У астрономији, црна рупа је назив за тело настало углавном колапсом, сабијањем велике звезде, чије је гравитационо поље толико јако да ниједан облик материје или зрачења не може да се отисне од ње. Из ње не излази чак ни светлост. Кад се посматра – делује црно, отуда се и назива црна рупа. У њу може да се уђе али не и да се из ње изађе.

Чак и трезвени научници морају да укључе машту како би себи и другима дочарали шта би се десило кад би неко пришао црној рупи на критичну раздаљину, где више не може да се одупре њеној гравитацији. За довољно удаљене посматраче он би једноставно нестао у ништавилу које има прошлост, али не и будућност. Али шта би било са самим астронаутом ког је црна рупа усисала? Ако је и прешао у ништавило – како су му изгледали последњи тренуци? Шта се дешавало са њим? А никад то не можемо сазнати зато што је црна рупа ограничена такозваним „обзорјем догађаја“ из кога нема изласка.

Ако неко стигне да размишља о смрти може да се запита: да ли ћу ја после смрти у ништавило, у некакву црну рупу где више нема ни садашњости ни будућности, или ћу са Богом у светлост вечне садашњости испуњене љубављу? Ни једно ни друго никада са сигурношћу не можемо знати. И зато нам остаје да верујемо. И да чинимо до краја по свом избору и својој савести – као да ћемо отићи у ништавило или да ћемо ући у вечну љубав. Бог има велику привлачну силу, али очигледно је има и ништавило.

Ако изаберемо ништавило, не морамо ништа посебно да чинимо, оно ће нас просто усисати. Ако изаберемо Бога покушаћемо да га што чвршће загрлимо, да бисмо остали са Њим, ван ништавила. А пошто је он већи од васионе те га никако не можемо загрлити, трудићемо се да загрлимо све оно у чему се он пројављује, а пре свега сваког човека. Људе које је Бог уздигао већ стварањем као слободних бића, а затим рађањем другог лица Свете Тројице, Сина Божијег, у људском телу. И тако ћемо повећавати нашу љубав, и тако ћемо се одупрти привлачности ништавила које од нас не тражи ништа, само препуштање.

Вратимо се сада оном астронауту. Можемо да га замислимо како се приближава великој црној рупи која управо настаје. У једном тренутку он би прешао критичну тачку иза које нема повратка. Он то у први час не би ни приметио, иако је за оне ван црне рупе једноставно – нестао. Не би био свестан кад га је тачно огромна гравитација настајуће црне рупе, обзиром да не делује једнако на његове ноге и на његову главу, буквално истегла као резанац или га раскомадала. Сигнал који је несрећни путник послао у последњем часу свог живота, путовао би бесконачно. Отуда и стрепња неких да – ако се на време не зауставе на путу ка ништавилу и не запливају свим силама у супротном смеру, ка извору вечног светла – можда остају „замрзнути“ између постојања и непостојања, заувек.

Можемо да замислимо и већу групу људи која лагано клизи ка црној рупи. Можемо да замислимо и читав један народ како пасивно лебдећи у простору клизи ка њој, привучен њеном растућом гравитацијом. Оно што смо сазнали о црној рупи је то да кад то мноштво људи, жена и деце прође границу иза које нема повратка, у првом тренутку то вероватно неће ни приметити. А затим, пошто нису сви подједнако близу центру моћног гравитационог поља, они који су најближи, у тренутку ће истезањем и усисавањем нестати. Затим они који су одмах иза њих. Па они иза њих. Остали ће, несвесни да су прешли границу иза које нема повратака, призивати све и свакога у помоћ, али их нико неће чути. Ноктима ће покушавати да се за нешто закаче и зауставе, али само они неће знати да је све већ готово. Споља ће то сви већ знати.

Пошто онај ко иде ка црној рупи ни не може да региструје где је граница иза које нема повратка, па да се можда пред њом уплаши и предомисли, неопходно је кретање зауставити раније. Најбоље много раније, али довољно је и у последњи час. Али како да знамо кад је последњи час, кад не можемо да видимо границу? Можда ипак неки знаци, догађаји, необично искривљење уобичајених норми и закона могу да нам укажу да се опасно приближавамо ономе што заправо не желимо и никад не бисмо свесно изабрали?

Рекло би се да се Срби приближавају тачци свог нестанка. Неке јасне кораке који се још нису десили многи су одавно уочили. Рецимо, граница иза које нема повратка би била пређена ако се Срби дефинитивно „ослободе“ Косова па чак и „Косовског мита“, како то и најновије колонијалне власти желе. Срби у том случају неће моћи једни друге ни да гледају. Због издаје својих предака и понижавања огромних жртава кроз историју, стидеће се самих себе чак и они најциничнији. Неће моћи нико самог себе да поднесе, а пошто је то неиздрживо стање, сав презир и бес пребациће на оне око њега. Други Срби ће постати кривци, да он не би признао свој део кривице и јада због кривице. Међу Србима ничији живот више неће бити вредан, већ само презира достојан. Шта следи после тога – у финалном чину, а пре него што цео народ прогута црна рупа – свима је јасно. Па опет није још извесно да ли ће се Срби направити да границу не виде.

Као неко космичко ђубре које прати народ који неумитно вуче црна рупа а који се некад представљао као „Небески“, ка ништавилу брже од уморних и пасивних људи јуре слике, информације, речи. Зује, пиште, експлодирају, оно са највише лажи и најмање истине у себи нестаје испред нас иза „обзорја догађаја“ којем се приближавамо. Ми их чујемо и видимо, примећујемо њихову ружноћу, али никако да се пробудимо. Ако видимо информације које се појављују као комете, претворе се пред нама у своју супротност и одмах затим нестану, требало би да се запитамо: зар не личи то на приближавање потпуном изузетку од свих физичких закона – црној рупи?

Кад пилоти почну да врше самоубиства због тога што не могу да издржавају своје породице, а познати глумци из истог разлога морају да се селе са породицама и одустају од своје професије коју толики желе, кад земљу уморни од саплитања напуштају и они који су донели новац зарађен напољу да га у нешто уложе, кад престане да буде јасно да ли људи гину зато што је неко по сваку цену покушао да побољша свој рејтинг или зато што су летели неупотребљивим летилицама које иначе треба да служе за одбрану народа и земље, а нико за то не одговара, кад директни преноси за децу и одрасле из јавне куће постану медијски стандард, док чланови Владе копају по снегу, веслају по поплавама, јуре криминалце по аутопуту, кад је реч „рејтинг“ потпуно је истиснула речи као што су „одговорност“, „озбиљност“, „саосећање“, кад сви знају да ће ускоро велики број људи остати без посла и без плата које им ни до сада нису биле довољне за живот, кад се сви надају да ругобне градње која би била још ружнија од кулиса на којима је представљена слика будућности, можда ипак неће ни бити – можда је време да се уочи да смо се или приближили опасној граници, или је већ прешли.

Опклада потомака мучених Срба мора да буде да још није касно. Ако сад не реагујемо, ускоро ћемо и ми са страхом почети да загледамо очи наше деце и да са стрепњом пратима колико светла још има у њима, а у страху се не чине најбољи потези. Покрет ка ништавилу могуће је зауставити тек кад признамо да сви носимо део одговорности за пасивност. То што је за поверење у могућност заједничког покрета неопходно успостављање старог система вредности, а новог вида социјалне правде, потпуна реконструкција целокупног државног система, а не само скупи циркус гласања и забава око гласања, увођење строго контролисане одговорности, креативна економска политика и спровођење закона, а кад се испуне сви ти услови – велико заједничко одрицање (као да нам није доста свег нежељеног одрицања до сада) не би смело да нас обесхраби.

Ако нас и обесхрабри, знамо шта нам може, боље речено Ко нам може дати снаге да скренемо поглед са црне рупе и окренемо се извору светла које не заслепљује него испуњава животном снагом и способношћу вољења ближњих.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Nk

Categories: Преносимо