(Сајт прот. Андреја Ткачова, 13. 2. 2015)

Протојереј Андреј Ткачов

Хајде да поразговарамо о филму „Левијатан“ господина [Андреја] Звјагинцева, који је изазвао толико бурних коментара. О томе су своју реч проговорили сви, а ми још нисмо, мада имамо на то право првенства. Зашто сад ту говорим о некаквој привилегији? Па, зато што смо Евгениј Никифоров[1] и ја присуствовали затвореној пројекцији тог филма. Филм још није био пуштен у промет, у Кану – где је награђен – тада га још нису видели, а ми смо га већ погледали и међусобно размотрили. Затим је, на позив Никифорова, у студио „Радоњежа“ дошао и режисер тог филма Андреј Звјагинцев. Желели смо да начинимо снимак разговора о том филму, да „размотримо његове узлете“… Али, ништа од тога није испало. Већ сам почетак емисије је код Андреја изазвао неку опрезност и оклевање: дошао је до закључка да имамо намеру да га – како се и сам изразио – „разапнемо“, па се затворио. Затим смо отприлике један сат разговарали, али без камере, па се зато овај разговор није ни сачувао за будућност.

На првом месту, треба проговорити пар речи о утицају уметности на колективну и индивидуалну свест. Ево: у периоду када су постојали самиздат и најжешћа цензура штампе, реч је имала огромну вредност – то је била права конвертибилна валута. Неке причице нпр. Солжењицина, Данијела или Сињавског писане на цигарет-папиру, преписиване, и тајно предаване из руку у руке – имале су велику вредност. Људи су разматрали те написе, размишљали, дошаптавали се… Та писана реч, неупакована у шљаштеће паковање, без икаквог маркетинга, без књишких полица, имала је најозбиљнију вредност за човека који чита и размишља. Ствар стоји сасвим друкчије у временима када је све дозвољено – ма, пиши све, говори све шта хоћеш – у времену када се и најгенијалнија књига као кап губи у мору штампарских производа. У киосцима за књиге, на сајмовима књига, на полицама књижара налазе се књиге са хиљадама наслова и жанрова. Чак и најумнија реч ризикује да се истопи међу дамским романима, езотеричним књигама, куварима, путописима, приручницима, речницима, детективским романима, итд. Цензура је [раније] у ствари била нека врста дискретне рекламе за мудар текст. Она је тако одређивала високу цену речи – самим тим што је на њу обраћала своју пажњу. А ово што у данашњем времену чине тржиште и потрошачко друштво – то је убијање истинског утицаја речи на човека.

Реч је девалвирана: толико је много речи, толико њих проговарају да се изгубило свако поштовање за човека који их изговара и пише. Потребно је вршити некакве титанске напоре… А на тим титанским напорима треба да буде и помазање Божије, како би се реч пробила кроз дебеле слојеве равнодушности, кроз ђубре шупљих и непотребних речи, како би [права] реч нашла себи пут до људског срца.

Сцена из филма  „Левијатан“

То исто се тиче и филма. Људи који су имали срећу да своје детињство проживе у Совјетском Савезу добро се сећају како су филмови утицали на човека. И иначе – то је било лепо детињство: са бесплатним спортским друштвима; време без порнографије, масовног дечијег алкохолизма, време потпуног одсуства наркотика на улицама. У том времену, свако непознат – чика или тета, као тинејџеру могли су да ти на улици кажу неку примедбу – и ти си схватао да они на то имају право. А, осим тога, било је тада још добрих ствари… у целини узев, то је било лепо детињство. Тада је, на пример, било довољно да на екране доспе филм у четири дела „Д`Артањан и три мускетара“, па су ускоро настајале гужве за упис у мачевалачка друштва: дечаци су у том духу у руке узимали сабље и мачеве. Неко је то брзо напуштао, а неки су тамо и остајали и васпитавали се кроз спорт. А у свету – требало је да на светске екране дођу филмови – рецимо, о Тарзану, и одмах се појављивала гомила људи који су се клатили и висили по канапима, висили по гранама, покушавали да раде склекове, васпитавали се [тако]. Касније су многи ходали са читавим брвнима на раменима као Шварценегер у неком тамо филму о тамо нечем… (а то баш ни најмање не волим). Цео смер омладинског спортског покрета су 1970-их година породили холивудски кунг-фу филмови, што је почело још од, не баш по добру познатог, Бруса Лија. Западна мас-култура се танким поточићима пробијала кроз Гвоздену завесу, па су одмах и код нас почеле да се појављују илегалне секције – људи су дречали „кија“ и неспретно млатарали ногама, радили склекове на песницама и читали брошуре о кинеској философији – а то је зато што филм има огроман пропагандни ефекат и у стању је да утиче на свакодневно понашање гледалаца.

Тако је било раније… а како је сада? Нека стручњаци кажу више о томе, али ја мислим да се цивилизовани свет преморио, преждрао се и много оглупавио. Данас је некаквим, једним, филмом тешко довести до експлозивне реакције друштва. Ма, снимају их тако много! Фабрике снова и маште их продукују у толиким количинама да више никога ничим не можеш задивити. А и нема ничега што би могло да доведе до друштвене експлозије и да га скрене на једну или другу страну. Једноставно, у атмосфери дозвољености свега и презасићености тржишта, више се не рађају [нови] Тарковски. А – ако се и рађају, ризикују да умру непознати. Укус треба васпитавати. Ето, на пример, опера неприпремљеном за њу не казује ништа – а оном припремљеном казује веома много. Њему ће она бити извор врхунских наслада. Ако човека не подучаваш и не припремаш, он ће проћи поред било које слике или поеме, онако као је Пушкин писао о варварину: „Печной горшок тебе дороже, ты пищу в нём себе варишь“ (И лонац са пећи ти је дражи, у њему себи храну куваш). Шта варварину треба? – Да плеше, да се радује туђој несрећи, да блудничи, да ждере, да дави непријатеља, а понекад и да контролише синовљеве задатке. Дакле, галама око опасности о експлозивности „Левиатана“ је била унеколико преувеличана.

Плакат за филм

Фабула – прича филма је једноставна – што`но у Кијеву кажу „к`о пут за Бориспољ“[2]. Неки локални „буџа“, потпуно одвратан и вечито пијан човек (а и иначе, у овом филму су ама сви вечито пијани) – да ли је народни посланик, не знам ко му је па он – чини читав водопад незаконитих акција за које га нико не кажњава. Тамо га штити локални епископ, који можда и не зна све о делима тог човека, него га због тога што је тај на власти, једноставно штити. То и јесте онај „напад“ на Цркву – то вређа вернике, ништа не значи онима који су индиферентни, а много се допада онима који из принципа мрзе Цркву.

Све време у том филму ишчекујеш да ће главни јунак, као у холивудским филмовима, узети неку пушку са седам метака и почети да укокава све. Али, он никога не укокава – све му се у животу руши: гине му жена, сина му одузимају у интернатски надзорни савет, а њега трпају у затвор – наводно због убиства [своје] жене, коју он ватрено воли. Филм је језив због тога што се у њему проживљавају људске судбине – а нико у руке не узима ни чекић, ни секиру, ни пиштољ и не уводи кинематографску праведност на коју су сви навикли. То је такав „црни“ жанр у коме злочинац није откривен, зло тријумфује и последњи кадрови остављају човека у недоумици: „Како даље продужавати са живљењем, ако је све тако?“ Узгред буди речено, морални кодекс америчког филма је веома дуго забрањивао приказивање филмова у којима зло не бива кажњено. Немојте замишљати да слободни свет увек снима слободне филмове – ма, нема говора о томе. Филм вам је најозбиљнија пропагандна полуга за обртање света на пожељну страну. И – ето вам: америчка друштвена свест врло дуго није прихватала филмове у којима зло није бивало кажњено. Није се, тако, могао снимити филм у коме злочинац чини убиство, а не бива ухваћен. Данас је то већ могуће. Данас се свет изменио, и хепи-енд је отишао у непостојање. Данас се могу снимати филмови у којима зло тријумфује и добро не побеђује. Човек као да се примирио са злом. Е – то и јесте оно како је у филму „Левиjатан“.

Епископ, који штити друштвено зло, приказан је као надмен. То није живи човек, него једна функција потребна Звјагинцеву. Звјагинцеву је био потребан тип паметног, али гордог, снажног, безосећајног човека. У совјетским филмовима су западне „ајкуле Волстрита“ приказивали таквима: јаки су, паметни, уздржани на речима, ради новца и власти ће сваког сатрети у прах. То је, наравно, агитпроп – као неки плакат. У нашој кинематографији је уопште изузетно мало филмова у којима се не најежиш видевши свештеника. Појави се глумац са брадом и крстом, а на челу му пише: маскиран је. Хода, као да иде на штулама, благосиља као робот и изговара некакве нестварне речи. А – то је све због тога што међу нашим режисерима нема људи који „по њуху“, инстинктивно осећају Цркву – из близине, још и из детињства, или пак током више деценија. Они услед тога Цркву снимају од споља, као нешто туђе и непознато. Међутим, одбили би да сниме неки филм о будистичком манастиру – рекли би: ми о томе немамо појма. А о својима – на извол`те, мада то што им је под носом познају много слабије од оног што је иза много брда.

Плакат за филм „Дневник сеоског свештеника“

Узмите Анрија Бресона[3], он је омиљени режисер Андреја Тарковског. Бресон има један филм – „Дневник сеоског свештеника“. То је спор, развучен филм из два дела, дубокомислен филм, који гледаоца запрепасти и исцељује га својим финалом. Е – у њему је свештеник онај прави. И његови доживљаји и осећања су истински, као и проблематика филма. И нико се не стиди због онога што гледа на платну. Или – други маестро, Луис Буњуел. То је човек који је завршио католички колеџ, који је познавао Цркву са свих аспеката. Он је познавао добре свештенике и лоше свештенике, познавао је лепа богослужења, као и она која су служена на брзину и како-тако. Познавао је побожне лицемере, и побожне људе сличне анђелима, разликовао је притворно, лажно веровање од светости, празник и молитва су му од раног детињства били познати. У својој зрелости, Буњуел је постао атеиста. Мада – у својој аутобиографској књизи је написао: „Желео бих да пред смрт будем помазан, што ће изазвати мржњу свих мојих пријатеља – атеиста“. Било шта да је снимао о Цркви, снимао је истину коју је дубоко осећао. Католичка црква је забранила све његове филмове. Али, ја лично сматрам да су му сви филмови изузетно хришћански, снимљени са забринутом савешћу, а да неки од њих имају чак и катихетски смер. Ево – ако хоћете: „Млечни пут“! Тај филм треба приказивати у богословијама као наставни материјал о историји хришћанске цивилизације. То је тужан филм. Он говори о тихом и млитавом кретању хришћанства ка свом крају и свом порицању. О томе да већ нико више не верује и да смо „допловили“… У њему, два човека путују кроз историју. Иду путем и доспевају као у неке историјске нише, у различитим периодима: у средњовековну Шпанију, у трећем веку код манихејаца[4], у шеснаестом код језуита, па онда код јансениста[5]. Они посматрају историју хришћанске Цркве онако како се она одвија, са свим јересима, свим глупостима и свим лепотама.

Пружа нам се широка, алегорична слика у којој видимо развој хришћанске теологије, хришћанске историје, и постепено опадање хришћанске цивилизације. Такви су филмови могући тамо где постоји унутрашње разумевање Цркве. А наши – не знам по који пут то говорим – лажу када снимају све то. Они лажу када приказују светитеље, и то често. Ево изузетка и тачног поготка: то је „Острво“[6]. Али – то је тако захваљујући Мамонову, јер Мамонов живи у [неком] паралелном свету – из њега нам је дошао, и пристао да се снима. У суштини, он се није чак ни снимао на филму – он је једноставно живео на филмском платну. И, он је тако на филмском платну проживео свој паралелни живот, да су сви схватили: онај други свет постоји! И није неопходно сипати ватру с небеса, ходати по води – једноставно, постоје другачији људи, и постоји други свет. То су ретки изузеци. Углавном, у великој већини нашима успева да лажу – како приказујући светитеље, тако и приказујући грешнике.

Петр Мамонов на плакату за филм Павела Лунгина „Острво“

У такве људе, који „не припадају тој теми“, спада и Звјагинцев. Његов филм има потпуно јасно циљани аудиторијум: то су они који себе сматрају интелигенцијом и на лицу им се одражава бол због постојеће неправедне руске стварности. Тај филм се добро уклапа у западну представу о Русији – скоро као да је по поруџбини сниман. Али, дешава се и нешто такво: поруџбине нема, а такав филм је ипак снимљен. То је због тога што поруџбина као да виси у ваздуху. У контексту догађаја у Украјини, где је после манифестације против чиновничке самовоље, и уз машту о праведном друштву, крв почела до колена да се лије, може свашта да се помисли. Има на свету јако много ниткова који маштају да напујдавају народ песмицама о праведности, па да га изводе на тргове против уопштеног лика чиновништва. А онда – очас и крв потече, као што је и бивало у историји, и онда можеш да кренеш да уз звуке демократских добоша разапињеш Отаџбину која није твоја.

Ко је гледао филм – нека се подсети: у њему постоји и врло реални тренутак. Из престонице стиже адвокат да пружи помоћ човеку кога је „зајашио“ локални буџован. Адвокат је сакупио компромитујуће податке против тог буџована – а тиме га је на смрт преплашио. Показао је фасциклу: имам, бре, против вас солидно документоване податке, и у Москви се већ чуло за ваше „подвиге“. И – тај се препао… Већ се почело причати да процес креће у повољном смеру. Али, ето – долази до блуда супруге оштећеног са адвокатом, и тад почиње све да се расипа… Главни злочинац поново стиче храброст и безобразлук, адвоката одвозе из града и скоро га убијају, итд… Све се расипа – и на крају је трагедија: смрт, затвор, губитак детета. Зло побеђује. Питам ја режисера: „Да ли сте то намерно урадили, или је ствар испала тако сама по себи?“ Па, ето, и код Пушкина се Татјана[7] удала самостално. Он то и није желео, али она је одлучила – и удала се. Често садржај [једног дела] заживи самостално, по неким унутрашњим законитостима. И Чичиков[8] живи посебно од Гогоља: Гогољ је умро, а Чичиков није. Међутим, Андреј [Звјагинцев] то није саслушао до краја, и – што ми је јако жао, одмах је кренуо „на бајонет“ чувши моје питање, не схватајући његову суштину. А због чега сам га ја то питао? Зато што, снимајући свој филм, режисер мора све да зна о својим јунацима. Један од принципа доброг режисерства је, на пример, ово: у кадар уводиш неког лакеја који газди доноси вотку с киселим краставчићима, затим нестаје, и више се не појављује. Али, режисер о тој епизодној личности мора знати све: када се родио, да ли је одавно ту запослен, да ли познаје све, има ли породицу, да ли воли своје газде. Режисер мора да му сложи целу историју у потпуности, како би [тај лакеј] ушао у кадар као жива, стварна личност, а нека као картонска марионета. Флобер је записао: „Романописац у роману – то је као Господ Бог у Сатворењу, он је свуда, али га не видиш.“ Романописац у роману и режисер у филму знају све: због чега је онај лист папира на столу главног јунака, зашто главни јунак нпр. носи папуче, а не хода босоног, зашто се није упалила сијалица кад је он то покушао – режисер мора знати све о ономе што снима. Схватам, многи се не гњаве тим питањима, па снимају тек нешто онако и како-тако. А, тако је у том филму и испало – дошло је до блуда, па се све расуло. Баш тако се и у животу догађа. Ево, на пример, један сасвим други филм, са другим смислом, другог садржаја – и у њему се уопште не ради о истој ствари, другачије је снимљен и не могу се поредити – филм о адмиралу Колчаку. Ко га је гледао, сетиће се: показује се у Првом светском рату како је пролазио кроз немачка минска поља. И – остао је жив, са целом посадом. А затим, када је већ било дошло до револуције – дошло је до његове романтичне везе са женом ратног друга. И многи гледаоци су запазили везу трагичног краја са грехом. То је исправна реакција: веран си Богу – ни у ватри нећеш сагорети; оптерети се гресима – и у барици ћеш се удавити.

Андреј Звјагинцев

А ево и још нешто: чињеница на којој се филм заснива је била стварни догађај који се десио (!) у САД. У једној од тамошњих држава су чиновници „стисли“ обичног човека по имену Хименез око питања власништва неке парцеле, а он их је почео у холивудском духу ударати багером – и наравно да је настрадао за то. Нудили су му новац за ту парцелу која је била потребна за изградњу нечега, а он је одбијао, јер та земља му је наслеђе и одбија да је за било шта прода. Већ и сама чињеница „[под]муклог“ пребацивања те трагедије са америчког на руско тло на што-шта мирише… можда на алге из оног залива по коме је пловио кит?[9] Али – нека. Тема борбе власти са малим човеком око његовог наслеђа – то вам је позајмица из сукоба цара Ахаба са Наботом око винограда: неки Набот је одбио да цару за новац прода виноград својих предака. Поучен од стране [супруге] Језавеље, Ахаб је због те земље човека убио! То је проузроковало гнев Божији, чему је уследила смрт и самог Ахаба и Језавеље[10]. Бог је на страни малог човека, са његовим парченцетом земље – онда када силници овог света, своја незасита уста отварају за туђим, па чак и не баш тако неопходним. То је та библијска тема, али она није [у овом филму] разрађена. Тачније речено – затрта је, и то херметички.

То је депресиван филм са антибиблијским смислом, филм који оставља самоубилачки осећај. Требало је да о томе попричамо – али није нам успело. Ипак – [после филма] није запажено никакво узбуђивање и немир [нашег] мудрог народа. Није успело паљење мора које су обећавале птице сенице[11]. А, пошто је [овај] наш разговор у ствари више о филму уопште, него о овом конкретном жалосном новитету, дозволићу себи да кажем следеће:

Нови филм није онај филм који су снимили јуче. За вас је нови филм било који – онај који нисте видели. Због тога – откријте за себе новог Куросаву, новог Бресона, новог Драјера. Уосталом, има и превише презимена да бисмо овај списак настављали. Гледајте добре филмове, другови. Руски човек мора да се разуме у добру уметност.

Посрбљавање са руског, наслов и опрема: Стање ствари

________________________________

[1] Прим. Ур.: Евгениј Константинович Никифоров (1955-) је философ (дипломски рад: „Логичко-методолошка анализа појма интерпретације уметничког дела“,  један од оснивача  просветитељског друштва „Радоњеж“ (www.radonezh.ru), и од 1995.  председник годишњег фестивала православних телевизијских и радио програма.

[2] Прим Ур.: Ово би требало да буде познат идиом – али за нас је нејасан, јер како испада – пут из Кијева за (аеродром) Бориспољ од 32 км, око кога се воде многе расправе, везан је и за неке скандале – можда је то оно на шта аутор циља? Или је једноставно то „лак“, прав пут – којим није тешко возити?

[3] Прим. Ур.: Протојереј Ткачов овде греши – Анри Бресон је фотограф, а Робер Бресон је француски режисер „кога је Тарковски ценио“.

[4] Прим. Ур.: Видети  http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%85%D0%B5%D1%98%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

[5] Прим. Ур.: Видети http://hr.wikipedia.org/wiki/Jansenizam

[6] Прим. Ур.:  Филм режисера Павла Лунгина овенчан бројним наградама, у коме главну улогу игра Петр Мамонов, кога многи сматрају јуродивим. О њему видети више: http://aoamer.livejournal.com/3241.html

[7] Прим. Ур.: Пушкинова јунакиња у роману „Евгениј Оњегин“.

[8] Прим. Ур.: Главни јунак Гогољевог романа „Мртве душе“.

[9] Прим. Ур.: Алузија о алгама, заливу и киту је читаоцу ван садашње Русије потпуно нејасна.

[10] Прим. Ур.: Јеврејска легенда. Више, и поузданије о томе: http://my-israel.ru/biblejskaya-pritcha-pro-vinogradnik-navufeya/  и  http://watershedonline.ca/articles/2011/HiddenGem.html

[11] Прим. Ур.: Аутор циља на то да од „[западних] злобника“  прижељкиваног  узбуђивања руског јавног мњења услед ефекта овог филма уопште није дошло – ради се  о руској подругљивој пословици/изреци:  „Хвалилась синица море зажечь“ – хвалила се сеница да ће море запалити, што је, наравно нереално, и неизводљиво, и увек се користи у омаловажавајућем тону.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Архимандрит Тихон (Шевкунов): Филм „Левијатан“ је уметност колико и „Пуси рајот“
• Горан Тешић: Звјагинцев је филмски Достојевски, „Левијатан“ операција без анестезије

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3II

Categories: Посрбљено

Tags: православље, протојереј Андреј Ткачов