Српско-ирски речник

Мој пријатељ, Ирац кога сам упознао у Америци, где тренутно живим и ја, одлучили смо да ове зиме направимо малу културну размену. Прво смо прославили Божић и Нову годину код њега у Ирској, а потом исто код мене у Србији. Током ових посета запазили смо неке ствари о нашим језицима и о односу друштва према њима.

Кликните на слику за увећање

Пре пута, друг ме је научио неколико корисних речи и фраза на ирском.Чим смо слетели, приметио сам да су сва обавештења двојезична – прво на ирском, а потом на енглеском. Видевши да је присутнији него што сам очекивао, постао сам још више заинтересован за ирски. Нажалост, мој ентузијазам је брзо спласнуо. Прво, готово нико у Ирској не прича ирски. Не само да не причају, него га ни не знају. Велики број људи није чак могао да ми каже речи за неке свакодневне ствари као што су сто, зид итд. Као и за остале велике проблеме, и за овај су криви Енглези. Све до почетка XIX века већински језик у Ирској је био, наравно, ирски. Но, културни геноцид који су Енглези спровели прогласивши тоталну забрану ирског, која је трајала све до 1871, довела је до тога да језик скоро у потпуности нестане. Ипак, ирски није мртав (мада је на апаратима за дисање, како неки Ирци воле да кажу), и ради се на томе да се ревитализује. Емитује се радио-програм на ирском (телевизијски мање), отварају се школе које уче децу на ирском уместо на енглеском итд. Нажалост, напредак је спор и доста људи сумња да је уопште могуће вратити ирски на позицију главног језика.

Добар виц (или сцена из филма) који сам чуо иде овако: Јапанац одлучи да путује, баци стрелицу на мапу света и убоде Ирску. Не знајући како стоје ствари, одлучи да научи ирски пре пута како би могао да се снађе. Слеће у Ирску и одмах упада у проблем јер га нико не разуме. Коначно, улази у паб и, игром случаја, седа поред неког декице који зна ирски. Почињу да причају, а остали у пабу их заинтересовано посматрају. Бармен се чуди и каже госту кога служи: „Нисам имао појма да Шон зна јапански!”

Док је пре пута мој друг мене учио ирски, ја сам њега учио српски. Научио сам га да чита и пише ћирилицу, што је у потпуности савладао за неколико дана. Врло брзо по доласку у Србију рекао ми је како је изненађен бројем разних натписа на енглеском. Збуњивало га је и то што је романизација ћирилице (тј. латиница) присутнија него ћирилица, јер чак и ако занемаримо чудну одлуку да се вишевековно културно наслеђе замени нечим новим, латиница је недовољно подешена за природу српскога језика, што је и њему било одмах јасно (поготову неподесним су му чиниле варијанте за слово „ђ”). Испричао сам му како смо започели прелазак на латиницу под принудом када су аустроугарске окупационе снаге увеле забрану ћирилице убрзо после окупације Београда у Првом светском рату. Аустроугарска је очигледно планирала (и брзо почела да реализује) културни геноцид сличан ономе који је Белика Британија извршила над Ирцима. На сву срећу, окупатора смо се брзо ослободили и то није реализовано. Не знам тачно како је прелазак са ћирилице на латиницу текао после, али ово што видимо данас је највероватније последица новосадског договора из 1954. Одмах је уследило питање: „Зашто сте одлучили себи да радите оно што су претходно покушавали да вам ураде непријатељи?” Глупост? Мазохизам? Ни сам не знам тачно због чега смо на то пристали.

Празници су се брзо завршили. Одлично смо се провели и лепо се одморили. Но, на путу назад обојица смо били под утиском о црној судбини наших језика. Он песимистичан о изгледима да се ирски ревитализује, а ја уверен да ћемо успети у ономе што претходно наши непријатељи нису успели.

Ипак, можда, грешим. Пре неки дан прочитах да је у Новом Саду основана Матица ћирилице. Да ли ће то бити још једно од разних микроудружења ентузијаста или ће заиста имати неки значајан успех? Очекујем прво, али се надам да ће бити друго.

Докторанд на Универзитету Тексас, Далас

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 2. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3of

Categories: Преносимо