Од 11.177 Дубровчана, српски језик је крајем 18. века говорило чак 9.713 житеља некада славне републике. У литургијским и књижевним текстовима, као и споменицима ћирилично писмо било у употреби
Назив Дома српског друштва „Душан Силни“ у Дубровнику, с краја 18. века исписан ћирилицом
Општој антисрпској кампањи, после одлуке Међународног суда у Хагу, која је овладала читавом Хрватском, придружио се недавно и Хрватски сабор. Извесни господин Франо Матушић, на дневни ред је поставио питање књигу проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“, у издању „Српске књижевне задруге“, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.
Тај исти заступник затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је његова влада реаговала поводом „империјалистичких тежњи српске научнице“. Убрзо је са саборске говорнице стигао и глас премијера Милановића.
– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!
Њему се одмах придружио и дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак и ову књигу је назвао смешном али врло опасном јер представља „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“. Све ове изјаве добиле су централно место у ударним информативним емисија националне телевизије, а посвећено је доста простора и у специјалним емисијама.
На све то професор др Злата Бојовић је смирено реаговала и нагласила да су у њеном делу ни на једном месту не спомиње реч „српски“, нити да је дубровачка књижевност српска. Нажалост, рекла је, и овог пута морамо добро да размислимо о речима нашег нобеловца Иве Андрића да је „прошлост оно што је остало“. У Загребу су, по ко зна који пут показали да су поодавно забравили прошлост. Заборавили су и оно што је доскора знао и сваки средњошколац да је Дубровник нераздвојиви део и хрватске и српске историје.
Када су, пре неку годину, у Хрватској почели протести против ћириличних табли у Вуковару најгласнији су били Дубровчани. И они су заборавили да је управо ћирилица вековима била у употреби баш у том Дубровнику. Од 1514. године, када је дубровачки писар Лука П. Примојевић тражио од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала „и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи, а штампа им је била свугдје хваљена и уважена“. (Мирослав Пантић, „Из старог Дубровника“).
Дубровник, данас
Ћирилица, разумљива и за суседне српске области и за дубровачку канцеларију, кроз све ово раздобље била је у употреби у литургијским и књижевним текстовима и на гробним споменицима. Прихватили су је и еластични фрањевачки мисионари… Из оног што се данас дешава у Хрватској просечни Србин тешко да би могао помислити да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби. Због тога је, можда, лако хрватској држави да својата целокупну баштину Дубровника. Готово цео прошли век хрватски национализам се сводио на стално доказивање нових разлика од Срба. Због проблема са идентитетом морали су да буду много пута већи противници Срба од било кога. Нарочито у Дубровнику, да се потпуно потисне идеја да је овај град саставни део и хрватске и српске историје.
Зато, подсетићемо на документ штампан 1898. године у Дубровнику. Реч је о календару „Дубровник, за просту 1898. годину“ – „Издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А. Писаревић“. На самом почетку ове занимљиве књижице издавач је донео „неколико статистичких података о Дубровнику“ у којима пише:
„1. По попису од 31. децембра 1890. опћина дубровачка има простора 36:26 км, а становништво броји 11.177.
- Опћина састоји се од 15 одломака.
- Од Св. Јакоба на Плочама до близу Обода у Конавлима и од мора до Херцеговачке границе цијели овај предио обухвата 22:83 км, са 13 одломака.“
Потом се поименице набрајају сва настањена места на територији Дубровника, затим попис становништва по припадности, домовини и држављанству. Потом следи попис по „вјероисповести“. Статистичари из Беча нису пропустили да забележе ни колико је било Дубровчана с манама.
Овде је прилика и да подсетимо да је аустријски статистичар Карл фон Церниг, још у попису становништва Дубровника и његове околине (Конавле и Пељешац) 1851. и 1857. године, написао – да су Срби.
Попис Аустроугарске у ком се тачно види који се језик говори у Дубровнику 1898. (Кликните на слику за увећање)
Чак и аустријски дипломата Бењамин Калај, чији се развојни пут креће од србофила до србофоба (у Београду, док је службовао као конзул, прешао је у православну веру и узео име Србољуб, онда је, у другој животној фази, чинио све да посвађа Србе и Хрвате и смишљао фразе које су користиле и 1914, па 1941, затим 1991. године, а нажалост и данас се користе диљем Хрватске)), Дубровник назива српским градом.
Шта нама преостаје – да прихватимо флоскулу старог циника да је историја лепа жена која се преудаје или да кренемо у потрагу за изгубљеном историјом.
ЧИСТОТА СРПСКОГ НАРОДА И ЊЕГОВИХ ОСОБИНА И ОБИЧАЈА
– Кад споменух народ на земљишту Дубровачке Републике, као један од најчистијих делова српскога народа, морам то одмах и доказати, пре но што пређем на одлике и особине његове, као главни предмет овога разговора. Народ на земљишту Дубровачке Републике од досељења српскога народа, па све до пре 100 година, био је или у саставу српске државе, или у саставу Дубровачке Републике, која је те покрајине, Пељешац, Рат, Приморје, Стон и Конавле, добила од српских владалаца. Дакле никада под туђином, од како су постале српске државе, па све до почетка прошлог века, кад је Дубровник потпао најпре за кратко време под Французе, па 1814. године на Бечком конгресу стално под Аустрију – говорио је тада Ђаја.
– Осим тога, те је крајеве од туђинскога придолажења и мешавине чувала непримамљива кршевност њихова и властеоска ревњивост дубровачке аристократије, као господара свих земаља у области Републике. Отуда је следовало одржавање чистоте српскога народа, његова језика и свих његових особина и обичаја.
ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ДЕЦЕМБРА 1890. ГОДИНЕ
* Последњег дана децембра 1890. године у Дубровнику је живело „10.327 римокатолика, 546 православнијех, унијата – 1, припадника лутеранског обреда 15, реформисаног обреда 206, Јевреја 79, мухамеданаца – 2“, а један житељ се није определио ни за једну вероисповест.
* Прецизни аустроугарски пописавачи евидентирали су становнике бивше славне републике по образовању, а затим по језику – како се говори у кући.
* На прагу прве године девете деценије деветнаестог века, значи пре 125 година, у Дубровнику је српским језиком говорило 5.823, а у осталим насеобинама ове „опћине“ стање је било следеће: у Гружу и Лападу српски језиком је говорило 1.028, у Бргату Горњем 222, у Бргату Доњем 230, у Грбовцу 195, у Мартиновићима 207, у Макошема 254, у Буићима 235, у Петрачама 186, у Челопечићима 211, у Чибачама 261, у Брашинама 284, у Заврељама 253, у Солинама 132 и на Платама 200 становника. Дакле, укупно 9.713 житеља у Дубровнику и непосредној околини говорило је српским језиком.
И. Миладиновић
(Вечерње новости, 22. 2. 2015)
Мило Ломпар: Цензорске очи хрватске културе
„Историја дубровачке књижевности“ Злате Бојовић, књига која је узбуркала Загреб. Мило Ломпар: Доводе у питање право научника да говори у складу са својим знањем. Оштре реакције са највиших места
Мило Ломпар и Злата Бојовић у Српској књижевној задрузи
Научна књига која је недавно изазвала жестоке реакције у хрватској јавности и политичком врху ове земље – „Историја дубровачке књижевности“ универзитетског професора Злате Бојовић, јуче је представљена у просторијама издавача Српске књижевне задруге.
Оптужбе из Хрватске да је њено дело „иредентистички, империјалистички покушај узимања туђе баштине“, професорка Бојовић није желела да коментарише, али је то пред новинарима учинио секретар СКЗ Мило Ломпар.
По Ломпаровим речима, ауторка је опрезно, обзирно, скрупулозно и чињенично пописала сва битна места у везама српске културне традиције са дубровачком књижевношћу, као и присуство српског књижевног филолошког облика постојања унутар саме те традиције.
У складу са таквим одлукама, по Ломпаровим речима, догађало се да Миодрагу Поповићу није помогло што је у „Енциклопедији Југославије“ 1965. године написао да је дубровачка књижевност заједничка српскохрватска баштина, већ је упркос његовом инсистирању, тај део реченице из текста избачен. У таквим околностима, додао је, догађала се и кампања у „Борби“ 1967. године када је само због увршћивања књиге Павла Поповића „Преглед српске књижевности“ у програм студентске лектире, са највиших политичких места ускраћивано право српским филолозима и научницима да посматрају феномен дубровачке књижевности на начин који су они сматрали да је у складу са чињеницама.
– Отуд је и књига професора Драгољуба Павловића „Старија југословенска књижевност“ из 1971. била мета оштрих напада из Загреба. Тој традицији припадају и ове најновије политичке реакције, и оне показују да смо ми и данас као 1949, 1967, 1971, непрестано посматрани цензорским очима хрватске културне политике. То је нешто чему се природна научна савест као и начело слободе у научним и јавним пословима по природи људскога достојанства мора противити – закључио је Ломпар.
ДВА ВЕКА ЧЕКАЊА
– На ову историју се чекало 200 година. Она се завршила почетком 19. века и током више од два века није дефинисана као целина. Када читате дубровачке писце увидите да они говоре исто као ми, само што су ијекавци. Довољно је да на сцени гледате „Дунда Мароја“, и схватите да су то актуелне теме. Дубровачка књижевност је преживела као и свака књижевност, оним што је у њој свевремено, што се издигне изнад тренутка. Она је занимљива и својом унутрашњошћу, јер је сачувала један свет и показала како се развијао, узносио и како је најзад одумирао и пропадао – рекла је за „Новости“ Злата Бојовић о књизи у којој описује период од 15. до 18. века.
Б. Ђорђевић
(Вечерње новости, 20. 2. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3wR