Руси ће коначно моћи да виде филм „Левијатан“
Награђен у недељу Златним глобусом за најбољи страни филм, „Левијатан“ Андреја Звјагинцева ће коначно бити приказан и у Русији, земљи у којој је настао.
Верзија која ће се наћи у руским биоскопима од 5. фебруара биће, међутим, нешто другачија од оне која је представљена у иностранству, а коју је и српска публика имала прилику да види у јулу на Палићком фестивалу као и у новембру на Фестивалу ауторског филма у Београду.
Наиме, у складу са недавно донетим законом, филм је претходно морао да буде „очишћен“ од псовки и простота, изјавио је за АФП један од продуцената Александар Родњански.
„Левијатан“ је осавремењена верзија библијске приче о Јову, али и веома критички филм о стању у Русији.
Јунак филма је средовечни аутомеханичар из града на Северном леденом мору који улази у сукоб са корумпираним локалним градоначелником који се намерачио на његову кућу, на чијем месту планира да сагради зграду телекома.
„Левијатан“ је на Канском фестивалу 2014. освојио Златну палму за сценарио и био руски кандидат у овогодишњој трци за Оскара за најбољи страни филм.
Опрема: Стање ствари
Архимандрит Тихон (Шевкунов): Филм „Левијатан“ је уметност колико и оно што раде „Пуси рајот“
Санкт Петербург, 9. 2. 2015. – На Санкт-Петербуршком политехничком универзитету организован је сусрет са архимандритом Тихоном, намесником Сретењског манастира у Москви. Једно од првих питања из сале било је о филму Андреја Звјагинцева (Андрей Звягинцев) „Левијатан“ и свештенослужитељ је изнео своје критичко мишљење, очитавши својеврсни прекор творцима и оним гледаоцима који тај филм високо цене.
На сусрету је био и дописник „Невских новости“ који је забележио мишљење архимандрита о главном догађају руске кинематографије у последње време. Архимандрит је приметио да је Звјагинцевљева обрада приче о Јову нема никакве везе са оригиналним садржајем библијског текста. „За разлику од јунака тог кинематографског рада, Јов није доводио у питање Бога. Када се Бог јавио Јову, он је схватио да ништа није било узалуд, да све има свој смисао, чак и оно што ми не разумемо – а то је колосална радост. Слика Јова – то је праобраз Христа. А то што су Јову враћена његова деца и све што је изгубио јесте отелотворење онога што ће бити у другом животу. Али, аутори филма су одлучили да нас потегну за уши, у овом великом филмском делу и да мало философирају.“
Архимандрит Тихон је додао да је у схватању режисера видео резултат дуге историје Русије, и скелет оглоданога Левијатана као символ тога. „Дегенерисани људи и потпуно безнађе – то је ваше православље, ваша култура, историја, државност – ето то је не баш компликована философија тог филма. Овај филм је уметност колико је уметност то што су урадиле чланице групе Пуси [рајот] у храму Христа Спаситеља“, изјавио је архимандрит.
Поред тога, архимандрит је рекао да овај филм [представља] један друштвени поредак, својеврсни одраз жеља друштва: „Тај који је аплаудирао Пуси тај аплаудира Левијатану.“ Аутори су знали публику којој су наменили филм, своје интелектуалне муштерије – и у Русији и ван ње.
Тихон је напоменуо да му се у филму допао једино [глумац] Роман Модјанов (Роман Модянов) у улози градоначелника.
Са руског посрбио: Дарослав Гужвић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3z0
Categories: Посрбљено
у потпуности се слажем са Тихоновом критиком,
филм се фокусира на животне драме, неколико неверника и лупежа (готово сви актери у филму) и нема ама баш никакве везе са ‘библијском причом о Јову’, који је у филм симболично уденут, а још мање има везе са ‘општим стањем у Русији’.
Иначе, филм је веома јефтина и лоша холивудска реплика ‘завере система против појединца’.
По мени, један од најквалитетних филмова из тог опуса је хорор филм ‘брда имају очи’ ..
Нисам гледао филм, било би не фер да кажем било шта похвално или да иразим неку врсту незадовољства. Познајући архимандрита Тихона (Шевкунова) као непоткупљивог још теже ми је рећи да је претерао или да не разуме ствари, по професији је режисер, и то какав; сјајан и талентован. По ономе што сам на више страна прочитао, посебно сазнао из позитивних критика; филм је типично другосрбијански, као рецимо да га је правио Горан Марковић или Паскаљевић. Самокритичност до сумње у собство, до самопорицања -дакле. Зашто је православље тај страшни камен око врата које не да “јадним” Русима да подигну главу? Ако унапред знамо да је оно кривац а доказа нема, а баш их нема, онда је у питању лажна искреност; могу се кајати за себе не и за друге. Нарочито је неупутно кајати се за туђе грехе и бити самокраитичан за грехе других који су моја идеолошка фантазмагорија. Мислим ја да је лоше! Боље је имати чисте клозете и асфалтне путеве у Русији него чисту душу? Звјагинцев је сигурно имао таквих животних драма и ситуација у којим није био анђео. Зашто не ићи до краја и један аутобиографски Левијатан – некима је успело.
Мотивско тематска призма стваралаштва Андреја Звјагинцева се не може свести на изоловану интерпретацију “Левијатана”.Потребно је хронолошки погледати претходна остварења (“Повратак”,Изгнанство” и “Јелена”) и у назначеном контексту потражити свепрожимајућу експланаторну нит која ће потпомоћи разумевању “Левијатана”. Наиме, ко у целокупном стваралачком опусу овог сјајног режисера, од референтних кинематографа већ окићеног брменитим ореолом наследника Андреја Тарковског, није препознао ПРОЦЕС, драматичну борбу појединца и свих његових слабости, кошмарни израз суровог пренапрегнућа индивидуалних идеала са једне и аутодеструктивног арсенала личности, са друге стране, односно, коме је промакло да примети да је свака душа слика и исход КРЕТАЊА ка богу – елем, таквом посматрачу ће се лако наметнути асоцијација са латентном критиком савременог руског друшта и можда му промаћи тежња за личним искупљењем и преображајем.
Напослетку, можда овај филм треба тумачити и из перспективе Хобсовог Левијатана.
Срдачан поздрав!