Ових дана, чизмолизац Атлантске империје Olyksandr Vuchych проглашава Србе за будале што су толико ратовали, а под њим (тј. његовим господарима на Западу) су наводно пронашли благодети „мира и стабилности“. Да није одвратно, било би смешно.

И док тобожњи владар Србије љуби скуте британском џелату и понижава се пред Немцима – не ради жртвовања за добробит Србије, већ искључиво зарад сопственог опстанка на власти – руски законодавци се према подлим западним акрепима односе са заслуженим презиром:

Овако вели председник одбора за међународне односе руске Думе: „Суштински мирољубива Алијанса, која је бомбардовала Београд и Триполи а нас би да застраши, сад тражи само ‘поверење, поштовање и сарадњу’!“ Сарказам просто цури између слова.

Ето зато мислим да Пол Крег Робертс греши када мисли да Руси не разумеју опасност са Запада. Јасно је њима, господине Робертс. Јасно је целом свету. Ако су некада имали илузије, оне су почеле да умиру са првом бомбом која је пала на Београд. И свет се већ ево скоро шеснаест година спрема да се никоме од њих не деси оно што је задесило Југославију.

Скоро да је невероватно, али ето – Русија боље памти шта се Србима десило, не од Срба, али сигурно од квази-српских медија и анти-српске власти. За то време, јадна Србија, полудела не толико од бомби колико од петнаест година силовања мозга којим је џелати убеђују да је све заслужила, да је у ствари сама крива, да је безвредна и одвратна и треба да буде срећна што је НАТО гази, черечи и понижава… Та земља, и народ у њој, животари у стању тихе језе и растућег очаја што су им све државне и друштвене стазе да то неслагање изрази злом намером затворене.

И све више им преостаје само Гаврилов избор.

(Сиви соко, 10. 2. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3nr

Categories: Сиви соко