјави: “АКО СРБИ ХОЋЕ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ, МОРАЈУ СЕ ОДРЕЋИ СВЕТОГА САВЕ“!
Одговорио је, такође на Стању ствари, Зоран Ђуровић, показавши да те и такве изјаве надбискупа Хочевара, у цитираном облику, нема. (Или макар они који заступају тезу да је изјава истинита не могу да наведу тачан извор.)
Но, ако нема изјаве у том облику – да ли је надбискуп Хочевар рекао било шта о Светоме Сави и светосављу; другим речима, запитали смо се да ли је нешто послужило као предложак за, на српском Интернету, распрострањено тврђење да „београдски надбискуп очекује од Срба да се очисте од светосавља“? У том трагању нисмо успели да дођемо до штампе на немачком језику, која је послужила за препричавања у српској јавности, али јесмо дошли до – за нас – врло релевантног записа почившег историчара уметности и председника САНУ Дејана Медаковића (1922-2008). Наиме, знање и интелектуално поштење академика Медаковића – надамо се – неће бити предмет оспоравања и ниподаштавања, што значи да ће се „признати“ ово препричавање вести, а свакоме остављамо на суд јесу ли исправни његови закључци о излагању београдског надбискупа.
У прилогу који следи, дакле, доносимо дневничке записе Д. Медаковића, датиране на 16. и 20. април 2002, као и његово писмо које је тим поводом упутио ондашњем савезном министру вера Богољубу Шијаковићу.
А. Л.
Дејан Медаковић: Ставови надбискупа Хочевара су ме дубоко узнемирили
16. април 2002.
У Pressespiegel-у „Pro Oriente“ у броју 133, од 1. априла 2002. читам репортажу Stephana Baiera, који преноси ставове београдског надбискупа Станислава Хочевара који критикује идентификацију православља и националности. У снажној националној димензији у вери и цркви, Хочевар види напредак ка најгрубљем атеизму. Не само код Срба, већ и код других околних народа, јака је идентификација православља и националности. Он то означава као парадокс, да се Срби третирају као православци и када су некрштени или када уопште нису религиозни. Код Срба, каже Хочевар, св. Сава као оснивач српске аутокефалне цркве баца у сенку и самог Исуса Христа! Св. Сава се у Србији слави као монах, владика, подстрекач културе, државник и дипломата, што је створило јединствену симбиозу хришћанства и српства. Хочевар се залаже за „очишћену ортодоксију“. Опроштај од националне цркве је почетак реинтеграције Христове цркве. Православље и католицизам морали би, као сестринске цркве, да прихвате теолошко измирење и да међусобно изађу у сусрет једна другој. Он дословно каже: „Nu rein wirklich existenzeiller Dialog wird die richtige Katholiztät Aufleuchten lassen und eine echte Gemeinschaft ermöglichen“. По његовом мишљењу, тек један нови савез између католицизма и православља оспособљава хришћане за истински дијалог са муслиманима. Без очишћене ортодоксије и више трансцеденталног код католика, без тог заједништва, не може се доћи до реалистичког дијалога између хришћана и муслимана или хришћана и Јевреја. По његовој процени, православље има више искуства са исламом, а католицизам више разумевања за њега. Забринут је и што се у преамбули нацрта закона о религији наглашава да је православље Србима битна ознака. Треба пазити да у пракси не дође до дискриминације. Као пример навео је поштовање св. Саве у школама Војводине, „Einem traditionell nicht serbischen und nicht – ortodoxen gebiet“! Управо у медијима, анализира Хочевар, „ein sehr geschicktes und starkes Einmischen politischer Kräfte der ehemalieg Macht“, али и првенство које је дато православљу.
Академик Дејан Медаковић
Битне су ове његове тезе.
- Залагање за очишћену ортодоксију. Од кога или чега? Од националне цркве и њене идентификације са српством?
- Напуштање националних цркава, као главне сметње за будуће јединство.
- Јединству дати теолошку предност.
- Нетачно и опасно тврђење о Војводини као традиционално несрпској и неправославној територији.
Излагање надбискупа Хочевара у Бечу, у Pro Oriente-у, доноси нам нове мисионарске смернице. Он увиђа да је главна сметња коначном уједињењу цркава национална традиција код православних. Она се мора изменити у корист екуменске концепције. Треба преобликовати старо веровање о једном стаду и једном пастиру, тек тако уједињено хришћанство може да се упусти у дијалог са моћним исламом. Са католичке тачке гледишта, треба претећи стварање Мунове универзалне цркве, која је већ давно постала део америчке глобалистичке политике. Она ће папству донети само нове главобољне бриге. У прави час, процена је Ватикана, у Београд је послат нови, млађи и агилнији мисионар. Оно што забрињава, односи се на апсолутну неспремност Српске патријаршије да се суочи са овако великим бројем проблема, са актерима који унапред сагледавају будуће политичке и идеолошке замке. Као да цела грмљавина савременог света пролази мимо њих, а већина епископа Српске цркве седи задовољна и себи довољна. Било какво и било чије упозорење неће их пробудити из њиховог слатког дремежа. Не треба се чудити ако их затекне и оно најгоре, а пре свега изолација из животних токова. И пасторална реч српског свештеника као да је негде застала, изгубљена је свака озбиљнија комуникација са савременим светом. Да ли је њихова теолошка немоћ резултат наслеђеног уверења о идентификацији цркве и нације, које је у прошлости имало своју једнострану, политичку основу? Где и када почиње та немоћ? Па управо тамо где су посустали национални идеали у српском народу или су преусмерени на нове садржаје.
20. април 2002.
Надбискуп Станислав Хочевар
Ставови надбискупа Хочевара дубоко су ме узнемирили. Он препотентно излаже католичко гледање на односе са православним, националним црквама. Они се залажу за своју варијанту универзалне Петрове цркве и смета им све оно што је у православљу израсло из идентификације цркве, државе и нације. Католичка црква одавно зна где леже препреке њиховом схватању јединства. Дуго сам размишљао да ли да ћутке пређем преко мисионарских теза које откривају главни правац његовог деловања in partibus infidelium. Најзад сам одлучио да пишем савезном министру вера др Шијаковићу, који оставља утисак обавештеног човека, а он ће даље поступити ваљда по савести.
Писмо гласи.
Поштовани господине министре,
Као дугогодишњи члан кураторијума друштва Pro Oriente из Беча и као заступник искреног екуменског дијалога, слободан сам да Вам као ресорном министру вера Југославије упутим ово писмо.
У Pressespiegel-у Pro Oriente у броју 133, од 1. априла, објављен је шири извод из недавног излагања београдског надбискупа др. Хочевара у Словенији. Моју пажњу побудили су неки његови ставови који, бојим се, нису изговорени у духу екуменског дијалога са српском православном црквом, јер испољавају мисионарски жар прошлих времена in partibus infidelium. Преузвишени г. Надбискуп је у свом разматрању о будућности наших вера пошао од става да је православна српска црква себе идентификовала са св. Савом, који је у народном веровању стекао чак већи значај од самога Христа. То значи да је св. Сава својим деловањем створио јединствену симбиозу хришћанства и српства, а то поистовећивање нације и религије наводи га на закључак да се заложи за „једну очишћену ортодоксију“. Одвајање од националне цркве је почетак једне интегралне цркве. По његовом мишљењу, тек један нови савез између католицизма и православља оспособљава хришћане за истински дијалог са муслиманима.
Преурањено залагање за „очишћену ортодоксију“, по мом мишљењу, није најбољи начин за оно што се жели. Ко зна по који пут, отвара се Пандорина кутија у којој почивају вековима нерешени црквени проблеми и сукоби са трагичним крајем. Теза о „очишћеној ортодоксији“ која подразумева раскид православља са досадашњим поимањем своје цркве, може само да изазове ново подозрење и позив на опрез.
Забрињавају и неки други ставови преузвишеног г. Надбискупа Хочевара. Анализирајући нови закон о верским заједницама, он се поново осврће на Светосавље, а забрињава га поштовање св. Саве у школама Војводине, за коју изреком каже да је реч о једном „традиционално несрпском и неправославном подручју“. (Einem traditionell nicht serbischen und nicht – ortodoxen gebiet) (sic!)
Ово његово тврђење не одговара историјским чињеницама. Православље је присутно у Подунављу још у раном средњем веку, а Срби далеко пре Велике сеобе 1690. године. Сем тога, на подручју Карловачке митрополије у 18. веку изграђено је око 300 цркава, што сведочи управо супротно од онога за шта се, без стварних доказа, залаже београдски надбискуп.
Није ми јасан ни његов став око поменутог закона у којем г. Надбискуп види неко преимућство дато српској цркви.
Анализирајући ставове г. Надбискупа Хочевара, слободан сам да на њих упозорим Вас господине министре, као одговорног у савезној влади за верска питања, с молбом да преиспитате моје наводе, како се не би продубљивао јаз међу сестринским црквама, већ наставили напори за њихово истинско зближавање. Надбискуп г. Хочевар је тек од недавна у Београду и њему мора бити јасно да се у свести српског народа тешко и веома споро губи сећање на недавне деценије, када је агресивни хрватски католицизам на челу са тадашњим надбискупом загребачким, а каснијим блажеником Алојзијем Степинцем, нанео неоцењиву штету племенитој екуменској визији којом је приликом оснивања организације Pro Oriente био надахнут бечки кардинал Њ. Еминенција Франц Кенинг.
Најзад, уз Вашу сагласност, предлажем да копију овог писма упутим и Њ. св. патријарху српском г. Павлу.
У нади да ћете правилно протумачити намере овог мог писма, молим Вас поштовани господине министре, да изволите примити изразе мог особитог уважавања.
Ваш, Дејан Медаковић
Дејан Медаковић: „Дани, сећања VII, 2001 – 2004“, редиговао и за штампу приредио: Владимир Давидовић, Прометеј, Нови Сад, стр 108-111.
За Стање ствари приредио: А. Ж.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3PX
Categories: Противу дезинформација
Hvala g. Laziću i g. Živkoviću što nam u duhu istraživačkog novinarstva prezentiraše gornji tekst.
I sam sam preturio arhivu NIN-a za 2001. i 2002. godinu, ali ne nađoh inkriminisani intervju g. Hočevara!
No, ja sam naveo deo besede akademika D. Nedeljkovića koja se sada pojavljuje u identičnom obliku i u izlaganju akademika D. Medakovića!
Koji su to umišljeni autoriteti koji ne prezaju od drskosti da naše amkademike proglašavaju lažovima?
Đuroviću, Anastasijeviću, Mlinareviću, STIDITE SE!
@ Miroslav Andjelković. Не ложите се. Ни овде нема ничег од тих инкримисаних реченица. Јавићу се убрзо кад прочитам ове ствари детаљно.
Не знам тачно шта господин Ђуровић мисли под “нема ничег од инкриминисаних реченица”, али овде има свачега, и то не превише похвалнога по надбискупа Хочевара.
Postoji ogromna razlika izmedju onog sto je pre 13 godina napisao Dejan Medakovic i onog sto danas pise Dragan Slavnic.
Dok je prvi, pre 13 godina, na fini nacin, argumentovano i u duhu dijaloga izrazio svoju bojazan da g. Hocevar ne razume Srbe, Sv. Savu i pravoslavlje, drugi danas laze i kleveta g. Hocevara minirajuci dobre odnose izmedju crkava.
Sve je u tonu i recima. Svaka rec kod drugog gadja naseg gosta – beogradskog biskupa – kao metak.
Tačno je da po dolasku u Beograd nadbiskup Hočevar nije poznavao prilike u Srbiji. Ali ko nije dobro upoznao nadbiskupa Hočevara ne može ni da razume šta je hteo da kaže, pa otuda interpretacije i zloupotrebe njegovih govora.
Prvo, sv.Sava nije osnivač nikakve autokefalne SPC, SPC je postojala i pre sv. Save a stekla je autokefalnost u njegovo vreme, drugo, pa i kod katolika se sv. Sava slavi, u katoličkoj crkvi kod Slovaka on se slavi kao jedan od univerzalnih slovenskih svetaca i prisutan je u kalendaru.
Kod nas je inače u katedralnoj crkvi u Beogradu naslikan zajedno sa sv. Ćirilom i Metodijem, pa na moj predlog da prekrečimo fresku u katedrali jer ima ozbiljnih nedostataka, nadbiskup je moju ideju odbio baš iz razloga što je na fresci prikazan i sv. Sava.
Nadbiskup je došao u Srbiju i nije mogao da razume “presedan” da na kanonskoj teritoriji jednog episkopata postojie i druge eparhije sa crkvom. U Beogradu ima konkretno Ruska Crkva a onda su se pojavili Rumuni sa svojim “upadima” u srpske eparhije a tu je već i bio problem sa Crnom Gorom u koji su počeli bili da se petljaju i neki naši sveštenici što nadbiskup Hočevar nikako nije odobravao. Za njega je uvek i uvek će da postoji samo SPC kao legitiman sagovornik.
Dodatni problem je bila i bespravna gradnja katoličke crkve u Smederevu koja je otpočela na moj nagovor i podstrekivanje tadašnjeg smederevskog župnika, pa se sve to pretvorilo u jedan složen problem koji je na kraju morao da rešava nadbiskup Hočevar. Nadbiskup Hočevar je sve probleme koje je nasledio pokušavao da rešava na diplomatski način, jednim kulturnim i razumnim jezikom, za razliku od nadbiskupa Perka i nas koji smo ga tada “okruživali” koji smo iz konflikta ulazili u konflikt na najprizemniji i vrlo često vulgaran način.
Jedan od razloga što se novi nadbiskup udaljio od nas koji su bili bliski nadbiskupu Perku je upravo njegova želja za normalnom komunikacijom i sa vlašću i sa narodom u Srbiji.
Sa druge strane nadbiskup se sreće sa sveštenicima u koje ubrajam i Zorana Đurovića, kod koga smo nadbiskup i ja išli na slavu, koji imaju priču da Prvoslavna Crkva nije utemeljena na nacionalnom principu, nego na teritorijalnom principu, i sve duhovne potrebe podjednako mogu da zadovolje svi pod uslovom da su pravoslavni…a onda na makedonskoj granici naš nadbiskup doživi situaciju da iz njegovi kola izvedu episkopa Bulovića i kažu da episkop ne može u Makedoniju a on može slobodno i da je dobrodošao. I onda ga zbuni ta vaša priča da Pravoslavna Crkva nije osnovana na nacionalnom, nego na teritorijalnom principu… Ne mozes, kada govoris o Svetom Savi ulaziti u mistiku naciona i nacinalnih Crkava, a kada govoris o Makedoncima, prelaziti na teritorijalni princip organizovanja Crkve… Istina je jedna, i za Srbe i za sve pravoslavce: ne moze biti jedna Crkva ako si Srbin a druga ako si Crnogorac, Makedonac, Rumun, ili Nemac.
Ništa novo nije rekao nadbiskup Hočevar što već nisu rekli vaši episkopi, sveštenici i teolozi. On je samo to što je čuo od njih malo uobličio i rekao.
Драган 10!
Dakle, intervju postoji, samo ne u NIN-u, nego u bečkom ” Novinskom ogledalu”, godina 2002.
Hočevar je, ispostavilo se, ipak rekao ono što je g. Nedeljković naveo u svojoj besedi iz 2002. godine!
Akademik Nedeljković zbog tog navoda bi proglašen od strane g. Anastasijevića komunjarom!
G. Djurović takodje neargumentovano pokuša da ospori navode g. Nedeljkovića.
G. Mlinarević egzaltirano predloži g. Djuroviću da nas, “lažove, sve skine s k****”!?
Teško pravoslavlju kad ga ovakva “gospoda” brane!
“Gospodine” Djuroviću, ja, još od sinoć, “naložen”, čekam Vaše izvinjenje akademiku g. Nedeljkoviću svakako, a mojoj malenkosti, ako uzmognete!
Jednom ste, g. Djuroviću’ izjavili da ste odrasli na Titogradskom asvaltu!
I ja sam rastao na beogradskom!
Uličarski žargon mi je kao što rekoh dobro poznat!
No, Stanje ipak nije ulica iz naših mladosti!
Imajte to ubuduće na umu!
Pored velike zahvalnosti Vama g. Laziću povodom Vašeg doprinosa razjašnjenju zagonetke oko inkriminisanog intervjua g. Hočevara, uputio bih Vam sledeće pitanje:
Šta Vas je toliko oduševilo u poslednjem komentaru g. Mlinarevića?
Pre odgovora, pročitajte ga još jednom!
Obratite pažnju na poslednju rečenicu!
@Miroslav Andjelković
Мени није потребна ЛАЖ, да бих сам себе убеђивао о непријатељству Хочевара, или неког другог, папе једног или другог. Некоме је то потребно, па прибегавају разним лагаријама. Шта човек са Вама, да полемише, када пишете ЛАТИНИЦОМ? Шта да кажем, када се и у коментару служите ЛАЖИМА. Погледајте шта сам написао у последњој реченици претходног коментара! Нема тог слова К! Примењујете методе, тачније ЛАЖИ, које Ђуровић раскринкава и у томе га у потпуности подржавам. Нисам верник, али је ЛАЖ и за мене недопустива. Са овог сајта сам сачувао део текста, поучан је, али га нисте приметили, а можда Вама и ништа не значи:
“Када говорите истину, ви немате потребу да ућуткате и кривично прогоните оне који се са вама не слажу или другачије мисле. Само ако лажете ви имате мотив да онима који би вас могли разоткрити – насилно одузмете реч.”.
Ако се вратимо на текстове наших академика, надам се да можете цитирати, да су рекли реченицу, коју је Славнић пласирао и око чега је настала преписка? И не заборавите, Ви сте наше академике, довели у раван са Славнићем и сличним.
Г. Млинаревиъу,
(Само эа Вас на компилациjи бугарске и руске ъирилице):
Види се да сте и Ви расли на неком асфалту!
А, очито je и да сте се дружили са шибицарима!
Ма шта ми кажете, нема слова К?!
То Вам je права шибицарска фора: нема кугице, али се подраэумева да je ту негде!
@ Miroslav Andjelković:
„… Dakle, intervju postoji, samo ne u NIN-u, nego u bečkom “ Novinskom ogledalu“, godina 2002.
Hočevar je, ispostavilo se, ipak rekao ono što je g. Nedeljković naveo u svojoj besedi iz 2002. godine!
Akademik Nedeljković zbog tog navoda bi proglašen od strane g. Anastasijevića komunjarom!…“
Ја тог Недељковића нисам због оног Вашег навода прогласио комуњаром – зашто бих? Само сам навео његову “славну“ прошлост (корене), који су познати. А сада, питање Вама. Кажете: „… u bečkom “ Novinskom ogledalu“, godina 2002.“. Добро – како гласи немачки назив тог листа? Да га потражимо… Који је датум (година није довољна)? Како гласи наслов тог интервјуа? Све се може проверити. Ако сте у праву – извинићу се, и дати Вам за право. А, ако не…?
@Jован Анастасиjeвиъ
У првоj реченици текста г. Медаковиъа коjи су нам открили г. Лаэиъ и г. Живковиъ стоjи:
У Pressespiegel-у “Pro Orirnte” у броjу 133, од 1. априла 2002.
читам…
“Pro Oriente”!
Послао сам писмо надбискупији са молбом ако имају једну копију овог излагања, које је било у Словенији, а пренето на немачком да ми пошаљу. Можда и немају. И ја сам не налазим неке моје мање важне ствари.
Но, да резимирамо. Те бесмислице да о. Надбискуп тражи од Срба да се одрекну св. Саве да би ушли у Европу нема. То је једна подмукла измишљотина касније исфабрикована у сасвим прецизне сврхе (додатно оцрњавање КЦ). Лазић се подаје једној интерпретацији која би видела како он тврди да је популарна крилатица само квинтесенција Медаковићевих зебњи. Тако Лазића види Анђелковић. Међутим, Академикове изјаве никако не могу бити ИЗВОР ове лажне крилатице. Све што Медаковић замера је да се Хочеварови ставови могу разумети као ослобађање и одрицање од националних особености in toto. Нигде Медаковић не каже како Хочевар тражи од Срба да се одрекну Саве или “светосавља”. Дакле, Медаковић није извор.
Очишћење православља је наша свакодневница. Ради се о просвећивању вере коју имамо у наслеђу. Бркају се гангренски ритуали или обичајности са вером. Сасвим је тачно да неки стављају Саву испред Исуса. Као Италијани Падре Пиа. На умрлицама можете видети његове слике без Исусове. Као црногорци Василија Острошког. Псоваће Бога и Богородицу, али нема јунака који ће опсовати Василија. Ја сам упознао девојку која је завршила филозофски у Сарајеву и изјашњавала се као православка а била некрштена. Дакле, није реч о особи која није стекла употребу разума, али лупа глупости. Не можеш бити хришћанин ако ниси крштен.
Овде видим како свештени Грци (неки) на Словене гледају као на неку нижу врсту. Мени смешна сва та испразност. Неки пијани Рус ми викао у Удинеу на железничкој јер ме је видео у мантији без крста: Грчко го*но! Мало је фалило да падне под воз. Он јадан не зна да се право ношења крста добија од епископа када овај то процени. Код Руса сви истог дана на рукоположењу га добијају.
Код неких Румуна где идем, литургија траје 3 сата. Код нас је сат и нешто мало. Који су православни? Да не наводим хиљаду других случајева и различитости и самозадовољности које ми православни имамо. Скоро је СПЦ замало ушла у раскол са Румунима (ови упадају код нас). На Западу имамо тешку неканонску ситуацију, која је узрокована новоствореним условима, миграцијама православних народа, па се најгрубље крши канон према коме у једном граду један епископ. Имамо пак, руског, бјелоруског, румунског, грчког у истом граду. Јесу ли православни постали јеретици? Не, него та неканонска ситуација мора да се кроз дијалог (унутарправославни) реши.
Етнофилетистичке идеје се од православне цркве већ биле осуђене као јеретичке у 19. веку. Не поштујемо сопствени сабор? Не, него етнофилетизам је као сида, јако отпоран. Та јерес поставља нацију на прво место. Хришћанство је добродошло уколико је у служби нације. Због тога је етнофилетизам нехришћански феномен; историјски условљен муслиманским освајањима источних земаља, где су се народи окупљали око цркве и на неки начин идентификовали. Но, етнофилетизам је једнако погубан као емоционални екуменизам или експанзионистички екуменизам.
Људи код нас нису баш много верзирани у овим стварима па су веома подложни манипулацијама. Ево, једним примером да илуструјем. Ја велим: Ослободите се светосавља и Светог Саве да бисте могли да спасите своје душе! И не шалим се. Заиста тако мислим. Али, осободите се талибанског светосавља и изопачене представе о Светом Сави. То се у духовном опиту зове прелест. Мислиш да служиш Богу, а ђаволов си. То ће неколико пута и Писмо поновити. Упозорити на ту опасност. Ја кад се борим против “светосавља”, борим се само против искривљене представе хришћанства, а не хришћанства као таквог. Не може нико да дође и да ми лупета како је Сава рекао како Срби нису папини (није рекао ни супротно); нити је рекао ону “мудру” како је “Србија исток запада и запад истока”. То су све бесмислице које немају везе са Савом и његовом политиком. Такође сам показао у једној минуциозној студији како не стоји да су богомили Латини и да су, стога, Немањићи стално ратовали са њима.
На крају, Лазић нема право кад вели: Нешто је Хочевар рекао што се може протумачити… Не, не смемо се бавити тумачењима – у смислу да ако неко нешто каже, али да то буде недвосмислено. То је једна химера коју наш математичар може јурити. Онда бисмо забранили и Јеванђелистима да напишу Нови Завет. Изродише се силне јереси. Завадише се људи. Проли се крв, зацврчаше на ватри.
Не треба завезати уста људима, него их васпитавати да расуђују. То није лако. захвалан сам Лазићу што нам је пренео Медаковићеве бојазни, које немају никакве везе са Славнићевим и сличнима њему бесмисленим крилатицама. Велика увреда би се нанела када би неко сматрао како је Медаковић извор или идеолошки подстрекач ове лажи.
Meni je razumljiva ta fobija od svega što je katoličko kod pokojnog Medakovića. On je jedan od stotine hiljada izbeglica iz Hrvatske a katolicizam se u Srbiji posmatra kroz nacionalni odnos Hrvata i Srba.
Jasno je da Medaković nigde ne potkrepljuje niti u njegovom pisanju postoji izvor za nebulozu koju je napisao Dragan Slavnić, a to da je u imperativu nadbiskup Hočevar izjavio : ““АКО СРБИ ХОЋЕ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ, МОРАЈУ СЕ ОДРЕЋИ СВЕТОГА САВЕ“!
Nadbiskup se ne bavi pridruživanjem Srbije EU a najmanje se smatra kompetentnim da uslovljava Srbe sa kakvim će svecima u Evropu.
Jasno proizilazi da je gornje citirana rečenica najobičnija laž izrečena verovatno u želji da se diskredituje beogradski nadbiskup.
Стање ствари је објавило релевантне документе о постојању изјава о којима је овде реч. Ја сам, у коментарима на претходном чланку, упутио на текст у штампи тога времена у којем се речи академика Медаковића цитирају. Уместо јефтине психоанализе “избеглице” “покојног Медаковића” логичније би ми било да се понуди одговор или деманти г. Хочевара на ове јавно изречене тврдње.
Надбискупове изјаве су врло проблематичне, и ова о томе да Срби стављају Св. Саву изнад Христа, али и друге. Нпр:
http://www.vaseljenska.com/politika/hocevar-katolici-u-srbiji-robovi-dok-ne-dodje-papa/
http://www.srbel.net/2013/04/14/istorijski-falsifikati-nadbiskupa-hocevara-o-vojvodini/
Наравно, очекујем да ће господин Ђуровић све ово што је Хочевар рекао релативизовати чињеницом да је то објављено на “озлоглашеним” сајтовима.
У сваком случају, на основу онога што се могло прочитати, не верујем у добронамерност надбискупа, а Ђуровићеви напори да “одбрани” Хочевара су… па, хајде да кажем – неуспели. А некако ми је тужно кад видим колико се упиње и труди, колико енергије улаже у ту празну причу.
@ Dragan
Радујем се Вашим коментарима и као редовни читалац “Благовести” гласила Београдске надбискупије из њих сам добио један “поглед изнутра” који ми је недостајао. Текст Дејана Медаковића био је планиран у склопу већег приказа “Дејан Медаковић о екуменизму у контексту српско-хрватских односа”, а инспирисан и мојим интелектуалним дугом према покојном академику и, конкретно, инсистирањем Дарка Худелиста у разговору са новим митрополитом загребачко-љубљанским који се највише водио око Медаковићеве духовне заосставштине. Надам се да ће Бог дати да напишем тај текст што објективније.
Кад чистим своје двориште трудим се да га оперем чистом водом из чистог извора о којем ми је говорио мој отац, а не водом из комшијског дворишта коју ми непрестано нуде, јер ми је отац причао да већ генерацијама у тој води расту неке алге које ће угушити зелену траву мога врта. Нудио сам комшији да одемо заједно до извора, а он каже моје су намере чисте као и ова вода, мој је предак са тог истог извора донео, не брини, вода је бистра као суза (баш као суза), ено сви њоме перу дворишта и нико нема проблема, заборави на прошлост, ја сам добар човек. И ја хоћу да му верујем да су његове намере добре, али ме брине што неће са мном до извора, него запео да том својом водом која пролази кроз неке цевке пере баш мој травњак… не знам што ми ова прича паде на памет
Господине Драгане, кажете: “Kod nas je inače u katedralnoj crkvi u Beogradu naslikan zajedno sa sv. Ćirilom i Metodijem, pa na moj predlog da prekrečimo fresku u katedrali jer ima ozbiljnih nedostataka, nadbiskup je moju ideju odbio baš iz razloga što je na fresci prikazan i sv. Sava.”
Осим што је и нова фреска могла да садржи Св. Саву, ствар је и у томе што ми који не познајемо надбискупа не можемо да знамо да ли је та његова одлука проистиче из његовог искреног поштовања према Св. Сави или је политичка, дипломатска па и одлука лепо васпитаног госта. Верујемо да је г. Хочевар искрени верник и слуга Божји, да је он добар човек, али оно што је нама који га не познајемо важно, је да је он представник једне организације (намерно користим реч организација) које је кроз историју и кроз недавно деловање потврдила како не мари за интересе српског народа, а то значи и мене лично. Оптерећен сам историјом? Да, и те како, та нећу као савремени глобалисти да сечем грану на кој седим. Лако је у име Христа елиминисати друге, тога смо се нагледали кроз историју. Сматрам да би ваљало да се добри и учени људи у РКЦ (има их, сигуран сам иако се не бавим тиме) позабаве сопственим двориштем које и те како треба почистити , бар из наше перспективе, а не нашим. Наравно да ја нисам ништа ново рекао, али да се зна ко је ко. Ја сам син свог оца. И не мислим да ми је то мана, јер је дато да се и кроз очеве (оце) до Оца стигне.
Ово је коментар са сличног наслова: ”Зоран Ђуровић: Драган Славнић… на Стање ствари, а који заврећује да и овде буде објављен!
”Мирослав Анђелковић said:
23. март 2015. у 10:47
Уз дозволу г. Лазића објављујем садржај мејла који сам му јутрос упутио:
Поштовани г. Лазићу,
Не рекох ли ја Вама ономад да поново наилази период кад ћу Вам досађивати својим зановетањем?!
Сходно тој мојој најави, ево, почињем:
Нећете се Ви мени тако лако “извући“ правдајући се болешћу!
Скандалозан наслов који Вам се омакао, а на који сам Вам указао у СМС-у, не да ми мира.
Све наше новине, изузев Стања и НСПМ-а, престао сам да читам управо због сличних наслова!
Боли ме чињеница да се на Стању појави наслов сличан онима из жуте штампе, који свако јутро вриште на пролазнике са новинских киосака!
Тим пре, јер инкриминисана тврдња из наслова ничим није доказана у бизарном тексту strada-лника (уличара) Ђуровића, чије хиперболе нису ни на нивоу писменог рада ученика основне школе!
Славнића не познајем, нити сам икада до инкриминисаног наслова чуо за њега.
У први мах сам помислио да се ради о Моки Славнићу, врхунском кошаркашу из мог детињства и младости?!
Елем, мишљења сам да Редакција треба да се извини г. Славнићу!
Тиме би Стање доказало да је још увек независно и да дотична индивидуа на може преко Вас, као свога пријатеља, искоришћавати Стање за своје подмукле унијатске циљеве, користећи се Вашом болећивошћу према њему!
У противном, размишљам да се новим коментаром човеку извиним у своје лично име и тиме се оградим од срамоте која је и мени, као некоме ко има везе са Стањем, нанета!
Страхопоштовао сам Ђуровића, првенствено због његовог свештеничког заната!
Но, он је својим наступима на Стању ту часну струку обрукао!
По броју претежно негативних лајкова које добија на своје уличарске коментаре, јасно је да Ђуровић уопште није омиљен код читалаца Стања, јер је непристојан полемичар!
Имајте то убудуће у виду!
Поздрав,
М. Анђелковић
Нека ово буде и моје лично извињење г. Славнићу као некога ко има малецког власничког удела у Стању, због увредљиве тврдње изречене у наслову ове бруке од текста ватиканског доктора наука!”
Хвала Г. Мирославу Анђелковићу, уз ону народну, од Бога и од људи:
”Бог Вам помог`о и нико Вам ништа не мог`о, и непријатељи Вам под ногама
били!”
Драган Славнић
Драган је рекао:
“…Jasno je da Medaković nigde ne potkrepljuje niti u njegovom pisanju postoji izvor za nebulozu koju je napisao Dragan Slavnić, a to da je u imperativu nadbiskup Hočevar izjavio : „“АКО СРБИ ХОЋЕ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ, МОРАЈУ СЕ ОДРЕЋИ СВЕТОГА САВЕ“!
Nadbiskup se ne bavi pridruživanjem Srbije EU a najmanje se smatra kompetentnim da uslovljava Srbe sa kakvim će svecima u Evropu.
Jasno proizilazi da je gornje citirana rečenica najobičnija laž izrečena verovatno u želji da se diskredituje beogradski nadbiskup.”
Строго формално, у тексту на који упућује академик Медаковић, надбискуп није изговорио „инкриминисане“ речи. Али суштински, то јесте садржина онога што је рекао. Осим тога, ако се надбискуп жели одбранити тврдњом да се он „не бави придруживањем Србије ЕУ“, тешко да то може опстати, јер надбискуп очито промишља и о тој проблематици:
„Обично се о томе не говори, али би зато било логично да те вредности које постоје почну да се вреднују. И да ми сви заједно стварамо онај интерни дијалог који ће Србији омогућити да она у међународном дијалогу буде јача.“
http://www.srbel.net/2013/04/14/istorijski-falsifikati-nadbiskupa-hocevara-o-vojvodini/
Дакле, надбискуп води бригу о томе шта ојачава позицију Србије у међународном дијалогу. А у то спада и придруживање ЕУ.
Не знам да ли неко жели да дискредитује надбискупа Хочевара, али ми се чини да он сам себе дискредитује оваквим, да се благо изразим, чудним изјавама:
„Док папа не дође у Србију, наши католици се сматрају робовима, јер остали могу да поздраве у својој земљи свог поглавара, а католици не могу“, рекао је Хочевар за „Политику“.
http://www.vaseljenska.com/politika/hocevar-katolici-u-srbiji-robovi-dok-ne-dodje-papa/
„ Говорећи о савременим приликама на подручју бивше Југославије надбискуп истиче: „Сада је време рефлексије, време нове рекапитулације читаве историје” чему одмах даје и свој сопствени допринос тврдњом … „Војводина је постала прво део Југославије, па онда део Србије.”
http://www.srbel.net/2013/04/14/istorijski-falsifikati-nadbiskupa-hocevara-o-vojvodini/
Јован Илијин рече да хоће да верује да су његове намере добре. На основу оваквих изјава врло је тешко поверовати да је надбискуп добронамеран.
@Dragan
`Nadbiskup Hočevar je sve probleme koje je nasledio pokušavao da rešava na diplomatski način, jednim kulturnim i razumnim jezikom, za razliku od nadbiskupa Perka i nas koji smo ga tada „okruživali“ koji smo iz konflikta ulazili u konflikt na najprizemniji i vrlo često vulgaran način.`
Потпуно сте у праву када кажете да за разлику од надбискупа Перка, надбискуп Хочевар ради на дипломатски начин. У народној песми `Женидба цара Душана` одавно је српски народ проучио начине деловања латина, па је рекао тек да се зна `Латини су грдне варалице, ујака ће нашег погубити.` На жалост, Србе историја није ничему научила и зато прихватамо здраво за готово све што се у дипломатским рукавицама каже.За такво стање код Срба кривим разне образоване душебризнике (ту мслим и на један део српске интелектуалне елите), која себи често даје за право да Србе залуђује тиме да црно није увек црно, јер када се мало одмакнете од тог црног и када добро размислите ко то тврди онда стварно и не мора да је црно. Један део Срба је добро проучио народну поезију,а и на својим плећима окусио погроме које су организовале `дипломате у рукавицама`. Разумео сам ваш покушај замагљивања чињеничког стања и разумем да се некако мора и зарадити за живот, зар не?