Топљење милијарди

Као студенти економског факултета, 1980-их година учили смо и о појму “промашене инвестиције“, насталом због социјалистичке тзв. планске привреде, односно система у коме једина владајућа партија некритички одлучује о свим питањима, па тако и о томе шта ће се и где градити.

Промашених инвестиција има и у демократским земљама, али мање, због контроле власти, а сем тога последице сносе инвеститори. За социјализам је било уобичајено да се скривају информације о промашајима и не признају грешке, с тим што су губици покривани од оно мало успешних предузећа, као и од грађана, разним наметима, манипулацијама са курсним разликама и инфлацијом, итд.

Један од примера који смо учили био је Железара Смедерево. Мада то у пропаганди изгледа другачије – толико да се чак чују тврдње како је ова фирма била замајац развоја српске привреде, и да ће то опет бити – професори економије не мењају причу. На пример, др Љубомир Маџар каже:  „Да је било спаса, Ју Ес Стил не би тек тако напустио Србију. Ако је ико могао да уради нешто, то је био Ју Ес Стил који технологију и маркетинг челика познаје боље него било ко у свету. Ако су они дигли руке, ту је ствар јасна“. А ово су речи др Милана Ковачевића: „Ако се ни на који начин не буде могао наћи партнер, онда би та компанија требало да уђе у стечајни поступак“. Другом приликом, Ковачевић је рекао: “Од оснивања, пре 45 година, железара стално прави губитке“.

Железара Смедерево је вероватно друга највећа промашена инвестиција у историји Србије, после пруге Београд – Бар, која је однела десетине милијарди долара. Мада је било рационалније поправити магистрале до мора, комунисти су одлучили да граде пругу са чак 254 тунела дужине 114 километара и и 234 моста дужине 14,6 километара, од којих је један највиши железнички мост у Европи. Број радника погинулих приликом градње овог мегаломанског пројекта никада није званично саопштен, нити је израчуната штета од укидања железнице уског колосека у западној Србији.

Железара Смедерево је грађена страним кредитима, који су чинили највећу ставку у дугу Србије. Данас за њу Србија издваја 120 милиона евра годишње. Колико је пара укупно бачено – не зна се, али свакако су у питању милијарде евра.

Где је кренуло наопако?

Прво, Србија нема два основна елемента за функционисање железаре: руде гвожђа и висококалорични угаљ звани кокс. Они су увек увожени из иностранства, оптерећујући тако финалне производе високим транспортним трошковима.

Друго, железара је предимензионирана, као на пример и Фабрика аутомобила “Застава“ у Крагујевцу, због чега је и она постала промашена инвестиција. Капацитет фабрике био је 200.000 аутомобила годишње, дупло више од потреба домаћег тржишта. То значи да је унапред планиран извоз, без уважавања чињенице да се у иностранству праве боља кола. Капацитет Железаре Смедерево је 2,2 милиона тона челика годишње. Није достигнут чак ни када је била у власништву Ју  еС Стила и када је продавала челик у 60 држава широм света. Опет, у свету се сво време правио бољи челик, јер је технологија железаре застарела још док се она градила, уз за социјализам типична одуговлачења (камен темељац је постављен 1964, а погони су пуштани у рад између 1971. и 1979).

Треће, Железара Смедерево, Фабрика аутомобила “Застава“ и практично све социјалистичке фирме, увек су имали вишак запослених, нарочито ван производње. Амерички “Есмарк“, који је управо одустао од куповине железаре, тражио је да се број запослених са преко 5.000 смањи на 1.500. Тај број је вероватно рационалан с обзиром на постојећу застарелу технологију, али је и даље далеко од западних фабрика, у којима је производња роботизована и тако знатно конкурентнија.

На пример, у огромним халама главне фабрике амбалаже “Кока-коле“ у Атланти, у једној смени ради свега осам радника, уз неколико инжењера. Нешто тако ефикасно не може се замислити ни у једној социјалистичкој фирми, како некада, у време Тита, тако ни данас, у време Александра Вучића, Томислава Николића, Ивица Дачића и осталих владајућих политичара. Наиме, ма шта они причали, и овај данашњи систем у Србији је социјалистички и то је наш темељни проблем.

Да је систем социјалистички види се пре свега по тим фирмама “у реструктуирању“, што је термин који не познаје светска економија, као што некада није знала за “самоуправни социјализам“. Тих предузећа “у реструктуирању“, што значи да послују са губитком а губитке покрива држава, данас има око 200. Њих је било много у читавом периоду после Другог светског рата, јер је то управо појава коју су измислили комунисти.

Та појава била је везана за невиђено бујање бирократије, које је такође настављено и после “демократских промена“ 2000. године. Број чиновника у Србији данас се попео на невероватних 800.000, а број службених аутомобила на чак 80.000. Много мање службених аутомобила има и једна Немачка, до их Краљевина Шведска има свега десетак.

То је даље везано за “шуму прописа“, такође типичну за социјализам. Све владе од 5. октобра 2000. године, укључујући и садашњу, обећавале су “сечу прописа“, али они се и даље умножавају.

Исти важи и за корупцију и криминал у јавним предузећима. Као и у Титово време, “угледни“ партијци и њихови компањони у њима се богате преко сваке мере, чак и када она послују са губицима.

Сва та јавна предузећа, без обзира да ли су “у реструктуирању“, у губицима, или можда послују позитивно, представљају ратни плен владајућих странака, слично као што су 1945. године била ратни плен комуниста. У међувремену, број предузећа у државном власништву се смањио, али је то компензовано оснивањем такозваних невладиних организација, чији број је порастао на невероватних 10.000. Битна ставка у финансирању тих “невладиних“ организација су управо влада Србије и јавна предузећа у власништву Србије, опет, без обзира да ли послују позитивно или негативно.

Посебан феномен су “јавни сервиси“, пре свега радио и телевизијске куће, којих у државном власништву има око 200, а сви послују са губитком. Главни “јавни сервис“, Радио-телевизија Србије, има чак 4.000 запослених. Следи Радио-телевизија Војводине са 2.000, док локални медији, попут Радио-телевизије Крагујевац, имају по стотинак запослених.

Оно мало успешних предузећа и грађани не могу да издрже сав тај терет, тако да спољни дуг Србије све више расте. Овог фебруара попео се на 23,5 милијарди евра.

Међутим, више ни задуживање није решење, тако да и овај специфични вишепартијски социјализам почиње да се распада. На пример, ондашња владајућа гарнитура запослила је на градском сајму у Крагујевцу око 100 својих људи, мада се сајмиште састоји од само једне хале. Онда им је то изгледало као добитна комбинација, али сада запослени на сајму већ шест месеци не примају плате. Просто – нема више одакле да се узме. Све више је таквих фирми у којима плате касне, а узрок је увек исти: превелик број запослених. Што се Крагујевца тиче, још се држи само градски водовод. Ту су плате и даље релативно високе, и уобичајено се деле похвале и признања, упркос барем два пута већем броју запослених (има их око 750), него што то изискују потребе. Излаз је нађен у оригиналном решењу: не плаћати струју, јер нико неће смети да је искључи, пошто би у том случају град остао без воде. Тако се дуг за струју сада мери милионима евра. Водовод је у рукама Социјалистичке партије Србије, која је и иначе највештија у бирању ратног плена.

Где је излаз?

Срби се, наравно, разумеју у привреду и сваки облик бизниса, само што им социјализам не допушта да то покажу. Обратно, још од Карла Маркса, који није имао ни дана радног стажа у животу, ни један истакнути комуниста није се разумео у бизнис. Комплетну привреду 1945. године преузеле су незналице, у дословном значењу те речи. И после петооктобарске “револуције“ 2000. године на власт су дошле особе без икаквог искуства у бизнису, па чак и без радног стажа. Слично стоји ствар и са владама Дачић-Вучић и обратно (Вучић-Дачић).

Железара Смедерево је основана још 1913. године, под именом САРТИД, што значи Српско акционарско рударско топионичко индустријско друштво. Фабрика је нормално пословала до Другог светског рата, па чак и касније, све док није измештена на садашњу локацију и повећана преко 20 пута. Из овога се логично намеће да је излаз у повратку у предкомунистичко доба, тј. у претварању преамбициозно замишљеног пројекта у железару мале или средње величине, пре свега намењене задовољењу потреба српског тржишта. То би, наравно, био излаз само за једну фабрику, док је спасоносна формула за целу државу – дебољшевизација.

“Слобода“, гласило Српске народне одбране у Чикагу, 25. фебруар 2015.

(Погледи, 2. 3. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Fq

Categories: Преносимо