Велики енглески писац научне фантастике H. G. Wells, који је са кинематографском прецизношћу описао путовање једног човека кроз време, пропустио је да забележи веома важну ствар у свом роману Времеплов: последице тог необичног путовања на психу путника. Човек је биће свог времена. „Покушајте да ме отргнете из времена! Гарантујем вам, поломићете вратове“, написао је песник Осип Мендељштам под Стаљиновом владавином. Њега је из времена отргнула тек немилосрдна машинерија Гулага.
Wells-ов роман изнедрио је посебан жанр – фантастична путовања кроз време. У већини таквих књига и филмова, баш као код Wells-а, психа путника остаје потпуно занемарена. Херој се по правилу враћа у своје време срећан и препун утисака.
Док је са путовањем у будућност све наизглед јасно, академске душе посебно инспирише могућност повременог повратка у прошлост. Теоретичари о томе страствено расправљају и не схватају да се управо гради један такав времеплов за отискивање у прошлост. Занимљиво је да ту није реч, као код Wells-а, о усамљеном хероју, већ о целој земљи – 140 милиона грађана Русије. У тако одважан експеримент може да се упусти само неко ко је заиста опседнут овом идејом. То Русима свакако не недостаје. Сетимо се само 20. века и комунистичког пројекта. Опседнутост је вероватно и разлог зашто је први човек у свемиру био Рус…
Али ко је изградио и покренуо времеплов? Један сасвим просечан човек, бивши припадник КГБ-а, који је у КГБ-у направио запажену каријеру, да би по распаду Совјетског Савеза постао релативно успешан државни службеник. Напредовао је корак по корак све док га болешљиви Борис Јељцин није поставио на врх руске пирамиде власти, потпуно неочекивано и само зато да би водио рачуна о безбедности Јељцинове породице. На врху ове прастаре пирамиде, коју је подигао још Иван Грозни, у човеку се буде способности за које није ни слутио да их има.
Баш као у бајкама. Обичан човек ставља прстен моћи и постаје Саурон. Тако се у овом просечном човеку пробудила брутална љубав према моћи, велика жеља да учини све како би се чаробни прстен заувек стопио с његовом руком. То би сигурно одобровољило и мртвог друга Стаљина, за кога је власт била такође нешто божанско. И он се придржавао проверене формуле за опстанак на власти: стални масовни терор и митови о светлој будућности уз додатак гвоздене завесе. Али како у 21. веку остати на врху ове чаробне пирамиде, у доба интернета и демократије, отворених граница и високе технологије?
Ум новог руског регента недавно је са нама поделио свој чудотворни рецепт – времеплов. Он ће му помоћи. Од првог дана владавине марљиво је радио на овој машини, шраф по шраф. Наизглед скроман и неприметан човек показао је невероватну упорност. Времеплов је коначно био завршен. Узбуђено је окренуо управљач и ова велика земља почела је да клизи у прошлост о којој су сањали милиони руских пензионера током поподневних дремки. Некадашња слава совјетске империје! Али нису пензионери једини мислили да је Стаљин био тек „обични руски цар само мало окрутнији“. Исте ставове су делили и постсовјетски неоимперијалисти, националбољшевици и неомонархисти.
Погонско гориво Путиновог времеплова је жал за совјетском прошлошћу. Током 90-их се нису сви одрекли те испразне носталгије. Она је преживела у нафталином натопљеним новинама брижљиво сачуваним у кутијама и комодама наших деда и баба. Али да би се њима потпалиле пећи за покретање времеплова неопходан је био још један елемент – пропаганда. Телевизија је постала пропагандна машина. Почело је са римејковима совјетских филмова и песама које су сада певале младе поп звезде и токшоу програмима у којима седокоси стаљинисти причају младима како је Совјетски Савез некада био моћан и како га се Запад плашио, као што га је истовремено и поштовао, а о Гулагу и масовној репресији ни речи. Гасе се независни програми, затварају се телевизије, док се појачава контрола над масовним медијима. Пут у прошлост је почео, одбројавање се наставља, земља полако клизи у касну Брежњевљеву еру – победу односи једнопартијски систем, опозициони политичари постају дисиденти, антиамериканизам је свеприсутан.
Пет година касније, све је попримило дух стаљинизма – избори су се претворили у фикцију, политичари-дисиденти су морали пред суд или су напуштали земљу, судови и парламент постају Путинови гласноговорници. Занесен успехом, он још одлучније притиска педалу времеплова – даље, даље у прошлост, још брже! Совјетска реторика уступа место империјалној. Државни програм постаје максима цара Александра III: „Русија има само два савезника – војску и морнарицу“. У токшоу програмима се говори о „руском посебном путу“, о нашем изузетном духу који нас чува од исквареног и бездушног Запада. Црква и држава постају једно, генерали тајних служби помпезно се крсте на телевизији. „Русија је увек била империја. То ће и остати!“, узвикују млади писци и политички саветници. Империји су потребне војне победе и нови простори отети од непријатеља. Ето је, победа: „Крим је наш!“ Телевизор се усијао од тријумфалних поклича, времеплов је почео да подрхтава. Требало би да се прикочи и да се размисли. Баш у тренутку када временски путник почиње да губи способност расуђивања, наши државници се распаљују: „Послати тенкове на Кијев!“, „Нуклеарним оружјем против украјинских фашиста!“, „Русији је потребан император!“, „Треба забранити поседовање долара!“, „Поново увести смртну казну, ликвидирати педофиле, перверзњаке и све непријатеље Русије!“, „Страни језик у школама подрива руску традицију!“, „Мора се увести дозвола за излазак из земље!“, „Пету колону послати у Сибир!“
Ангела Меркел (и не само она) приметила је да „Путин живи неку своју стварност“. О да. Та стварност је узбудљива, заводљива, ноге саме притискају педале, мотор се усијао. Потребно му је ново гориво, носталгија и пропаганда империјалних идеја нису довољне. Неопходан је стварни рат, права крв, крв хероја који су пали за Донбас, Нову Русију, руску идеју, рат против Запада до тријумфалног краја. Путин је у Минску страшљивим европским политичарима показао где им је место. Пред њим су нове битке, нове победе. Нови Стаљинград, тамо негде код Харкова, нова победа и Харков је разорен, покорен, преименован у Путинов град, победник улази у град на белом коњу, у руци мач Александра Невског, у белој униформи, не, у белом кимону, не, боље топлес, нови Конан варварин, само није варварин, већ победник, чувар руског света, парада у част тријумфа за којом следи крунисање новог императора Нове Русије…
Али времеплов се показао скупом занимацијом. Рубља пада, економија посрће под теретом санкција, људи губе уштеђевине. Агресивна хистерија телевизијске пропаганде против „националних издајника“ и „пете колоне“ уродила је кобним плодовима – убиство опозиционог политичара Бориса Немцова испред зидина Кремља учинило је живот у главном граду Русије заиста опасним и непредвидивим. Лов на „народне непријатеље“, пушкарање на улицама, крваве провокације – сада је све могуће…
Ускоро ће се грађани, гладни и исцрпљени због мржње и неизвесности, запитати: „Шта ће нам ког ђавола овај времеплов?“ Таквим питањима започиње рушење колективних илузија и империја. Присетимо се: „Шта ће нам ког ђавола овај комунизам?“
Путинов времеплов се пуши. Сам од себе се неће зауставити. Прегореће или експлодирати. Први исход за собом оставља дим и смрад, а у другом комади метала лете на све стране. Питање је само кога ће погодити.
Владимир Сорокин (1955), руски писац, сценариста и драматург. Бави се и графиком, сликарством и концептуалном уметношћу. За неке је „контроверзни руски маркиз Де Сад“, а за друге „најоригиналнији постмодерни писац данашње Русије“. Аутор је романа: Ред (1985), Норма (1994), Роман (1994), Тридесета Маринина љубав (1995), Срца четворице(1994), Плаво сало (1999), Пир (2000), Лед (2002), Броов пут (2004), 23.000 (2005), Дан опричника (2006), Шећерни Кремљ (2008), Мећава (2010). Пише и драме (Земуница, Руска бака, Дисморфоманија), а аутор је и запажених филмских сценарија: Безумни Фриц, Москва,Копејка, „4“.
Die Zeit, 05.03.2015.
Са руског превела Dorothea Trottenberg
Са немачког превео Miroslav Marković
Наслов, опрема и белешка о аутору: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3G5
Categories: Преносимо
Skraceno ruski ceda jovnovic,koliko malo teksta treba napisati,i izliti brdo mrznje za sopstvenu drzavu,mozda bi ovaj lidak vise voleo da mu drzava lici na grcku.
Другорусијанац? 🙂
Тешке рече из 20. века, доктатура, фашизам, лов на народне непријатеље и слично су због хиперупотребе изгубиле свако право значење. Борис Њемцов, безначајни руски политичар са аферама иза себе, без готово икакве подршке у народу, убијен је под још неразјашњеним околностима. Пошто аутор не може директно да повеже то убиство са Путином (то може само хистерични Мекејн) онда изводи закључак (то јест износи паролу) како је клима лова на народне неприајтеље довела до тог убиства. Притом не оставља могућност да је мотив убиства нешто сасвим десето што можда са политиком нема ни најмање везе.
Као и код другосрбијанаца и овде је присутна замена теза. Није проблематично то што међуанродна заједница изолује СРЈ најтежим санкцијама које је до тада увела већ је проблем политичар који је у том тренутку на челу СРЈ! За замене теза око бомбардовања Срба како у РС тако и у Србији да ни не говорим. Добро је пренети и неки овакав текст да видимо шта се све пише у Русији али нажалост овај феномен нам је и те како познат.
Игром случаја живела сам у Москви у време Брежњева и знам шта је стаљинизам. Русија данас нема никакве сличности са тим. И оно време је имало своје дисиденте – Сахаров, Солжењицин, Висоцки, Окуџава – и ти дисиденти су се борили за враћање руских вредности и руске културе. Данашњи дисиденти своју сврху виде у исмевању свега што је руско и наметању “западних вредности” као неприкосновеног узора. Ма колико се грозим тоталитаризма, још ми је неприхватљивија визија униформног света у коме је Америка врховни арбитар добра и правде и власник човечанства. Докле иде та опседнутост Америком аутор показује својом бесмисленом оптужбом због тога што је први човек у свемиру био Рус! Он, просто, подразумева да сав светски прогрес мора да потиче из Америке. Слободан свет данас у Русији види алтернативу униполарној доминацији Америке. Алтернативу која неће покоравати друге и наметати своје рецепте, већ ће поштовати њихове вредности и развијати равноправну сарадњу.
И још нешто – за Путина се може рећи много тога, али никако да је просечан.
Sta je bila namera urednistva “Stanje Stvari” objavljivanjem ovakvog clanka. Demokratija… Budute sigurni da ste izgubili dosta ugleda koji ste imali kod mnogih citalaca ovog portala.
Za Mirka
Pratim ovaj sajt od samog početka ali ne uzimam tako često reč kao komentator. Vas do sada nisam zapazio, možda čitate kao i ja ali se na javljate. A ne bi se ni ja sada javljao da nisam video Vaše totalno nerazumevanje i ovog sajta i ovog prenošenja ruskog “Markiza De Sada” (to bi trebalo da bude samoobjšnjavajuće)…. Standardni komentatori koje znam sa ovog sajta su u prva tri četiri komentara dobro smestili ovog Sorokina u “Drugu Rusiju” ili ga nazvali “ruskim Čedom Jovanovićem”. I meni je u tom smislu jasno zašto je Stanje stvari prenelo ovo, da se upoznamo da ne postoji samo Druga Srbija nego i Druga Rusija, da autošovinizam, nažalost nije samo srpska nego i ruska boljka…. Tim gore po sve nas!!!!!
I da Vam pravo kažem meni bi bilo uvredljivo da mi je redakcija tumačila šta su hteli da kažu, a još manje bih pomislio kao Vi da ovim gube ugled…. Rekao bi da oni nas računaju u dovoljno pismene i obaveštene da razumemo a ne da nam sve sažvaću… Mada, neka se izjasne i drugi da li je ovo trebalo pratiti nekim komentarom Uredništva?!?!