Ознаке

,

Кад буду сви роктали својим свињским срцима, последњи који ће још гледати људским очима и осећати људским срцем биће они којима не бејаше страно искуство уметности.

Д. Киш, 1973. 

kis-1981

Данило Киш (22. 2. 1935. – 15. 10. 1989) . Фото: Маристела Величковић, Париз, 1981.

Неопрезна домишљања или Фрагменти о Кишу

Видим Данила Киша како, као босоног дечак, иде ливадом мађарског села Бакша ка лекару – од кога треба да узме лек за шугу а да плати новцем који не вреди ништа – и док још није ни стигао замишља како се већ вратио („Тада сам, тог дана код лекара, научио: када ти је мучно, треба да мислиш о ономе што долази после. То је као ливада у повратку“, записаће много касније у причи „Ливада“ књиге Рани јади); видим га како се као дете потуца по ратним возовима, вукући „породичну архиву“, све што је остало од оца му – „несталом“ у Аушвицу 1944. године – Едуарда: његово (уредничко) ремек-дело Југословенски земаљски и интернационални КОНДУКТЕР, аутобуски, бродарски, железнички и авионски, из 1938. године, два писма названа Велико и Мало завештање, отпусне листе из болнице у Ковину; видим га како свом „горком талогу искуства“, вероватно као већ велики, додаје податак да му је отац преживео 1942. и новосадске „хладне дане“ само захваљујући чињеници да се рупа у дунавском леду „зачепила од лешева“ што је зауставило егзекуције Јевреја и Срба („Ја сам зло осетио на својој кожи, у својој души…“, рећи ће 1980. у интервјуу насловљеном О злу и искуству); видим га са десетак година, у шуми „где лебди дух његовог оца“, како за видела са мајком скупља шишарке да се не би смрзли, и тада још не зна да ће то бити подлога за браворузан крај романа Башта, пепео („Сада морамо да кренемо“, рекла би тада моја мајка. „Господе, како се овде брзо смркава“).

Данило Киш са родитељима (Милицом и Едуардом Киш) и сестром Даницом, Суботица, мај 1936.

Данило Киш са родитељима (Милицом и Едуардом Киш) и сестром Даницом, Суботица, мај 1936.

Видим малог Киша како завршава Оченаш и „још једну молитву коју му је мајка била саставила“, а онда – под јорганом и покривен преко главе – наставља молитве за „дуг живот мајке и најближих“; видим га како, као одрастао а сав срећан, проналази – и потом до краја живота чува – макету „сингерице“, која ће заменити праву мајчину шиваћу машину „заувек  несталу у ратноме метежу“; видим га како 1983. записује као подсетник тему „Болест и смрт мајке“ која, у том облику, неће доживети „милост уобличења“.

Данило Киш, други слева, са братом и сестром од тетке, Драганом и Вером Маловић, и сестром Даницом, Суботица, Врбица, 1937.

Данило Киш, други слева, са братом и сестром од тетке, Драганом и Вером Маловић, и сестром Даницом, Суботица, Врбица, 1937.

Видим 1947. годину и како Данило долази на Цетиње, код ујака Риста Драгићевића, историчара и Његошевог коментатора; видим га у Херцег Новом како „у очајању и доколици израђује“ дрвену скулптуру; видим га сада у Београду, као студента светске књижевности; видим га како спава у редакцији „Видика“; видим како 1959. први пут прелази границу и иде на „излет у Париз“;  видим га како бројеве телефона исписује у неискоришћеном делу студентског индекса или на позадини рачуна из самопослуге; видим га како се присећа својих љубави и то записује на мађарском; видим га како црта у Стразбуру, пева у београдским кафанама, куца на својој омиљеној машини марке Olympia Monica, како глуми терористу у филму у којем се појављује и тада чувена словеначка глумица; видим га како гледа у Шејкино „Складиште“.

Леонид Шејка, Складиште 3, 1965. Уље на платну, 975 x 770 mm. (Из Кишове колекције уметничких дела)

Леонид Шејка: Складиште 3, 1965. Уље на платну, 975 x 770 mm. (Из Кишове колекције уметничких дела)

Видим Данила Киша као једанаестогодишњака који је написао прву песму са тајанственом речју „плумасерија“; видим га како се „спрема за књижевни занат“; видим га како свечано обећава urbi et orbi да неће писати сабрана већ само изабрана дела; видим га како схвата да овде „више нема ни с ким нити против кога“ (Џ. Штулић) и одлучује да Гробница за Бориса Давидовича буде „полемичка књига у односу на мештра Борхеса и његову Свеопшту историју бешчашћа“, али и одговор на чињеницу да француска левица није хтела да прихвати постојање совјетских логора; видим га како једном писцу дотерује његову најпознатију приповетку, а видим га и много касније кад о томе оставља траг у „Причи о мајстору и ученику“ (Енциклопедија мртвих); видим га како, „не без извесног“ растројства, жестоко одговара Часом анатомије на оптужбе да је „преписао књигу“, парадоксално – бранећи право писца и да „препише“ из уметничких разлога; видим га како, много касније и „не без извесног“ разочарања, пише Одузимања и додавања у Гробници за Бориса Давидовича, доказ да није ништа преписао – оно што је витешки очекивао да ће други, макар били и критичари, открити.

Данило Киш са колегиницама из прве генерације студената на групи за Историју светске књижевности, Љубом Михајловић (прва слева), Јеленом Чоловић и Мирјаном Миочиновић, Београд, март 1957.

Данило Киш са колегиницама из прве генерације студената на групи за Историју светске књижевности, Љубом Михајловић (прва слева), Јеленом Чоловић и Мирјаном Миочиновић, Београд, март 1957.

Видим Киша кад је први пут постао свестан своје „узнемирујуће различитости“; видим га како одбија да одговара на приче да је награде добио захваљујући „јеврејском пореклу“, он који се јасно декларисао као (последњи) југословенски писац; видим како не може да поверује да рођеним ушима чује како му један познати српски интелектуалац и дисидент каже да су му „они дали језик“.

Кишов Извод из књиге рођених и крштених СПЦ

Кишов Извод из књиге рођених и крштених СПЦ

Видим како га, као четворогодишњака, крштавају у новосадској Успенској цркви („што му је спасло живот“); видим га како после смрти мајке 1951. године престаје да верује у Бога („Овако сам то формулисао: ако неко као што је моја мајка мора да пати толико много и толико дуго, то је доказ да Бога нема“); видим како се плаши да ће, чим заврши неку књигу, умрети; вероватно га исти порив, пред крај живота, нагони да се бави гностичком легендом о спавачима, Симоном Чудотворцем и енциклопедијама мртвих; видим како увек са собом носи менору и минијатурни млин са Давидовом звездом, као остатке „потонулог света средњоевропског јеврејства“; видим га у Паризу како тестаментарно оставља  жељу да „буде сахрањен у Београду, по православном црквеном ритуалу. Без говоранције“.

Данило Киш, Париз, 1980.

Данило Киш, Париз, 1980.

Видим Киша, са припадајућом цигаретом (и/или, евентуално, с руком која прекрива уста), јасно и сада – иако га заправо никад нисам видео.

Аутор је дипломирани математичар коме је Киш био „нека врста учитеља мишљења“ 

ПРЕДЛОЖАК ЗА ТЕКСТ

Данило Киш: Опрезно домишљање

Видим Верскојлса како се повлачи из Малаге, пешке, у кожном капуту који је скинуо са мртвог фалангисте (испод капута било је само голо мршаво тело и сребрни крст на кожној врпци); видим га како јуриша на бајонет, ношен својим сопственим покличем као крилима анђела истребљења; видим га како се надвикује са анархистима који су своју црну заставу истакли на голим падинама крај Гвадалахаре, спремни да умру неком узвишеном и бесмисленом смрћу; видим га како слуша, под усијаним небом, негде крај неког гробља у близини Билбаоа, предавања у којима се, као при стварању света, разграничавају смрт и живот, небо и земља, слобода и тиранија; видим га како испаљује читав шаржер у ваздух на авионе, немоћан, да би одмах затим пао, засут ватром, земљом и шрапнелом; видим га како тресе мртво тело студента Армана Жофроа, који је умро на његовим рукама, негде у близини Сентандера; видим га како са прљавим завојем на глави лежи у импровизованој болници на домаку Гихона, слушајући бунцања рањеника, међу којима неко дозива Бога на ирском; видим га како говори са неком младом болничарком која га успављује као дете, певајући му песму на неком њему непознатом језику, да би, у полусну, опијен морфијумом, видео још само како се она пење у кревет неког Пољака са ампутираном ногом и чуо одмах затим, као у кошмару, њено болно љубавно роптање; видим га, негде у Каталонији, како седи у импровизованом штабу батаљона крај „морзеа“ и понавља очајничке позиве у помоћ, док радио из оближњег гробља емитује ведре и самоубилачке песме анархиста; видим га како пати од конјунктивитиса и од дијареје; и видим га како се, го до појаса, брије поред бунара чија је вода затрована.

Из поглавља „Крмача која прождире свој окот“ једне заједничке повести Гробница за Бориса Давидовича

kis-paskal

Данило Киш и Паскал Делпеш, Париз, 1982.

НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ БЕШЕ СМРТ


Данило Киш: Опроштај с мајком

Мајко! твој стаклени поглед душу моју мути
и режу ми зјене изломљене боре …
Скамењена, модра, твоја усна ћути,
а ја чујем тихе, њежне разговоре.

Још једном, мајко, о још само једном
топле прсте ти у косу ми урони,
да осјетим, мајко, у том јутру ледном
жар љубави твоје … И док звоно звони, 

само једну ријеч утјехе ми кажи,
па склопи око што у бескрај зури,
осјећам да тај поглед мене тражи,
док низ свело лице задња суза цури. 

О, та би суза хтјела рећи много:
пољубац мајке што се на пут спрема,
и савјет прије но се каже „Збогом …“
њежну љубав мајке које више нема!

Омладински покрет, 1. 4. 1953.

Милан Туцовић: Црвене марке Андреаса Сама, 1996. Цртеж

 

***

Данило Киш: На вест о смрти госпође М. Т.

Какав добро обављен посао, Смрти,
какав успех,
срушити такву тврђаву!
Пождерати толико меса,
скрцкати толико костију
за тако кратко време.
Потрошити толику енергију,
брзо, као кад се испуши цигарета.
Какав је то био посао, Смрти,
каква демонстрација силе.
(Као да ти не бисмо
веровали на реч.)

Политика, 12. август 1989; Култура–уметност–наука, XX, 81; стр. 13.


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 25. 2. 2015. у 9:43 – замењена су места фотографијама Шејкиног „Складишта“ и Киша са колегиницама.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3xx