Милутин Станчић: Сведочење заборављених српских потомака из македонског Пореча

Хладно фебруарско јутро са призраком сунчаних трептаја на излазу из Скопља, бистри нам видике и упућује знатижељни поглед на стазе крајолика западног дела Македоније. Успони и падови, уз неизбежне теме о непромењеном току историје нашег рода, сада са новом причом о поречким Србима, о мало знаном Поречу, беседи нам Драган Илић, и сам пореклом из тог краја, упућује нас и води, уз напомену да је Пореч дао велика имена у српској историји…

– Мој деда Новак Илић био је кмет. Умро је 1943. године. У касније издатим документима је стајало да је Илијевски, са појашњењем да је „свако питан како жели да се презива 1945“, са чуђењем каже Драган који не може да се отме утиску да је по среди грубо фалсификовање јер је човек умро две године раније. – Дакле две године пре но што су дошли комунисти. Тај систем је учинио више зла и више ожиљака, но све епохе и власти претходно. То је и допринело нестајању Срба у Поречу. Данас веле има 7000 душа у целом крају.

Сећање на војводу Мицка

На те периоде из тегобне прошлости постоје приче које живе у народу овог краја. Једна од њих је и она када су Арнаути с пролећа сељанима одвели велико крдо оваца, а заузврат тражили канте злата да би их вратили. И у свим селима је скупљено и дато. Исти лоповлук се, међутим поновио – на јесен. Војвода Михаило Јосифовић је, кажу, тада пошао у планину и завео ред, почистивши све зулумћаре. И, после тога више нису долазили. Михаило је био српски четнички војвода из времена Борби за Македонију почетком 20. века. У четничку акцију се укључио још 1905. као четник Рада Радивојевића-Душана. После. његове погибије 1907. делује као војвода до хуријета 1908. Када је избила Арбанашка побуна 1913. бранио је Кичево заједно са Василијем Трбићем, Бошком Вирјанцем, Јованом Долгачем и Данетом Стојановићем.

Прилазимо првом крајолику и видимо „парче“ тока реке Треске. Само име Пореч у овом западном делу који се ослања и нагиње на централну Македонији у долини реке Треске, управо по том поречју и носи име. Средиште и највеће место Пореча је градић – општинско место Македонски Брод. Мештани реку још зову Велика река…

Наилазимо на два села са изражено „окићеним“ турским заставама…Опречне су приче, објашњавају неки од сељана, али је једна, како веле, да су управо из та два села убице Мицка Крстића – за време хуријета.

Пут нас води даље скретањем у атар села Латово, где трагамо за саговорником о војводи Мицку Крстићу (1855 — 1909), познатијем као као Мицко Поречки, четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији). Сустижемо човека који пешачи. „Да те повеземо“, нудимо друштво уз пут. Седа човек и већ кроз упознавање, открива да је он Сашо Крстевски, потомак славног војводе. Води нас до места где је била Мицкова кућа, показује нам пут којим је отишао, а којим се вратио када је страдао.

– Мицко се родио у овом селу Латову у Рабетинској реци. Његови преци су из села Требина у Поречу, области која је снажно неговала српске традиције. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца. -Имао је ћерку Ленку, она пак, Анастасију, која је моја баба. Страдао је, како су ми преносили ствари, кад је дошао овамо на славу – Петковдан, коју је и славио, каже Сашо, показајући нам путању стазу са које стране села је ушао…

Зборимо још коју реч, па одлазимо на предах код домаћина у кућу. Сазнајемо да има троје деце – Кристина, Сашко и Борче. Говори нам и о околини, о селу Русјаци, о Броду… Каже, „иако је центар округа, полако замире, нестају људи, нема се посла, тешко се живи“…

Црква у селу посвећена је Пресветој Богорородици. Уз причу Сашо нам открива да му рођени брат живи у Белом брду у Хрватској. Каже да је златни сат претка Мицка Крстића понео брат, а њему је овде остао прстен и чибук који нам показује. Присећа се и песме „Седнал ми Џемо слободен“:

Седнал ми Џемо слободен,
Под таја круша горница,
На таја њива орница,
Во лева рока ћилибар,
Во десна рока мартинка!
Мајка му вели, говори:
“Не седи, синко, слободен,
Слободен, Џемо, распашан,
Србите глава дигнале,
Искочил Мицко комита
Со седамдесет дружина“.
Тогај ми Џемо говори,
– Не бој се, мајко, Србина:
Српска ми пушка не дупи,
Српска ми сабја не сече.
Уште ми Џемо не сврши-
Ете го Мицко војвода!
Летна ми Џемо да бега,
Низ таја пуста планина.
Тогај му Мицко повика:
– Почекај, Џемо, не бегај
Да видиш, Џемо јуначе,
Дупи ли пушка србинска,
Сече ли сабја комитска!

Претаче се кроз причу и тај препознатљиви говор људи из забити овог краја Македоније. Збори лепо и овај потомак Мицков. Одвише скромно живи с породицом, и каже да је такав био и Мицко – „скроман за разлику од неких који су и у то време богатили своје амбаре..“.Прича тече уз домаћу ракију шљивовицу. „Мученица“ је, каже, прелањска, јер, лане је био слаб род шљиве.

Подсећа домаћин и на причу са свадбе Мицкове на коу је дошао и његов побратим – Џемо. Изразио је, вели, жељу да пољуби младу, Мицко му је вратио да може, али да он донесе сестру своју, па да буде иста слика. Џемо је кажу љутито одбио и напустио свадбу. Касније је било „два пута сукоба на крв“. По сазнању Саше, убијен је у Слатини.

– Писао је свој Дневник и Мемоаре, али нису сачуване, неки је рођак однео запис у Скопље, тобож да штампа књигу, а уствари богатство је добио да је уништи да нестане.

Потомак вели да је Мицко убијен у Слатини, нека сазнања веле и у Ижишту, а сахрањен у месту Дворци. У Броду је имао и споменик. Народ је посве обазрив, преплашен, тешко проговара након првог сусрета и погледа. Знају све ови простосрдечни сељаци, осмехују се поменеш ли само неког војводу, неког из тог краја, али се и чуде да „неко збори о великанима њиховог краја, а да нема зле намере…“

Простодушност човека, огледа се и види, „да ништа немају, а све поседују“, ширина душе племените, избија из њихових очију. Једини су остали у крају који замире, нестаје становништво, само река буја… Пут на моменте пресеца поглед и жубор реке. Чистота природе. Нетакнуте увале, врлети, само тишина „одзвања“…

Преживљавање траје

-Знате ли ви нешто о Зафиру Премчевићу, пита Драган Илић, младиће Влатка и Александра Ђурчевски из села Лупште? Они се осмехују, румених образа. Чули, не дочули, купују брашна у јединој продавници у Модришту, код домаћина Љупчета и Бранке. Пазаре на – вересију. Враћају – у дрвима. На Драганово питање – када ће да се жените, узвраћају уз осмех – биће, биће…

Љупчо каже – има 10 крава, продаје млеко, „подсирује храни синове у Скопљу“. Уз разговор отвара нам стару Цркву из 14. века посвећену Св. Атанасију Великом. Подиже поглед према небу.

Забринут је за усеве. Обрађује земљу својих предака, али „зна и све сигнале друштва“ и тако тумачи „привилеговану праксу“, да му контроле стижу у низу, „шаљу их преко разних инспекција из Прилепа, Гостивара, Кичева…“

Са искреним чуђењем, пита Драгана, „како, бре, ти си возач, а толике књиге си изучио, одакле знаш сву ту историју?“

– Променило се време земљаче, интернет омогућава да се штошта и паметно научи. Види о проклетству овога краја, одакле и сам потичем, види и чуј зашто је толико запостављен и уништен овај крај. Кривица свих ових људи пострадалих је једино та што су Срби, каже Драган. отпијајући добар гутљај домаће шљивовице…

Манастирец – слика историје

Са нама је на пропутовању је Станко Ивановски,. Каже, пошао из Брода у Самоков, да обиђе пчеле. Питамо га о крају, пита и он узвратно и обазриво али, мало по мало, па се опушта. Открива да је био полицајац, радио је каже и у Скопљу осам година. Открива да је његова породица до 1955. носила презиме – Ивановић. „Сада смо Ивановски“, и додаје „знате и ви све о овом крају немам шта додати, што тако је како је, све сам видео и искусио“…

Уз пут помиње нам Митрета Јосифовског у Самокову, који, како вели, има књиге о Поречу. Препоручује да га потражимо, као да је желео да том информацијом некако себе растерети даље испопвести.

Застајемо у селу Манастирец. У кафани Извор код газда Славета прави предах за кафу. Зборимо тихо, некако уморно, свако са својим мислима и помешаним осећањима, несређеним утисцима о догађајима, људима и историјским сликама у низу. Пријатан амбијент кафане са собама за преноћиште. Пријемчиво, али прича газда Славета, преплетеним искуствима, онеспокојава.

-Било нас је овде 400 деце у моје време. Данас у селу похађа наставу 30-ак деце, каже, а касније стиже прецизна цифра да их је „тачно 40“.

-Затворено је све децо овде. Време је одавно стало, остало је нешто људи. Боримо се. Не ради Сувенир, где је некада било 500 запослених. Сада су неки Чеси дошли да газдују фабриком, али како видим, тешко да ће ишта бити. Имају седам, осам радника – туга. Не ради Црн бор, Електромонтажа, Годел… невољно набраја Славе.

Школу је, кажу у Манастирецу подигао, Тодор Цветановић (Цветановски), који је био „изолован у Албанији, па се вратио 1946“.

Девич пише на табли, застајемо, мало огледамо, па настављамо.

У Тополници само лавеж паса, уски сокаци. Један води узбрдо. Застајемо, у атару срећемо мештанина Мику, младог нежењу. У чизмама, усред је неког тежачког посла,. Каже да је у селу остало још 20-так људи.

Објашњава нам да су сеоске куће овде некада грађене са занимљивим карактеристима „архитектуре овог краја“. У приземљу, или сутуренском делу су биле – стаје где је збрињавана стока, као и магазе, амбари, а изнад су били конаци. На тавану се сушило месо…

Ту је и кућа Драганове мајке. Испод ње је још једна ближа реци…

Село питомо, мирно. Предање вели да су у давнина у село дошла три брата. Па су тако настале Доња махала – Чукалевци, Средња – Шашковци и Горња махала. У селу је црква Св. Мина из 1910. са сеоски гробљем у порти.

Нехај круни Костурницу

Спомен костурница масакрираних мештана Срба 1916. налази се у близини Поречког манастира посвећеног Пресветој Богородици, задужбини краља Милутина. Костурница је подигнута у част побијених Срба из тог краја. На Бадњи дан, 6. јануара 1916. године извршен је страшан покољ.

Убијена су 103 угледна становника Пореча од стране бугарског окупатора. У историји тај покољ је познат као Масакр крај Дервишке њиве, да би се становништву страхом улила бугарска национална свест.

У радном материјалу стручњака ресорних министарстава Владе Србије, републичких завода за заштиту споменика културе Србије и Македоније, сачињеног у лето 2003. обиласком свих спомен меморијала на територији Македоније укључен је опис и стања костурнице у Манастирецу.

Тај стручни извештај „са терена“, како је наведено, био је основа за планирање одређених неопходних радова на санацији и реконструкцији. „Неке од предвиђених интервенција су, у међувремену – извршене, али знатан део пројеката тек треба реализовати“, најављено је тада из надлежних институција…

У материјалу је конкретно наведено: „Спомен капела са костурницом у селу Манастирец код Македонског брода посвећена је стрељаним житељима Пореча и околине, страдалих од бугарских окупатора 1915. године. Споменик је релативно добро очуван и о њему се старају из оближњег манастира „Мала Богородица“.

Сурова реалност, међутим, данас и овде, као да је  „већ виђена“ и на неким другим местима страдања српског народа, потврђује се несхватљивим нехајем према жртвама поменутог покоља.

Још увек релативно очувана Спомен костурница, са разваљеним вратима, полупаним прозорима, унутра открива језив доказ немара. Кости и лобање убијених разбацане – у незаборав незахвалних потомака и нехајних комшија. Ту, тик, уз светињу, чије „газде“ је чувају чак и видео надзором и добро замандаљеним вратима.  Костурница је остављена и заборављена, препуштена зубу времена…

У селу Манастирец у сеоској школи наставу похађа 40-торо деце. И баш са њима се на поласку забављамо, онако опуштено како само деца знају, прекидајући им „лоптање“ у школском дворишту. Најговорљивије су биле девојчице – Ивана ученица првог, затим Христина и Викторија из четвртог разреда, које су бистро и отресито, као одрасле девојке, описивале своју школу, своју свакодневицу у селу.

У повратку, на крају путешествија са обиљем нових сазнања, открића и неочекиваних искустава, препуштени смо – размишљању, свако за свој рачун.

У том ћутљивом друштву је и Благојче из Модришта. Возимо се према Броду. Путујемо кроз Пореч, попут кривудавог речишта. Уз ово забележено, толико је тога – изгубљеног, у ненаписаним причама једног доба, као белег једног времена, као знак једне епохе дела нашег рода, загубљеног, заборављеног…

(СПОНА – Културно-информативни центар Срба у Македонији, 21. 2. 2015)

---

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Co