Posle gvožđa – grožđe

Da li će se za 50 godina u Srbiji prepričavati ovakva anegdota: najmoćniji čovek države dođe u posetu Smederevu i pita narod šta ga muči, a narod kaže da ga muči – gvožđe. Moćni čovek ne čuje dobro ili se pravi da ne čuje, pa kaže “muči vas grožđe, nikakav problem, država će da vam napravi vinariju i podrum”. I tako je Smederevo opet postalo voćarski kraj.

Почеци Железаре Смедерево

Slična anegdota, tako se priča, dogodila se pre više od pola veka kad je Josip Broz Tito bio u poseti Smederevu, raspitivao se po čemu je smederevski kraj poznat, a drugovi iz Komiteta snishodljivo rekli “po grožđu”. Predsednik je, ni do danas nije precizno utvrđeno, izgleda bio nagluv ili je okolna buka bila velika, pa je čuo da u Smederevu ima gvožđa i na licu mesta doneo odluku da Smederevu pokloni Železaru.

I bi Železara.

Naravno da u ovakvim (političkim) anegdotama ima doze bajkovitosti i ezopovštine kojom se želi naglasiti preovlađujući i obično pogubni uticaj politike na ekonomiju. I obično su ovu anegdotu prepričavali Smederevci nostalgično vezani za “smederevsku” i breskve. Takva je i priča sa Brozom koji jeste doneo odluku o gradnji nove Železare, mada ne treba smetnuti s uma da se u Smederevu još od 1913. godine “kalio čelik”. Ali, bez obzira na tu tradiciju, smederevski kraj je bio više poznat po grožđu i breskvama nego po gvožđu i čeliku.

Sad kad je propao tender za prodaju Železare američkoj kompaniji Esmark, Vlada Srbije isprsila se, takoreći zaletela “u čelična jutra” s nekakvim na brzinu sklepanim planom “B”.

Taj plan liči na onaj vic kad penzioner kaže da “ima gde i ima s kim samo nema s čim”. To će reći da Vlada ima “gde” (Železara) i ima “s kim” (raspisuje konkurs i nada se da će se javiti najbolji svetski menadžeri za proizvodnju i prodaju čelika), jedino nema “s čim” (fale joj pare). To što naš premijer zove “bogatstvo” i stalno ponavlja da Železara ima sirovine vredne 120 (ili 170-180) miliona evra, nije dovoljno i ne znači da Železara ima “s čim da radi”. Sirovine su samo jedan od troškova u lancu proizvodnih troškova, koji će ove godine u Železari (po ozbiljnim računicama same države) dostići 900 miliona evra, ako ne i preći milijardu evra.

Tih para naša Vlada nema, za taj “luksuz” nema gde ni da se zajmi, a i da ima pare “na gomili” ne bi smela da ih troši na “kaljenje čelika”, a da ne ugrozi odnose s Evropskom unijom i svoj evropski put. S visokom dozom izvesnosti može se tvrditi da ni Međunarodni monetarni fond (pred čijim vratimo čekamo sklapanje novog aranžmana), ni Evropska unija (nema odakle) nisu spremni da kreditiraju našeg premijera s milijardu evra koje je on naumio da potroši na čuvanje 5.000 radnih mesta u Železari i socijalnog mira u Smederevu.

Evropska unija će nastaviti da insistira da Srbija ne sme da troši novac iz budžeta na subvencije smederevskom proizvođaču čelika. I u tome će dosledno istrajavati, identično slučaju Hrvatske kad vlastima u Zagrebu nije dozvolila da subvencionišu škverove i proizvodnju brodova. Pregovori pre dve godine između Zagreba i Brisela bili su mučni i bolni, ali su se završili privatizacijom brodogradilišta i ukidanjem državnih subvencija.

Tako je naš premijer postao talac vlastite dobre namere (bez finansijskog pokrića) i pokazao kako je put u politički fijasko najčešće posut jeftinim populizmom.

Plan “B” o kome tako gorljivo pripovedaju naš premijer i njegovi ministri novi je eksperiment i nepotrebna avantura, koji će još jednom skupo koštati poreske obveznike u Srbiji. Sa ovakvim “ulazom” (troškovima) i “izlazom” (asortiman i cena), nema tog menadžera-čarobnjaka koji može da napravi profit. Da je to mogao US Steel, ne bi otišao iz Smedereva i državi ostavio Železaru za jedan dolar. Da je to tako lako kao što zamišlja naš premijer, ne bi se Džejms Bušar, vlasnik Esmarka, u danonoćnim pregovorima toliko štitio i trudio da za sebe i svoju firmu minimalizuje rizike.

Što zabluda o kaljenu čelika u Srbiji bude duža, troškovi će biti veći.

Zato je najčešće pitanje koje se danas postavlja – šta dalje sa Železarom?

Može li, kako reče jedan ministar, da se “dobrim menadžmentom i dobrom voljom obezbedi dug vek Železare”?

S dobrom voljom? Teško. Ima takav primer u knjizi “Kako se kalio čelik”, ali nema istorijski u praksi dokazanih slučajeva.

Vreme je za plan ”C”.

Vreme je da se kaže – bolje grožđe nego gvožđe.

Ko će to reći?

Neka se dogovore oni kojima su građani na izborima poverili upravljanje propalom državom.

Šta bi mogao da bude plan “C”?

Zatvoriti Železaru, a 5.000 radnika nagraditi bogatim otpremninama i besplatnim sadnicama vinove loze, jabuka, kajsija i bresaka.

Naravno da će prvo pitanje biti – odakle novac za bogate otpremnine?

Pa iz istih izvora iz kojih je naša Vlada obezbedila novac za otpremnine radnika preduzeća u restrukturiranju koja će otići u stečaj.

To zaista mogu biti bogate otpremnine – neka država za tu svrhu potroši samo onoliko novca koliko je za tri godine “ulupala” u Železaru, pa će se doći do pristojne sume s kojom može da se započne održiv agrobiznis.

Najveći broj sada zaposlenih u Železari mogao bi da započne svoj agrobiznis na zaboravljenim i zapuštenim porodičnim imanjima po okolnim selima (Brestovik, Vranovo, Dobri Do, Malo Orašje, Osipaonica, Mihajlovac, Saraorci, Kulič…), a da ih država tržišnim mehanizmima “uveže” s trgovcima i izvoznicima. Prijateljskih tržišta za takvu robu sigurno ima.

Naravno, neće se svih 5.000 radnika vratiti na svoja imanja, jer ima i onih koji nemaju zemlju ili su je u međuvremenu prodali. Ali, to znači da svako od radnika koji se vraća na imanje mora da promeni svoju životnu filozofiju. Nje to samo učenje novog zanata (proizvodnja grožđa a ne gvožđa), nego kompletan egzistencijalni “restart”. To nije lako, i zato mnogi od njih gledaju u državu “kao u boga”. Ali zar je lako poreskim obveznicima i državi da stalno nabavljaju pare za neuspešno poslovanje Železare?

Za najviše pet godina, uz pametno planiranje i vredni rad, taj smederevski agrobiznis mogao bi da donese veći prinos u bruto domaći proizvod od sadašnjeg prinosa Železare (s čijom se veličinom, inače, manipuliše). Mogao bi, ali i ne mora.

Biznis je uvek rizik, ali se zato svako ko se bavi nekim poslom trudi da ga smanji na minimum.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 18. 2. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3sT

Categories: Преносимо