Поводом текста архимандрита Тихона Филм „Левијатан“ је уметност колико и „Пуси рајот“, Стање ствари, 26. 2. 2015.

Горан Тешић

Није се скоро десило да је један филм изазвао толику буру реакција у Русији као што је био случај са последњим филмом познатог режисера Андреја Звјагинцева „Левијатан”, освајачем бројних међународних („Златни глобус” за најбољи филм, најбољи сценарио на Канском фестивалу, најбољи инострани филм на Минхенском фестивалу, главна награда на Палићком фестивалу, најбољи филм на Лондонском фестивалу, номинација за „Оскара” за најбољи инострани филм и друге) и руских („Златни орао” за најбољу режију, најбољу женску улогу, најбољу споредну мушку улогу и најбољу монтажу) награда. Оцене филма су потпуно опречне, од крајње негативних критика до егзалтираних хвалоспева. Појединци су, чак, тражили и да се забрани приказивање филма, а било је и отворене хајке једног депутата градске Думе града Самаре на глумца Валерија Гришка; Гришко живи и наступа за локално позориште града Самаре, а у филму глуми архијереја који, условно речено, има негативну улогу. Изнете су стандардне оптужбе да је филм анти-руски, анти-православни, па, чак, и да оправдава убиства у Новорусији.

Ипак, повод за овај текст је изјава цењеног (и од аутора овог текста) Архимандрита Тихона (Шевкунова), старешине московског сретењског манастира, коју је пренео сајт „Стање ствари”:

„Архимандрит Тихон је додао да је у схватању режисера видео резултат дуге историје Русије, и скелет оглоданога Левијатана као символ тога. „Дегенерисани људи и потпуно безнађе – то је ваше православље, ваша култура, историја, државност – ето то је не баш компликована философија тог филма. Овај филм је уметност колико је уметност то што су урадиле чланице групе Пуси [рајот] у храму Христа Спаситеља”, изјавио је архимандрит.

Поред тога, архимандрит је рекао да овај филм [представља] један друштвени поредак, својеврсни одраз жеља друштва: „Тај који је аплаудирао Пуси тај аплаудира Левијатану.“ Аутори су знали публику којој су наменили филм, своје интелектуалне муштерије – и у Русији и ван ње.”

Изјава архимандрита Тихона у “Невским новостима” 

Архимандрит Тихон није у праву, а ево и зашто.

Идеју за филм Звјагинцев је добио још 2008. године на основу истините приче о америчком вариоцу Марвину Химејеру, коме је локална фабрика цемента покушала да одузме кућу, после чега је он булдожером срушио здање фабрике и још неколико објеката, а затим извршио самоубиство. Дакле, оригинална идеја нема никакве везе са Русијом, али је Звјагинцев руски режисер – па је одлучио да сценарио филма прилагоди руским условима. Сцене филма су снимане на руском северу, највећим делом у градићу Териберки, а градски кадрови у граду Кировску, у Мурманској области.

Филм „Левијатан” има универзални карактер, то јест не односи се само на Русију, иако је радња смештена у њој, где се описује борба малог човека против система (државе, представника власти) у којој обичан човек губи. Сличан сценарио је могућ у било којој земљи света и то је Звјагинцев јасно поручио као одговор на оптужбе да је филм намерно русофобичан. Ту помиње и епизоду када му је један Мексиканац, после гледања филма, рекао да је и код њих у Мексику све исто, само се уместо вотке користи текила.

Поред тога, филм „Левијатан” није само екранизација библијске приче о Јову, већ се ради и о утицају познатог дела „Левијатан” енглеског филозофа Томаса Хобса, у коме је државни апарат представљен као чудовишна машина која уништава људску природу и слободу. Филм нема срећан крај, а тако у животу често и бива. Живот није филм и Звјагинцев тако и третира филмску уметност, то јест представља реални живот, а не бајку са срећним крајем.

Као и сви досадашњи филмови Андреја Звјагинцева и „Левијатан” је вишеслојан, па зато и захтеван за гледаоца. Ради се о такозваном ауторском филму, а не комерцијалном, и један од главних Звјагинцевљевих принципа јесте да он као режисер не води патерналистички гледаоца за руку и да му, недвосмислено и лако за њега, убацује у главу поруку коју хоће, а на шта је већина навикла. Исти принцип Звјагинцев користи и у „Левијатану”. Он не шаље очигледну и једнаку за све поруку, мада порука постоји, али има субјективни карактер, то јест сваки гледалац сам извлачи поенту за себе, сам се бори, сам треба да нађе излаз. Зато филмови Андреја Звјагинцева спадају и у такозвану „трансценденталну” или „егзистенцијалистичку” кинематографију. Његови филмови нису „фаст фуд”… Такође, они не спадају ни у какве „црњаке”, већ су филмски наставак велике руске културе у којој се писци као што су Толстој, Достојевски, Чехов и други нису либили да оцртају руско друштво свог времена онаквим какво је оно делимично било, а то је тамним бојама. И нико их данас због тога не напада и не прича „ура” патриотске приче о томе како руски уметник треба да представља руске теме у лепом светлу пред осталим светом. Такве приче су остаци недавног комунистичког наслеђа које Русија и данас носи, па би појединци да управљају садржајем уметности и да одређују шта је подобно, а шта не, или чак да кажњавају оне уметнике за које они сматрају да нису на некаквој њиховој политичкој линији. Такве појаве само говоре о слабости руског друштва и дају материјал непријатељима Русије да кажу – „Ево, видите да смо били у праву, Русија је земља у којој се уметници прогањају, јер показују право стање“. А посебно нетачна изјава Архимандрита Тихона је била она где је рекао да су они који аплаудирају „Левијатану”, исти они који су аплаудирали „Пуси рајот”. Аутор овог текста аплаудира „Левијатану”, али није аплаудирао „Пуси рајот”. Сасвим супротно, био сам против онога што су урадиле чланице „Пуси рајот”. И нисам једини. Такође, мислим да је, ипак, мало дегутантно поредити једног Звјагинцева и „Пуси рајот” у уметничком смислу.

Андреј Звјагинцев 

На сву срећу, Архимандрит Тихон није у већини са својим ставом, ни међу грађанима Русија, ни у самој РПЦ.

Тако на пример, Митрополит Мурмански и Мончегорски Симон има сасвим супротно мишљење од Архимандрита Тихона, иако су обојица служитељи РПЦ. Митрополит Симон је рекао да је „Левијатан” поштен филм и да надахњује управо тиме што је у њему указано на животне проблеме земље, као на отворене ране на телу, од којих се оно разлаже, страда и умире и да је неопходно озбиљно лечење. Митрополит се о филму одређује позитивно.

Монах Диадор (Ларионов) се, такође, према филму односи позитивно и каже да је „Левијатан” веома зрео, поштен и одговоран филм о Богу и вери. За њега је „Левијатан” празник. По њему, филм буди веру, веру у савест, веру у светост, веру у чистоту душе, веру у Бога.

Игуман Спиродон (Баландин), позитивно говорећи о филму, сматра да је у „Левијатану”, можда, више приказана будућа, а не садашња Русија, у смислу надолазећег царства антихриста, при чему, чак, каже да Звјагинцев пророкује. Дакле, овде се ради о указивању на проблем и да још увек није касно да се оно што је лоше поправи или предупреди.

А свештеник Александар Шрамко каже да „Левијатан” извештава о разочарању и то не само у „лошу” Цркву, већ и у веру и у Бога уопште, али да тај онеспокојавајући знак може бити и користан, ако људи у Цркви могу први да га примете, да он за њих буде опомена да ће их, ако се не измене, стићи пропаст.

И познати ђакон Андреј Курајев каже да је „Левијатан” одличан филм и подвлачи да он није ни атеистички, ни антицрквени, ни антиправославни, већ је антиклерикални. А клерикализам је негативна појава када се црквено духовенство меша у послове државног управљања.

Филм заиста није ни антицрквени, ни антиправославни, јер се у њему појављује и лик оца Василија, мирног сеоског свештеника посвећеног духовном животу и својој пастви. Ево кључне сцене из филма – дијалог главног лика Николаја са оцем Василијем:

Овде видимо пијаног Николаја без вере у Бога и смиреног свештеника који га благим речима о Јову, уствари позива да се врати вери.

А ево и реакције из окружења председника Русије Владимира Путина на филм „Левијатан”. Специјални представник председника Русије за међународну културну сарадњу Михаил Швидкој рекао је, у разговору за „РИА Новости”, да се поноси наградом „Златни глобус” коју је добио филм „Левијатан” Андреја Звјагинцева. Он је даље рекао да је филм безусловно један од најозбиљнијих снимљених у последње време у Русији.

Такође, у случају Андреја Звјагинцева нема ни говора о аутошовинизму, анти-руском ставу или било чему сличном. Звјагинцев је увек истицао да је он руски режисер, да су његови културни корени у руској култури и да су све победе „Левијатана”, не само његове победе и екипе која је радила филм, већ и победе руске кинематографије. У једном од последњих интервјуа пред доделу Оскара, на провокативно питање да ли је он амерички шпијун, одговорио је да и ако јесте шпијун, могао би да буде само руски.

И да поменемо на крају и оцене да је „Левијатан”, као и претходни Звјагинцевљеви филмови мрачан, депресиван и томе слично. Што се тиче претходних Звјагинцевљевих филмова, треба да кажемо да се ради о истинским ремек-делима не само руске, већ и светске кинематографије. То су филмови „Повратак”, „Изгнање” и „Јелена”, као и неколико краткометражних филмова. Уметност је делатност у коме уметник слободно исказује себе и, при томе, не треба да постоји никаква стилистичка или метафизичка ограда или шаблон коме би он морао да се повинује, као на пример да крај филма мора да буде срећан (постоји и трагедија као жанр, зар не?) или да филм мора обавезно да носи позитивну поруку као излаз из неке потенцијално драматичне ситуације. Андреј Звјагинцев, као што смо већ поменули, оставља гледаоцу да сам тражи излаз из филма, поштујући тиме његову личну слободу.

Сцена из филма “Левијатан”

Још једном, филмови Андреја Звјагинцева нису „фаст фуд”, они нису „комбо” из локалне америчке продавнице брзе хране, где је све предвидљиво и очекивано и где се после конзумације спокојно иде даље уз исте кулисе и актере света који нас окружује, какви су они били и пре конзумације. Андреј Звјагинцев захтева, али не тера, гледаоца да учествује у његовој уметности и да после учешћа, можда, провери да ли је све у реду са тим кулисама и актерима света у коме живи.

У „Левијатану” се говори о грешности човека, говори се о томе да грешимо и да треба да се поправимо. Грех – то је духовна болест. Православље је, наравно, и у прослављању, торжеству, али његова суштина је у покајању, признању да смо направили грешку, у исповеди и причешћу. Спасење води кроз свест о сопственој грешности. У „Левијатану” се говори о томе на жесток начин, без улепшњава. Симболички, чак, можемо рећи да су и „Левијатан” и сви други филмови Андреја Звјагинцева операција болесног, али без анестезије. Болно. Али, нек боли до излечења. А када верујући човек оде на исповест, он не покушава да се оправда, да улепша своје преступе, већ супротно – искрено говори у чему је грешио и после отпуста грехова, гледа да се поправи. И цео тај процес је душевна бол, која на крају треба да донесе олакшање и спасење. Е, Андреј Звјагинцев тај део није показао у филму. То је оставио нама самима да урадимо по сопственој слободној вољи и савести.

Андреј Звјагинцев каже за самог себе да је израстао из културе Достојевског, Толстоја и других и каже да је живео, дисао и разговарао језиком Достојевског:

Андреј Звјагинцев, на питање са ким би желео да поразговара ко је икада живео на свету, одговара да би то био Фјодор Достојевски:

Зато дубоки наклон великом уметнику Андреју Звјагинцеву – руском филмском Достојевском.

Аутор је главни уредник сајта Евроазијског комуникационог центра Србије (ЕКЦС)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3AQ

Categories: Разномислије