Приближавамо се Великом посту. Усред смо Недеље о Блудном сину. Ми верни се припремамо за подвиге који нас на Великом посту чекају. А Црква нас подсећа да не поставимо ствари погрешно. Да се не уздамо само у своју оболелу вољу и да се тако још можда погордимо ако помало успемо у тим малим – великим подвизима. Не говори нам у духу времена: „ти то можеш“, „ти си најбољи“, „ти си себи најважнији“. Из недеље у недељу слушамо одломке из јеванђеља који нас подсећају да смо ми бића створена и смртна, склона грешкама, али да због тога не треба да очајавамо. Христос је дошао да заувек остане са нама и ми са Њим. Дошао је да нам да своју снагу којом можемо да ограничимо своју уморну природу.
Цариник је скроман и смирен, и тиме се отвара за Бога. Блудни син је изгрешио све што је могао али није заборавио на Очеву љубав. Није изгубио наду. Покајао се и вратио се Оцу – животу. У окриљу Очевог дома нашао је снагу да заборави ништавило које га је снажно привукло и покајан – поново пронашао радост. Радост за коју зна да је незаслужена, чист поклон. као што ће бити чист поклон могућих духовних постигнућа током Великог поста.
Сви мање-више знају причу о Блудном сину. Могла би се и овако препричати: Био једном један човек и имао два сина. Млађи је хтео да оде у свет и узео од оца део који му је био намењен. Отишавши из дома све је проћердао на развратни бесмислени живот и завршио усамљен и очајан. Али нада у њему није се угасила. Смогао је снаге да се суочи са ругобом и бесмислом у које је сам себе довео. Сагнуте главе вратио се у Очев дом да буде слуга, пошто је изгубио право да буде наследник. А Отац га је у својој огромној љубави прихватио оберучке. Препознао је искреност синовљевог покајања. Способност покајања је висока вредност, међу највишим. Старији, послушни син, вративши се с напорног рада у пољу, затекао је велико славље. И би му криво што се Отац толико радује повратку непослушног нерадника и развратника. Отац му је благо објаснио да је покајање велика врлина, а да љубав надилази закон и моралне норме. Онај који заиста воли радује се покајнику и својом љубављу уклања терет који је покајника мучио.
Иако је ово једна од најважнијих прича које је Христос испричао својим ученицима и преко њих свима нама, у Цркви често недостаје љубави за покајане грешнике. Морализам старијег брата, „Великог брата“, често одређује однос и свештенства и верујућих према осведоченим грешницима. И то је велика саблазан за све оне који хоће да приђу Цркви.
Кад боље размислимо, већина нас се бар понекад у животу нађе у свакој од три „главне улоге“ приче: и у улози блудног сина и у улози оца и у улози старијег брата. Без обзира да ли се ради о мушкарцима или женама, о старима или младима. Кад бисмо успели да, у догађају у коме нам живот наметне једну од ове три улоге, задржимо способност да догађај посматрамо и из остале две улоге, мање бисмо грешили и више волели.
За Оца нема закона сем љубави. Он не прави разлику међу синовима, међу својом децом. Без обзира шта су учинили. Довољно је да и они желе Његову љубав да су лицем окренути Њему. У тој улози смо увек кад судбина других зависи од нас. И испуњавамо је само кад се потпуно предамо Богу. Кад Бог дела кроз нас.
У друге две улоге чешће упадамо. Старији брат не сме да се зароби улогом праведника (фарисеја) ако не жели да изгуби љубав. Мора да смогне снаге да не остане загледан у мрачно ништавило братовљевог греха и тиме се заправо искључи из заједнице радости, већ да отвореног срца безусловно прихвата очеву љубав која све осветљава. А млађи, блудни син, мора да разуме колико је тешко старијем брату да прихвати релативизовање своје послушности и покоравања закону.
Сви смо слаби без Оца. А у Великом посту ћемо се поново вежбати како да Очевом снагом постајемо макар мало јачи.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Прича о блудном сину
И рече: Човјек неки имађаше два сина,
И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање.
И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.
А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.
И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.
И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.
А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!
Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби,
И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.
И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.
А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.
А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.
А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.
И дозвавши једнога од слугу питаше: (та је то?
А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.
А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.
А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.
А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.
Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.
Јеванђеље по Луки 15, 11-32 (Превод Синода СПЦ)
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3oo
Categories: Преносимо
Оставите коментар