Тимоти Гартон Еш: Путин је Милошевић Совјетског Савеза

Стање ствари

11 година ago

(Гардијан, 1. 2. 2015)

Тимоти Гартон Еш

Vladimir Putin je Slobodan Milošević bivšeg Sovjetskog Saveza. Jednako loš, samo još veći. On se, iza dimne zavjese laži, i dalje trudi izgraditi marionetsku paradržavu u istočnoj Ukrajini.

Nedužni prolaznici ginu na ulicama lučkog grada Mariupolja. U opkoljenom gradu Debaltsevu žena lopatom skuplja vodu iz ogromne lokve na cesti. Krš koji je nekada bio zračna luka u Donjecku podsjeća na prizore iz razorene Sirije. Oko pet hiljada ljudi je već ubijeno u ovom oružanom sukobu a više od 500 hiljada je protjerano. Zaokupljena Grčkom i eurozonom, Europa dopušta da se u njenom dvorištu ponovo desi Bosna. Probudi se, Europo. Ako smo nešto naučili iz vlastite povijesti, onda je to činjenica da Putin mora biti zaustavljen. Ali kako?

Na kraju će morati doći do pregovora. Njemačka kancelarka Angela Merkel i ministar vanjskih poslova Frank-Walter Steinmeier su s pravom pokušali pregovarati diplomatskim putem, ali čak i oni su sredinom januara zaključili da se nema svrhe sastajati sa Putinom u Kazahstanu. U subotu je u Minsku propao još jedan pokušaj da se dogovori primirje. Biti će vremena za diplomaciju, ali ne sada.

Moramo nametnuti Rusiji još veće sankcije. U kombinaciji sa učinkom pada cijena nafte, ekonomske sankcije već imaju značajan efekat. Bez obzira na mali titraj nove grčke vlade, Europska unija je prošlog tjedna bila jedinstvena u namjeri da pojača sankcije. Hoće li to hraniti mentalitet opsade u Rusiji? Hoće, ali Putin će onda taj mentalitet potkrijepiti svojom nacionalističkom, anti-zapadnom propagandom.Da nema opasnosti, ruska televizija bi je izmislila.

Putin je, kao i Milošević, spreman iskoristiti sva sredstva koja su mu na raspolaganju, bez ikakvih ograničenja. U ratu protiv Zapada, Putin koristi tešku vojnu opremu, ucjene opskrbom energije, cyber napade, sofisticiranu medijsku propagadnu, tajne operacije i utjecajne agente u glavnim gradovima EU. I da, ruski bombarderi njuškaju po Engleskom kanalu sa ugašenim primopredajnicima i tako potencijalno ugrožavaju civilne letove.

Jedna poljska izreka u grubom prevodu kaže „mi s njima igramo šaha, a oni s nama nokauta u stražnjicu“ (poljska igra u kojoj igrači moraju pogoditi ko ih je udario odostraga). To je općenito problem demokratskog Zapada, a posebno multinacionalne i višečlane Europske unije.

Dugoročno gledano, Putin će izgubiti. Rusi će biti ti koji će najviše ispaštati zbog Putinovih gluposti, ali ne samo krimski i ukrajinski Rusi. Međutim, to „dugoročno“ za vješte i nemilosrdne diktatore sa moćnom vojskom i bogatim prirodnim resursima i sa psihološki napaćenim narodom može trajati doista dugo. Mnogo suza i krvi će proteći rijekom Donets prije nego što Putin ode.

Dakle, cilj je skratiti to razdoblje i zaustaviti pokolj. Da bi se to ostvarilo, Ukrajini je potrebno moderno oružje za obranu kako bi se izborila sa moćnom ruskom vojskom. John McCain je potaknuo Američki kongres da donese Zakon za potporu slobode u Ukrajini čime se prikupljaju sredstva za nabavku vojne opreme u Ukrajini. Sada je na predsjedniku Obami da odredi količinu i vremenski okvir za isporuku te opreme.

U izvještajima Ive Daaldera, bivšeg američkog veleposlanika u NATO-u i Strobea Talbotta, stručnjaka za Rusiju, se navodi koja je to oprema nužno potrebna Ukrajini: “ radari za lociranje dalekometnih raketa, bespilotne letjelice (UAV), elektronički uređaji koji se koriste za borbu protiv suparničkih bespilotnih letjelica, sigurni komunikacijski uređaji, oklopna vozila i medicinska oprema“.

Pregovori će biti mogući tek kada se ukrajinska odbrana bude mogla učinkovito suprotstaviti ruskom napadu. Ponekad je potrebno oružje da se zaustavi oružje.

Hoće li isporuka oružja dodatno hraniti rusku paranoju od okruženja? Da, ali Putin već hrani tu paranoju, bez obzira na činjenice. On je nedavno rekao studentima u Sankt Peterburgu da ukrajinska vojska „nije vojska, to je Legija stranaca, u ovom slučaju NATO-ova Legija stranaca“.

Europska unija se nikada ne bi mogla složiti oko isporuke oružjem. Ukoliko bi došlo do toga, države članice bi morale odlučivati pojedinačno. Iako se ponovo moglo pričati da „Amerika zakuhava, a Europa čisti za njom“, postoji razlog zašto je Amerika ključni dobavljač oružja.

Sjedinjene Države su u najboljoj poziciji da kontroliraju upotrebu oružja jer su manje osjetljivi na bilateralni ekonomski i energetski pritisak.

Pošteno je da Europa i Amerika podijele breme. Europska ekonomija mnogo više trpi zbog sankcija jer su više ulagali u Rusiju, Europa će pružiti ekonomsku potporu koja je hitno potrebna Ukrajini kako bi preživjela i Europa je zadužena za diplomatske pregovore. Zapravo McCain i Merkel čine savršenu kombinaciju strogog i popustljivog policajca.

Međutim, postoji još jedan aspekt u kojem bi Europa, a posebno Velika Britanija, mogle uraditi više. Mediji se uglavnom smatraju lakšim oružjem, ali oni su jednako važni za Putina kao i tenkovi. Putin je mnogo uložio u njih. On u Rusiji, uključujući i istočnu Ukrajinu i ruske govorne manjine u baltičkim državama, koristi televiziju kako bi nametnuo svoju priču o društveno konzervativnoj, ponosnoj Rusiji kojoj prijete fašisti iz Kijeva, osvajački NATO i dekadentna Europska unija.

Prošle godine je prijatelj mog poznanika, Rus, sjedio gol u vrućoj kadi nakon što je, po ruskom običaju, popio nekoliko votki, i vrlo uljudno ga upitao: „Pa mi reci, iskreno, zašto podržavaš fašiste u Kijevu?“

Moramo se suprotstaviti ovoj propagandi ne našim vlastitim lažima, ali pouzdanim informacije i prezentiranjem različitih pogleda. Niko se u boljem položaju za to nego BBC. Sjedinjene Države možda imaju najbolje oružje na svijetu, a Njemačka najbolje strojeve, ali Britanija ima najbolju međunarodnu televiziju.

A postoji i snažna potreba za tim. Naime, BBC-jev online program na ruskom jeziku i dalje ima oko sedam milijuna gledatelja, a tijekom krize, borj Ukrajinaca koji ga prate se utrostručio na 600 hiljada.

U izvrsnom izvještaju, James Harding, šef BBC News servisa se snažno opredijelio za razvoj njihovog Svjetskog servisa. Pojačavanje ponude za Rusiju i Ukrajinu bi bio dobar način da BBC pokaže da će uložiti svoj novac tamo gdje ga čekaju gladna usta. Britanska vlada bi mogla uložiti dodatni novac u tu svrhu, naravno bez da ugrozi neovisnost BBC-ja.

Ako su ikome danas potrebne tačne, poštene i uravnotežene informacije, onda su to Rusi i Ukrajinci. Ništa od ovoga neće sutra zaustaviti Putina, ali kombinacija svih mogućih metoda bi na kraju mogla djelovati. Diktatori pobjeđuju kratkoročno, a demokratija dugoročno.

Timothy Garton Ash: „Putin must be stopped. And sometimes only guns can stop guns“, The Guardian, priredila: Ena Stevanović

Наслов и опрема: Стање ствари

(Радио Слободна Европа, 4. 2. 2015)

Марина Рагуш: Тимоти Гартон Еш и поређење Путина с Милошевићем

Марина Рагуш

Када је оксфордски професор преко британског Гардијана представио следећу фазу у давно утврђеној мапи пута освајања и покоравања Русије (1. фебруар 2015) било је јасно да креће медијска предигра за врући епилог новог Хладног рата.

„Пробуди се Европо. Ако смо нешто бар научили из сопствене историје јесте да се Путин мора зауставити. Али како?“[1] Јавно се упитао политички ангажовани, историчар с Оксфорда дајући, притом, и одговор. „време за дипломатију ће доћи, али то није сада“, истиче Еш „некада је потребно оружје за зауставити оружје“. Тако Гартон Еш најављује оно што већ подуже знамо, о чему редовно пишемо и што, коначно, корпоративни Запад (сада већ) и не крије. Дакле, Америка ће наоружати Украјину да се „туче“ с Русијом а онда ће се ЕУропа укључити с „дипломатским“ напорима. Отприлике је резиме милитантно настројеног британског историчара. За њега су лидери Старог континента неспособни да донесу једногласну одлуку о употреби силе и биће као и увек до сада „Америка кува, а Европа пере“[2]. Јер, за њега је Путин као Милошевић и он тако мора и завршити.

Уколико бисмо одговорили Ешу језиком који разуме или би требало, рекли бисмо ревизионистички став, као и увек: Прво, када је то Русија извршила инвазију на Украјину, па је се треба оружјем зауставити?! Уколико се мисли на Крим и такозвану „анексију“ Крима-па, зар Крим није на референдуму изразио своју вољу. Дакле, на цивилизовани и демократски начин определио своју даљу политичку судбину, што му међународноправне норме и гарантују, зар не?

Друго, ко ће то ратовати против Русије с украјинске стране? Редовни састав украјинске војске? Да ли он, уопште, постоји? Плаћеници? Рецимо, некадашњи Блеквотер, ЈСОК, ко?!

Или, ће се „храбри“ Еш добровољно уписати у прве редове када већ тако (о)лако гура украјински народ у самоубилачки сукоб с Русијом?

Треће, ако се већ Владимир Владимирович пореди с Слободаном Милошевићем-да ли се овде ради о јавном признању западне опасне намере каква је дезинтеграција Русије као некадашње Југославије?

Четврто, опет ревизија историјских чињеница: Милошевић није повео рат против Запада, већ је западна алијанса нелегално (без одлуке Савета Безбедности ОУН) три месеца вршила агресију на суверену европску државу.

Зашто?

Зато што се овај, легално и легитимно (дакле на демократским изборима) изабрани председник СРЈ (замислите) усудио да одбије ултиматум за класичну окупацију земље, познатију као споразум из Рамбујеа. Како би ојачали аргументе, а опет унапред одбацили сву (до сада већ истрошену) пропагандистичку муницију типа „српска и проруска пропаганда“ да само подсетимо како су малобројни западни истраживачи, аналитичари и професори, видели Рамбује и Ричарда Холбрука.

Да почнемо од Ејми Гудман (Democracynow) и Џереми Сахила (TheNationи TheIntercept). Деведесетдевете године на Прес Клубу покушали су да разговарају с Холбруком, али пошто су њихови ставови већ били познати и неприхватљиви за мејнстрим естаблишмент, Холбрук је на све могуће начине покушавао да избегне разговор. Међутим, опредељени да га (приу)питају успели су да од њега извуку још једну лаж. Наиме, исте године је Холбрук у емисији Чарли Росе рекао да је Милошевић рекао да је Споразум из Рамбујеа ултиматум који значи окупацију земље и да га из истих разлога одбија. Када су га Гудман и Сахил подсетили на изјаву одговорио им је „Никада то нисам рекао, имате погрешну особу и погрешан цитат“.[3] Када је Сахил наставио с инсистирањем да је Прилог Б Споразума из Рамбујеа чист ултиматум, Холбрук је одговорио да „никад није био у Рамбујеу“ и „да никада с њим (Милошевићем) није разговарао о тим детаљима“[4]. Покојни Ричард Холбрук, који је у периоду Дејтонског мировног споразума Милошевића „разумео“ као фактор стабилности на Балкану и врло конструктивног преговарача“; Холбрук, који је био милитантни део спољне политике САД и у ситуацији инвазије на Ирак, тврдивши да Садам Хусеин располаже оружјем за масовно уништење. Да не помињемо Источни Тимор, који су „закували“ Форд и Кисинџер а наставио Картер у чијој је администрацији био и Холбрук и који је међу познаваоцима прилика из 76, 77, 78 и 79 то био један од највећих геноција 20 века.[5]

Да завршимо са Семом Хусеинием[6],Сетом Акерманом[7] и професором Робертом Хајденом[8]: Хусеини је потврдио наводе Сахила и додао да је чуо да је Холбрук говорио о ултиматуму на МСНБЦ, отприлике 12 априла 1999, и да је просто „невероватно чудно“ то његово побијање раније датих изјава: „Знате, рекао је да када се срео с Милошевићем није желео да рат крене због неспоразума попут 1914, Првог светског рата. Не знам пуно о Првом светском рату, али знам о предконтексту ескалације рата у Вијетнаму, у заливу Тонкин и чини ми се да је прилог Б (споразума из Рамбујеа) и само ми допустите да прочитам две кратке ставке „особље НАТО-а биће заштићено од било којег вида хапшења, истраге или притварања од стране власти СРЈ. НАТО снагама биће омогућен слободан и неограничен пролаз и приступ на територији СРЈ, укључујући ваздушни простор као и водене путеве“. Само ово је управо позив на окупацију, или тражење „дозволе“ да НАТО окупира целу територију СРЈ…то је као кад кажемо „Држали смо им пиштољ прислоњен на главу и тражили: одрекни се суверенитета или ћемо те бомбардовати“ (…) НАТО је постао узрочник рата, а не обрнуто“[9] рекао је Хусеини.

Акерман је подсетио да су неким репортерима поједини српски званичници говорили да су спремни да преговарају о трупама УН а не НАТО-а, међутим мејнстрим медији и Холбрук су то одрицали. Холбрук се вратио у Вашингтон и изјавио: „Бомбе ће кренути да падају. Прешли смо задњу миљу за постизање мира“.[10] Коначно, професор Хајден је подсетио „сетимо се да је Ричард Холбрук рекао репортерима који су извештавали с Балкана да не би требало озбиљно да „копају“. Рекао је то треба да раде обични извештачи, али они који с Балкана извештавају не. Стога, слажем се са свим што је претходно речено. Мислим да је Рамбује био окупациони споразум и у то нема никакве сумње. Влада је о томе лагала!“[11] Сви саговорници емисије сложили су се да је управо у ратнопропагандне сврхе била бомбардована Радио Телевизија Србије, како би се послала снажна порука како пролазе они који стану на пут званичној пропаганди корпоративне Америке. Могли су да гађају репетиторе на Авали уколико су хтели да их скину с емитовања, рекао је професор Хајден. „То је био невероватан удар на медије и запрепашћује ме да се није одржао ниједан скуп подршке настрадалима“ био је изричит Хајден.

Пето, да се вратимо на почетак оксфордски историчар позива на војно решење конфликта у Украјини (под вођством САД), на информативни „одговор“ руској пропаганди (где ББЦ види као савршени медијски апарат), и управо прави увод у контекст за ескалацију на самој граници Русије ако не и дубље у руску територију: „ Требало би да пооштримо санкције против Русије уз ефекат који даје обарање цене нафте то би требало да да значајне резултате“, истиче Еш. Зар ово није још један доказ нецивилизованог удара на суверену државу који у коначници може да да пре хуманитарну катастрофу него резултате какве британски историчар жели? Или се нада да ће изморени, гладни, болесни и осиромашени руски народ желети сам да свргне Путина? Као што се све чешће чује у корпоративним медијима са западне хемисфере. Само, управо због поређења с Милошевићем, морамо да подсетимо да су енормни црни фондови Вашингтона мерени у милијардама долара оборили Милошевића и Србију увели у статус окупационе зоне корпоративног Запада. Уз, опаску, да је Русија ипак много већа, јача и богатија па је свако поређење са Србијом, најблаже речено неукусно!

Шесто, сенатор Кристофер Марфи на панелу у Маршаловом фонду (29.1.2015) изјављује како је „Русија милитаризовала информације (?!), они су претворили информације у пропаганду и претворили их у војно средство (…) и ја сада са неколико сенатора управо разговарам о томе на који начин се демократе и републиканци могу договорити о легислативи, које ће омогућити реинвестирање у информативну кампању“[12]. Ово се чак и не може рационално објаснити, осим типичном империјалном заменом теза у тренутку када им ратна пропаганда чак и на домаћем терену броји углавном аутоголове.

Коначно, не треба прескочити чињеницу да су министри одбране НАТО потврдили (5. фебруар) да се приводи крају план формирања „ударне песнице“[13] која би била у стању да у кратком року буде „на правом месту, и у право време“ како би одговорила на претње НАТО чланицама. Наравно ради се о Источном и делом јужном крилу НАТО-а. Тако ће Бугарска, Румунија, Естонија, Латвија, Литванија и Пољска наредних дана добити командне центре за управљање војним акцијама. На располагању ће им бити бригада од 5 000 војника (landbrigade). Они ће имати подршки из ваздуха и са мора уз спец.снаге. Укупно „ударна песница“ НАТО-а, или „Снаге за одговор“[14],бројаће до 30 000 војника.[15] План јасан, али да ли је остварив? Макар, с резултатом који Америци треба? Да не потцењујемо Империју у паду, губици се бележе са свих страна. Међутим, као у периоду антинацистичког и антифашистичког покрета током Другог светског рата, пут неће бити лак али се исход зна. Уосталом, када погледамо Сиризу у Грчкој, Подемос у Шпанији, и многе сличне огранке у Италији, и другим европским земљама рекли бисмо да се Европа пробудила-али не на начин како то оксфордски „историчар“ предвиђа…

(Фонд стратешке културе, 6. 2. 2015)

_________________________________

[1] http://www.theguardian.com/commentisfree/2015/feb/01/putin-stopped-ukraine-military-support-russian-propaganda

[2] Исто

[3] http://www.democracynow.org/1999/4/23/pacifica_rejects_overseas_press_club_award

[4] Исто

[5] John Pilger, “Death of a Nation”

[6] Institute for Public Accuracy

[7] Fairness and Accuracy in Reporting

[8] Center for Russian and East European Studies at the University of Pittsburgh

[9] http://www.democracynow.org/1999/4/23/pacifica_rejects_overseas_press_club_award

[10] Исто