Тему о којој је овде реч начео је коментатор Драган Славнић написавши о надбискупу Станиславу Хочевару следеће:
Не тако давно, без икаквог стида и срама, у сред престоног града Београда државе Србије, са већинским православним србским народом, СТАНИСЛАВ ХОЧЕВАР, надбискуп београдски, изјави: “АКО СРБИ ХОЋЕ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ, МОРАЈУ СЕ ОДРЕЋИ СВЕТОГА САВЕ“!
Одговорио је, такође на Стању ствари, Зоран Ђуровић, показавши да те и такве изјаве надбискупа Хочевара, у цитираном облику, нема. (Или макар они који заступају тезу да је изјава истинита не могу да наведу тачан извор.)
Но, ако нема изјаве у том облику – да ли је надбискуп Хочевар рекао било шта о Светоме Сави и светосављу; другим речима, запитали смо се да ли је нешто послужило као предложак за, на српском Интернету, распрострањено тврђење да „београдски надбискуп очекује од Срба да се очисте од светосавља“? У том трагању нисмо успели да дођемо до штампе на немачком језику, која је послужила за препричавања у српској јавности, али јесмо дошли до – за нас – врло релевантног записа почившег историчара уметности и председника САНУ Дејана Медаковића (1922-2008). Наиме, знање и интелектуално поштење академика Медаковића – надамо се – неће бити предмет оспоравања и ниподаштавања, што значи да ће се „признати“ ово препричавање вести, а свакоме остављамо на суд јесу ли исправни његови закључци о излагању београдског надбискупа.
У прилогу који следи, дакле, доносимо дневничке записе Д. Медаковића, датиране на 16. и 20. април 2002, као и његово писмо које је тим поводом упутио ондашњем савезном министру вера Богољубу Шијаковићу.
А. Л.
Дејан Медаковић: Ставови надбискупа Хочевара су ме дубоко узнемирили
16. април 2002.
У Pressespiegel-у „Pro Oriente“ у броју 133, од 1. априла 2002. читам репортажу Stephana Baiera, који преноси ставове београдског надбискупа Станислава Хочевара који критикује идентификацију православља и националности. У снажној националној димензији у вери и цркви, Хочевар види напредак ка најгрубљем атеизму. Не само код Срба, већ и код других околних народа, јака је идентификација православља и националности. Он то означава као парадокс, да се Срби третирају као православци и када су некрштени или када уопште нису религиозни. Код Срба, каже Хочевар, св. Сава као оснивач српске аутокефалне цркве баца у сенку и самог Исуса Христа! Св. Сава се у Србији слави као монах, владика, подстрекач културе, државник и дипломата, што је створило јединствену симбиозу хришћанства и српства. Хочевар се залаже за „очишћену ортодоксију“. Опроштај од националне цркве је почетак реинтеграције Христове цркве. Православље и католицизам морали би, као сестринске цркве, да прихвате теолошко измирење и да међусобно изађу у сусрет једна другој. Он дословно каже: „Nu rein wirklich existenzeiller Dialog wird die richtige Katholiztät Aufleuchten lassen und eine echte Gemeinschaft ermöglichen“. По његовом мишљењу, тек један нови савез између католицизма и православља оспособљава хришћане за истински дијалог са муслиманима. Без очишћене ортодоксије и више трансцеденталног код католика, без тог заједништва, не може се доћи до реалистичког дијалога између хришћана и муслимана или хришћана и Јевреја. По његовој процени, православље има више искуства са исламом, а католицизам више разумевања за њега. Забринут је и што се у преамбули нацрта закона о религији наглашава да је православље Србима битна ознака. Треба пазити да у пракси не дође до дискриминације. Као пример навео је поштовање св. Саве у школама Војводине, „Einem traditionell nicht serbischen und nicht – ortodoxen gebiet“! Управо у медијима, анализира Хочевар, „ein sehr geschicktes und starkes Einmischen politischer Kräfte der ehemalieg Macht“, али и првенство које је дато православљу.
Академик Дејан Медаковић
Битне су ове његове тезе.
- Залагање за очишћену ортодоксију. Од кога или чега? Од националне цркве и њене идентификације са српством?
- Напуштање националних цркава, као главне сметње за будуће јединство.
- Јединству дати теолошку предност.
- Нетачно и опасно тврђење о Војводини као традиционално несрпској и неправославној територији.
Излагање надбискупа Хочевара у Бечу, у Pro Oriente-у, доноси нам нове мисионарске смернице. Он увиђа да је главна сметња коначном уједињењу цркава национална традиција код православних. Она се мора изменити у корист екуменске концепције. Треба преобликовати старо веровање о једном стаду и једном пастиру, тек тако уједињено хришћанство може да се упусти у дијалог са моћним исламом. Са католичке тачке гледишта, треба претећи стварање Мунове универзалне цркве, која је већ давно постала део америчке глобалистичке политике. Она ће папству донети само нове главобољне бриге. У прави час, процена је Ватикана, у Београд је послат нови, млађи и агилнији мисионар. Оно што забрињава, односи се на апсолутну неспремност Српске патријаршије да се суочи са овако великим бројем проблема, са актерима који унапред сагледавају будуће политичке и идеолошке замке. Као да цела грмљавина савременог света пролази мимо њих, а већина епископа Српске цркве седи задовољна и себи довољна. Било какво и било чије упозорење неће их пробудити из њиховог слатког дремежа. Не треба се чудити ако их затекне и оно најгоре, а пре свега изолација из животних токова. И пасторална реч српског свештеника као да је негде застала, изгубљена је свака озбиљнија комуникација са савременим светом. Да ли је њихова теолошка немоћ резултат наслеђеног уверења о идентификацији цркве и нације, које је у прошлости имало своју једнострану, политичку основу? Где и када почиње та немоћ? Па управо тамо где су посустали национални идеали у српском народу или су преусмерени на нове садржаје.
20. април 2002.
Надбискуп Станислав Хочевар
Ставови надбискупа Хочевара дубоко су ме узнемирили. Он препотентно излаже католичко гледање на односе са православним, националним црквама. Они се залажу за своју варијанту универзалне Петрове цркве и смета им све оно што је у православљу израсло из идентификације цркве, државе и нације. Католичка црква одавно зна где леже препреке њиховом схватању јединства. Дуго сам размишљао да ли да ћутке пређем преко мисионарских теза које откривају главни правац његовог деловања in partibus infidelium. Најзад сам одлучио да пишем савезном министру вера др Шијаковићу, који оставља утисак обавештеног човека, а он ће даље поступити ваљда по савести.
Писмо гласи.
Поштовани господине министре,
Као дугогодишњи члан кураторијума друштва Pro Oriente из Беча и као заступник искреног екуменског дијалога, слободан сам да Вам као ресорном министру вера Југославије упутим ово писмо.
У Pressespiegel-у Pro Oriente у броју 133, од 1. априла, објављен је шири извод из недавног излагања београдског надбискупа др. Хочевара у Словенији. Моју пажњу побудили су неки његови ставови који, бојим се, нису изговорени у духу екуменског дијалога са српском православном црквом, јер испољавају мисионарски жар прошлих времена in partibus infidelium. Преузвишени г. Надбискуп је у свом разматрању о будућности наших вера пошао од става да је православна српска црква себе идентификовала са св. Савом, који је у народном веровању стекао чак већи значај од самога Христа. То значи да је св. Сава својим деловањем створио јединствену симбиозу хришћанства и српства, а то поистовећивање нације и религије наводи га на закључак да се заложи за „једну очишћену ортодоксију“. Одвајање од националне цркве је почетак једне интегралне цркве. По његовом мишљењу, тек један нови савез између католицизма и православља оспособљава хришћане за истински дијалог са муслиманима.
Преурањено залагање за „очишћену ортодоксију“, по мом мишљењу, није најбољи начин за оно што се жели. Ко зна по који пут, отвара се Пандорина кутија у којој почивају вековима нерешени црквени проблеми и сукоби са трагичним крајем. Теза о „очишћеној ортодоксији“ која подразумева раскид православља са досадашњим поимањем своје цркве, може само да изазове ново подозрење и позив на опрез.
Забрињавају и неки други ставови преузвишеног г. Надбискупа Хочевара. Анализирајући нови закон о верским заједницама, он се поново осврће на Светосавље, а забрињава га поштовање св. Саве у школама Војводине, за коју изреком каже да је реч о једном „традиционално несрпском и неправославном подручју“. (Einem traditionell nicht serbischen und nicht – ortodoxen gebiet) (sic!)
Ово његово тврђење не одговара историјским чињеницама. Православље је присутно у Подунављу још у раном средњем веку, а Срби далеко пре Велике сеобе 1690. године. Сем тога, на подручју Карловачке митрополије у 18. веку изграђено је око 300 цркава, што сведочи управо супротно од онога за шта се, без стварних доказа, залаже београдски надбискуп.
Није ми јасан ни његов став око поменутог закона у којем г. Надбискуп види неко преимућство дато српској цркви.
Анализирајући ставове г. Надбискупа Хочевара, слободан сам да на њих упозорим Вас господине министре, као одговорног у савезној влади за верска питања, с молбом да преиспитате моје наводе, како се не би продубљивао јаз међу сестринским црквама, већ наставили напори за њихово истинско зближавање. Надбискуп г. Хочевар је тек од недавна у Београду и њему мора бити јасно да се у свести српског народа тешко и веома споро губи сећање на недавне деценије, када је агресивни хрватски католицизам на челу са тадашњим надбискупом загребачким, а каснијим блажеником Алојзијем Степинцем, нанео неоцењиву штету племенитој екуменској визији којом је приликом оснивања организације Pro Oriente био надахнут бечки кардинал Њ. Еминенција Франц Кенинг.
Најзад, уз Вашу сагласност, предлажем да копију овог писма упутим и Њ. св. патријарху српском г. Павлу.
У нади да ћете правилно протумачити намере овог мог писма, молим Вас поштовани господине министре, да изволите примити изразе мог особитог уважавања.
Ваш, Дејан Медаковић
Дејан Медаковић: „Дани, сећања VII, 2001 – 2004“, редиговао и за штампу приредио: Владимир Давидовић, Прометеј, Нови Сад, стр 108-111.
За Стање ствари приредио: А. Ж.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3PX