Проблем је у томе што богатство не корелира са срећом. Већа плата је увек пожељна, али кад стигнемо до циља схватамо да нам ни то није довољно
У складу са проценама Фискалног савета, ове и наредне године тешко да можемо очекивати раст БДП-а. То би укратко значило да ћемо се тек 2018. наћи на нивоу производње из 2008, односно, да ћемо се суочити са изгубљеном деценијом. Будући да је економски раст на неки начин религија савременог света, еликсир који олакшава иманентну тескобу живота, обећање ничим неограниченoг напретка, ствар није једноставна са аспекта очекивања великог дела популације. Дакле, последице велике рецесије прете да идеални свет стабилности, инклузивности и дуготрајног раста уруше.
Ситуација није ружичаста ни у САД, где 80 одсто становништва није имало раст куповне моћи у последњих 30 година. Владајуће политичке класе широм Запада узнемирене су стагнацијом, која отвора врата популистичким покретима.
Поставља се питање шта треба да се деси да наша потрага за бесконачним економским растом не постане фатаморгана? Кејнс, у свом чувеном чланку ,,Економске могућности наших унука”, писао је тридесетих да нам је период изузетног просперитета при руци и да ће светски економски проблеми ускоро бити решени новим техничким иновацијама. Кејнс, нажалост, није био у праву. Ми и даље живимо у страху од сиромаштва, неједнакости и незапослености. Стална потрага за материјалним богатством и даље је наш примарни циљ, упркос чињеници да је просечни становник Запада, а и Србије, данас вишеструко богатији него тридесетих. Огромна акумулација богатства слабо је задовољила апетите нашег материјалистичког друштва. Проблем је у томе што богатство не корелира са срећом. Већа плата је увек пожељна, али кад стигнемо до циља схватамо да нам ни то није довољно. Наиме, ми не успевамо да схватимо колико се наше жеље временом мењају у новим околностима.
Ово објашњава зашто је економски раст, више од чистог богатства, кључ за функционисање нашег друштва. Економски раст пружа сваком од нас наду да можемо да се издигнемо изнад нашег садашњег стања, иако ће, наравно, тај сан остати недосањан. Због тога приче наших родитеља о златним Титовим седамдесетим нису чудне. Наиме, иако се много мање имало него данас, и иако је практично земља тек подизана, ,,вишак оптимизма” чинио је наше претке тако задовољним. Серије попут ,,После две хиљадите” изгледале су тада више него уверљиво.
Ово нас доводи до фундаменталног питања: ако се свет или барем Европа, па и Србија, не врате економском расту, шта онда? Економисти – песимисти верују да је потенцијал за економски раст сада много мањи него у прошлом веку. Нова индустријска револуција нам је подарила смартфон, али то се једва може поредити са економским ефектима великих достигнућа 20. века (струја, аутомобили, авиони, филмови, телевизија, антибиотици). Оптимисти сматрају да ће се практично све дигитализовати. На пример већ постоје „Гугл” експерименти са аутом без возача, док роботи негују старе у Јапану. Међутим, шта се дешава с радницима који су замењени машинама? То је корисно за поређење данашње ситуације са почетком 20. века када су се амерички фармери, који су чинили 38 одсто радне снаге 1900, преселили у градове постајући високопродуктивни радници у новим индустријама, док се економски раст брзо удвостручио.
Данас, куповна моћ америчке средње класе једва да је порасла у последњих 30 година. То показује да њена продуктивност у новим пословима (ако их уопште пронађу) стагнира, што значи да је економски раст ишчезао. Дакле, ми живимо у доба индустријске револуције, али без економског раста. Снажан софтвер ради за пуно људи, а они замењени нису у стању да пронађу нова продуктивна радна места.
Поставља се кључно питање: како живети у свету без економског раста, како подстицати људе, који ће знати да не могу да испуне своје наде за знатније подизање животног стандарда? Дански економски модел показује да је ипак могуће мотивисати раднике. Данска има највише место у ,,квалитету посла у Европи”. Ниво аутономије дат радницима је велики, подстиче се мобилност на радном месту и смањује страх од губитка посла. Није чудо што је 2013. Данска проглашена земљом најсрећнијих људи. Нажалост, наша земља котира се при зачељу.
Др Горан Николић, Институт за европске студије
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3D3
Categories: Преносимо
Не сумњам драги, др Николићу, да ће премијер слиједујући данском примјеру да се бачи на изучавање Кјеркегора. Можда се чак и 2017. вратимо у 2008.?
Већ је изућио Ханса Кристијана Андерсена 🙂
Аутор је написао увод чланка који је у ствари читав чланак.
У последњем пасусу помиње се Данска као алтернативно рјешење и то је то.
Потребно је елаборирати рјешење, нпр због чега мисли да је Данска добар узор, које мјере се могу примјенити у нашим околностима, шта кажу критичари данског примјера итд.
Госн Бојане ово је колумна, врста текста где је идеја да се разради једна мисао водиља, без претерано сложене аргументације и много података. Наравно да економски програм мора да буде много садржајнији али ово није та врста текста.