Наравно да је питање из наслова овог чланка реторичко. Нити је било правог (лијепе ли ријечи) тендера за Железару у Смедереву, нити ће влада Србије због ове бруке да падне. Грађани Смедерева, јављају владини медији, једнодушно подржавају одлуку мудрог Вође.
Али Вођа и његова влада су, хтјели-не-хтјели, пали. Толико су намјештали (лијепе ли ријечи) тендер за Есмарк, да би било равно државном самоубиству допустити им даље одлучивање о судбини Телекома, ПКБ-а или било које значајније фирме. Осјећај политичке одговорности код нас не постоји, влада би могла да се позове на већ устаљену праксу (лијепе ли ријечи) тендера од првобитне продаје Железаре, непотребне приватизације Књаза Милоша, толико других разорних приватизација у којима су учествовале све (лијепе ли ријечи) „транзиционе“ владе. Читава библиотека је о томе написана, а да има слободе говора, била би снимљена и цијела нова кинотека. Међутим, влада Александра Вучића може да има само вербално оправдање у претходним случајевима. Пропагандна машинерија коју је покренула у своје сумњиве кадровске, привредне и економско политичке аквизиције, од бајки о „супер-министру“ Лазару Крстићу па надаље, учинила је да она нема више никакав ауторитет ни у грађанству Србије (повјерење дијаспоре ионако не тражи играјући се са формирањем Управе за дијаспору и Србе у региону), ни у страним пословним круговима, нити код наших повјерилаца (није се ни покушало реструктурирање дуга у складу са „појефтињењм новца“ на спекулативном тржишту, прва мјера коју је предлагао професор економије Ђорђе Ђукић). Домаћи тајкуни су почишћени више дужничким ропством и банкротом до којег су довели своје фирме, него неком систематском политиком владе. Чак и у сферама безбједоносно-мафијашке спреге влада је уништила систем, какве-такве контроле. Цар је го и (лијепе ли ријечи) пала је влада.
Наравно, медијско-политичким манипулацијама, корупцијом опозиције, даљом капитулацијом на Космету и „инстант“ привредним ријешењима, Вучићева влада ће обезбједити свој опстанак, на вријеме које више није тако извјесно. Оно што код афере Есмарк не треба да остане непримјећено јесте рушење мита о „америчком савезништву“.
Када је након Бриселског споразума, тадашњи премијер Дачић поведен у наградну шетњу по америчким пословним гигантима, „Данас“ је објавио славодобитни уводник о томе како се још нијесмо научили предностима које доноси савезништво са САД, које знају да буду „поуздан савезник“. На страну то што сем англосаксонске породице (британско-канадско-аустралијске) САД не његују савезнички однос ни према блиским земљама, на страну и то што су редови величине између САД и Србије такви да се само комично може да говори о „савезништву“, случај Есмарк показује да никакве озбиљне америчке помоћи српској привреди неће бити. „Није проблем што ми (наше елите – прим. А. Ж.) нећемо да будемо вазали, већ што нико неће да нам буде сизерен“, писао је још 2001. Драгослав Ранчић. Жалосна довијања једног од учесника (лијепе ли ријечи) „молитвеног доручка“ Драгомира Анђелковића у послиједњем „Печату“ како је наводно Америка, за разлику од Њемачке, осим ситнице од инсистирања на пуној независности Косова, незаинтересована за Војводину, Рашку, а нема ништа против опстанка Српске, па тиме и спремна за наше аргументе у склопу „државотворног лобирања“, из исте су ментално-моралне матрице као и домановићевска прича о дочеку „америчког капитала“ у Железари.
Тек када се распадне мит о „америчком савезништву“ на врху наше друштвене пирамиде, моћи ћемо да закључимо: ПАЛА ЈЕ ВЛАДА!
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3sz