Амбасадор царске Русије називао је Србију „руском авангардом на Балкану” и био искрено заљубљен у њу

Обележавајући Дан дипломате Русије, када је 10. фебруара 1802. створено Министарство иностраних послова, представници амбасаде ове земље, са Александром Чепурином на челу, положили су јуче венце на гроб Николаја Хартвига, на Новом Гробљу у Београду. Тако је одата пошта руском царском амбасадору који је умро 10. јула 1914. у Београду, покушавајући да спречи избијање Првог светског рата. Бројне су приче о овом великом пријатељу српског народа, који је свој живот положио вршећи своју дужност, због чега је у међуратном периоду добио и своју улицу у нашем главном граду, данашњу Београдску.

Николај Хартвиг

Николај Хенрикович Хартвиг, руски изасланик у Београду, последњих година пред избијање Првог светског рата радио је на Балкану и изненада преминуо баш уочи почетка рата. Рођен је 1857. године на Кавказу у граду Гори у данашњој Грузији, у осиромашеној аристократској породици војног лекара, натурализованог Руса немачког порекла. Дипломатску службу започео је 1875. у Азијском департману Министарства иностраних послова Руске империје. Одмах се испоставило да му је судбина везана за Балкан. Служио је као аташе у тадашњој црногорској престоници Цетињу, затим био руски конзул у бугарском Бургасу.

Дуготрајни боравак на функцији директора Азијског департмана, где је поред осталог бирао и кандидате међу балканским Словенима за добијање руских стипендија, формирао је у словенским земљама огроман круг његових „ученика”, присталица, поштовалаца и пријатеља. Бринуо је о положају сиромашних студената, видећи у њима творце будуће словенске „ренесансе”. Популарност Хартвига међу Словенима била је огромна, посебно у Србији која је после 1903. дефинитивно усмерила своју спољну политику према Русији. Због тога је именовање Хартвига, који је пре тога радио као шеф дипломатске мисије у Персији, за изасланика у Београду 1909. године, дочекано у Србији са одушевљењем и захвалношћу.

Ситуација на Балкану, која је ионако била напета, постајала је све узаврелија. Петрограду је био потребан човек који би умео да спречи експлозију, писао је о Хартвигу његов наследник, бивши руски амбасадор Александар Конузин. Уз Хартвигово активно учешће формиран је Балкански савез Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, који је разбио Отоманску империју и скоро потпуно решио вишевековно питање владавине Турака на Балкану.

Венац је положио амбасадор Русије Александар Чепурин (Фото: Танјуг)

Хартвиг је називао Србију „руском авангардом на Балкану” и био искрено заљубљен у њу. Срби су му узвраћали истом мером – љубављу и дубоким поштовањем. Успео је да успостави односе поверења са краљем Петром, премијером Пашићем, војводом Путником…

После убиства аустроугарског престолонаследника Фердинанда, 28. јуна 1914. у Сарајеву, надвиле су се претње агресије против Србије и избијања великог европског рата. Русији није био потребан рат. Петроград и Београд до последњег тренутка рачунали су да ће се конфликт изгладити мирним путем, а Хартвиг је по повратку са састанка са аустроугарским изаслаником бароном Гизлом, преминуо од срчаног удара.

На молбу српских власти, сахрањен је у Београду. Погребна церемонија претворила се у огромну манифестацију. За сандуком су ишле хиљаде људи. На челу поворке био је премијер Никола Пашић. Године 1939. средствима која је издвојила југословенска краљевска влада, као и добровољним прилозима руских емиграната руски архитекта, Г. П. Ковалевски подигао је споменик на његовом гробу.

Много је текстова исписано о славном руском дипломати, коме се Србија одужила онако како је знала и могла. Свакако да би једна улица у граду у коме је живео и умро и где почива, могла поново да понесе његово име.

Б. Билбија

(Политика, 11. 2. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3oV

Categories: Преносимо