Да ли се нешто догађа на линији СПЦ – Света столица? Има ли то везе са покушајима да се поново успостави православно-католички, односно још шире унутархришћански дијалог који је већ годинама у застоју? На то питање наводи и недавна посета Српској православној цркви која је остала тек успутно забележена, посета кардинала Курта Коха задуженог за унапређење јединства хришћанства при Светој столици.

СПЦ је том приликом саопштила да је анализирана историјска перспектива збивања на тлу бивше Југославије у периоду Другог светског рата, што се може читати као разговор о отвореним српско-хрватским споровима из тог времена . Као знак заинтересованости Ватикана за односе са Београдом тумачи се и прошлогодишња посета високог ватиканског званичника Доминика Мамбертија Србији, прва после пуних 12 година. Тада су, према писању домаће штампе, предата два писма за папу у коме се помиње негативан став СПЦ о најављеној канонизацији кардинала Алојзија Степинца. Напори на глобалном плану да се успостави јединство у хришћанству, могли би се рефлектовати и на односе СПЦ и Католичке цркве у Хрватској. Шта све оптерећује односе две цркве из визуре Београда и Загреба и да ли Ватикан види Београд као значајну адресу за жељене контакте са руским патријархом?

Долазак кардинала Курта Коха у Београд који је задужен за унапређење јединства хришћана, веома је значајан – каже верски аналитичар из Београда Живица Туцић.

„По мени, кардинал је дошао да би испитао како можда може Београд да се ангажује да би тај дијалог заиста постигао неки успех. Москва увек поставља неке услове за наставак тог дијалога и не прихвата све документе (тзв. Равенски споразум који је прихватила СПЦ). Ми имамо нејединство у православљу о том дијалогу. Са једне стране је грчки блок, више од половине православља, на челу са Цариградом, са друге, Москва са неколико цркава. Београд има позитиван став према дијалогу и позитиван став према документима који су до сада постигнути”, објашњава Туцић.

И Ивица Маштруко, бивши хрватски амбасадор при Светој столици, сматра да је за Ватикан Београд важна успутна станица на путу за Москву: „Света столица је заинтересирана за побољшање односа са СПЦ јер је то један од могућих корака ка успостави некаквих формалних, бољих односа са московским патријархом.”

Да ли би се унутархришћански дијалог могао рефлектовати на регионалном терену као ветар у леђа разговору две цркве о међусобним споровима? Живица Туцић мисли да нема свести, ни у Београду, ни у Загребу, да је тај дијалог хитан. Он подсећа да постоји једна комисија коју су хтели да ревитализују приликом посете патријарха Иринеја Загребу: “И тада је речено да та комисија има задатак да разјасни све што је болно у заједничкој прошлости, да виде црквени и други историчари шта је то препрека. Али, та комисија не заседа.”

За католичко – православни дијалог веома би био значајан долазак папе у Србију. Да ли је то могуће у неком догледном времену? На то питање Маштруко резолутно одговара: ”Не! Да би дошао папа у Србију, треба да буду испуњена три формална предуслова. Једно је да прими позив католичких бискупа у Србији. Тај позив би уследио тек пошто би католичка хијерархија била увјерена да ће након тога уследити формални позив Владе и председника Србије, уз сагласност СПЦ. ”

И Живица Туцић не верује да би то могло скоро да се деси, без обзира на позитиван имиџ папе Фрање:”Мислим да овде неће бити скоро такви услови да би папа дошао да посети Србију.”

„Односе између СПЦ и Католичке цркве оптерећују пре свега догађаји у Другом светском рату, злочини који су почињени у име једне или друго цркве у НДХ-азији” каже Ивица Маштруко, додајући још и негативно наслеђе између два рата-одбијање ратификације споразума између Краљевине Југославије и Свете столице:”Има неколико разина тих односа. Односи између две највише црквене хијерархије, затим ставови свећенства, дакле средњег слоја и доза нетрпељивости која влада на разини вјерника и једне и друге цркве.”

Јасеновац и Степинац

СПЦ тражи да папа, пре доласка у Србију, посети Јасеновац који се сматра највећим стратиштем српског народа. Да ли би папа отишао у Јасановац? Живица Туцић на то питање одговара потврдно:”Мислим да би он и посетио Јасеновац и рекао: ево, помолићу се за све жртве!” Али, то не зависи од папине воље, препрека је став хрватске црквене хијерархије, сматрају оба наша саговорника.

„Сигурно га хрватски бискупи одвраћају од тога, јер постоји минимализација тога шта је било у Јасеновцу. И онда кажу да не треба да иде тамо. За неке у католичанству је то био неки радни логор. Ништа страшно. Кад нико није установио тачан број жртава. Варира између 70 и 700 хиљада, до милион. Хајте да то барем мало прецизирамо”, каже Живица Туцић.

И Ивица Маштруко указује да оспоравања почињу од разине бројки жртава:”Католичка црква тврди да су бројкама манипулирале комунистичке власти. Она шаље на комеморацију у Јасеновац свећенике нижег ранга, никад на разини кардинала.”

Поред Јасеновца, две цркве оптерећују и дијаметрално супротни ставови о улози кардинала Степинца у усташкој НДХ. За Католичку цркву он је праведник , страдалник комунистичког режима. За СПЦ он је ратни злочинац.

Ивица Маштруко сматра да ће Степинац свакако бити канонизован: “То што ће он бити проглашен или неће бити проглашен за свеца тако скоро (а биће по мом дубоком увјерењу, јер је већ начињен први корак проглашењем за блаженог) то се других цркава не тиче. Јер, оне једнако не признају свеце који су канонизирани у католичкој цркви. Дакле, не тичу их се, осим једног психолошког момента да се сада, ето, у Католичкој цркви за свеца проглашава особа која се сматра на другој страни ратним злочинцем.”

Живица Туцић скреће пажњу да ни у католичким круговима у Европи не постоји баш потпуно јасан став о Степинцу. „Ја од Немаца чујем годинама: а шта га је то квалификовало да буде светитељ? Он није умро у затвору, није убијен… На Западу кажу: нити је он злочинац, нити светитељ. Он је био надбискуп у Загребу у време када је било јако тешко и када се ни сам није најбоље снашао.”

На наше питање да ли је то и његов став, одговара потврдно: „Знате, он није ни велики, ни мали. Његовог рођеног брата су усташе убиле. Е сад, да је могао нешто више да уради, вероватно је могао. Да је подизао глас у другом делу рата, подизао је. Али ко је њега питао око војних, око идеолошких ствари!”

Истовремено, у Србији такође још од краја 80-их почиње релативизација српских злочина, рехабилитују се четници, без имало отклона од злочина који су под кокардом почињени у Хрватској и суседној Босни.

Колико се таква прошлост,у околностима селективног историјског сећања на до јуче домаћем терену, лако може злоупотребити, показале су ратне 90-те када су из историјске ропотарнице васкрсла четничка и усташка знамења, а неке црквене личности, па и међу највишим црквеним званичницима, одиграли ни мало часне роле.

Све у свему, односи између те две цркве на Балкану најмање су проблематични на духовној разини. Није ту реч ни о теолошким, литургијским и обредним разликама које би требало приближити унутархришћанским дијалогом, већ о веома световним стварима које оптерећују два народа, па зато и Ивица Маштруко скреће пажњу на утицај који односи две цркве имају на односе две државе:

„Оне могу помоћи или одмоћи стварању боље атмосфере, бољих односа између Србије и Хрватске.”

Бранка Михајловић

(Радио Слободна Европа, 9. 3. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3L4

Categories: Преносимо