Дејан Бараћ: Сећање на „бољу“ прошлост – обриси економије социјалистичке Југославије (1945-1991)

dejan-barac-2У време социјалистичке Југославије однеговано је очекивање код грађана да ће их видљива рука државе љуљати од колевке па до гроба. Људи данас, заправо, не жале за југословенским социјализмом у његовом „пуном сјају“ (једнопартијски систем, гушење личних слобода, контрола готово свих сфера јавног живота, идеолошко застрањивање, нерационална и недовољно функционална администрација, изузетно скупи и неоправдани пројекти – непотребне фабрике, подземни војни бункери, војни аеродроми итд), већ за идејом о томе какав би социјализам, према теорији, могао да буде – нарочито са становишта расподеле.

У Уставима СФРЈ из 1963. и 1974. године неразговетно је писало да „нико нема право својине на друштвена средства за производњу, нико – ни друштвено-политичка заједница ни организација удруженог рада, ни група грађана ни појединац – не може ни по ком правно-својинском основу присвајати производ друштвеног рада, ни управљати и располагати друштвеним средствима за производњу и рад, нити самовољно одређивати услове расподеле“. А управо је есенцијални „дефект“ самоуправног социјализма, илити система са радничким управљањем, представљала немогућност да превлада парадокс Furobotn-Pejovich (1972); другим речима, јаловост таквог система лежала је у неспособности да оптимизира два супротстављена циља – акумулацију (штедња) и личне дохотке (плате).[1] Просто-напросто, највећи део створеног вишка није се преусмеравао у инвестиције. Што ће рећи, ако профит (добит) предузећа припада свим запосленима, они ће радије изабрати поделу (готово) целокупног профита кроз плате и бонусе, уместо усмеравања профита у инвестиције; а неинвестирање у опрему и нове послове дугорочно урушава предузећа. (Истина, неретко су политичари доносили одлуке о инвестицијама, не питајући раднике-самоуправљаче). Искрсавао је и проблем како отпустити нерадника, а који као самоуправљач руководи предузећем.

Када је социјалистичкој држави понестајало новца за социјална давања, она се опредељивала за његово штампање, односно за „производњу“ инфлације – што је урушавало билансе предузећа и банака, и смањивало куповну моћ грађана. Поставља се питање – чији су били дугови друштвених предузећа и банака? Одговор је једноставан – државни, тј. дугови свих југословенских грађана. Под притиском иностраних поверилаца, тадашња савезна влада морала је да прихвати „суверенизацију дуга“ (1983), којим је СФРЈ преузела отплату свих кредита узетих у иностранству (и предузећа и банака), чиме је цео спољни дуг постао јавни. (Ово треба посматрати и у контексту „федерирања федерације“, о чему ће бити речи).

(Источно)немачка прича и наш случај

„Источнонемачка привреда је показатељ као на длану да је систем привреде успостављен у време комунизма инвалидан. Источна Немачка имала је доходак од 8.000 долара по глави становника и била је најразвијенија у Источној Европи. Затим се уједињењем Немачке 18 милиона Источних Немаца „утопило“ у 60 милиона (Западних Немаца) и направљен је ,фидуцијарни уред‘ који је требало да источнонемачку привреду ревитализује, приватизује и ликвидира. Ангажовано је 3.500 чиновника, а три или четири човека су убијена. И шта се десило? Када се на крају сабрао резултат, испоставило се да предузећа нису вредела толико колико се мислило и укупан губитак после приватизације био је 3.500 милијарди немачких марака – јер многе фабрике нису успели да ревитализују, а многи (Источни Немци) нису хтели да раде за тржишну цену. Комунизам је толико ,покварио‘ те Немце. Анкете становништва показују да становништво које је срушило Берлински зид (1989) и побегло из комунизма сада има индивидуалну перцепцију да је у комунизму било боље. Источна Немачка је, дакле, школски пример.

То је и наш случај. Људи који су учествовали у револуцији очекују плате и пензије, а не очекују да раде. Додуше, у Немачкој је било нешто другачије. Једна идеологија је пала, а професори марксизма нису постали транзициони управљачи, него су отпуштени и сада возе таксије. Остали су професори математике и физике. Студије о Источној Немачкој говоре да ће се држава ревитализовати тек када они који су рођени деведесетих, после рушења Берлинског зида, буду ступили на сцену и преузели управљање. То говори о дубинама развалине једног система. Нажалост, ми то не схватамо и мислимо да су неке ствари могуће.

Да се разумемо, уопште не браним наш (транзициони) систем данас – ту (готово) нема добре ствари. Код нас постоји олигархија, сви су са свима увезани, не зна се ко је сарадник ДБ-а (некадашње Службе државне безбедности, прим. Дејана Бараћа), ко комуниста а ко антикомуниста. Деца (наших) бивших комунистичких функционера, који су сељацима чупали бркове и терали их у комунизам и задруге, сада терају сељаке из (тих) задруга.“

(Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, емисија „Ћирилица“ на ТВ Хепи од 18. јуна 2012. године)

Рушење Берлинског зида новембра 1989. године, фото: „Википедија“

Рушење Берлинског зида новембра 1989. године, фото: „Википедија“ 

Шта је то социјализам

Кетрин Вердери, амерички антрополог румунског порекла, једном свом научном раду дала је следећи афористичан мото.

Питање: Шта је дефиниција социјализма?

Одговор: Најдужи и најмучнији пут од капитализма до капитализма. 

Народни непријатељи

„У њиховим иступањима глорификована је и западна демократија и вишепартијски систем, те негирана демократија у нашем систему, истицана угроженост слободе говора и мисли у социјализму, који је по њиховом мишљењу синоним за сиротињу у којем су људске слободе угрожене. Нападана је наша несврстана спољна политика, којој су дани одбројани и слично.

Грубо су клеветали, нападали и вријеђали личност и дјело друга Тита, наводећи претјеран раскош, трошење огромних средстава, задуживање земље, култ личности. За Предсједништво СФРЈ говорили су да је вијеће стараца које ће због неспособности земљу довести до пропасти и рата.“

(Из званичног саопштења Општинског комитета Савеза комуниста Бања Лука из маја 1986. уочи протеривања др Јована Б. Душанића и мр Миодрага Зеца са Економског факултета у Бања Луци, а на основу „доказа“ Службе државне безбедности)

Црвени краљ је умро на време

Поштанска марка са ликом Јосипа Броза штампана у Совјетском Савезу, фото: „Википедија“

Поштанска марка са ликом Јосипа Броза штампана у Совјетском Савезу, фото: „Википедија“

У периоду 1945-1991 је исцрпљено више модела финансирања економског система друге Југославије – најпре национализацијом (1946-1953), а затим се економија одржавала преко следећих неколико „модела“: 1) преко бесповратне помоћи из иностранства и то од СССР-а (1945-1948) и САД (1949-1966), 2) девизним дознакама (почев од 1960-их), 3) задуживањем државе (1957-1990), 4) инфлаторним финансирањем (1979-1991) и на крају 5) посезањем за девизном штедњом грађана и предузећа (1990-1991).

Током процеса „совјетизације“ Југославије (1945-1948), „пресликаван“ је политички и привредни модел из Совјетског Савеза – имовина је конфискована и национализована (боље рећи, отимана), вршена је колективизација, нове власти су се преселиле на Дедиње, укинуте су све политичке странке сем Комунистичке партије Југославије (КПЈ), усвојен је Први петогодишњи план (1947), многи првоборци постали су руководиоци у фабрикама, спровођен је принудни откуп пољопривредних производа итд. Услед објављивања Резолуције Информбироа (1948), односно Стаљиновог раскида са КПЈ и обрнуто, помоћ Совјетског Савеза Југославији је ускраћена. Како се млада социјалистичка земља нашла у проблемима, обратила се за помоћ САД. Да није било говора о идиличном стању, сведочи и прва велика оружана побуна (1950) коју су, због принудног откупа, дигли сељаци Цазинске крајине предвођени својим бившим партизанским командантима. Упоредо с тим, неостварен петогодишњи план је завршен 1951. године, да би потом влада ФНРЈ напустила совјетски тип социјалистичке економије и усвојила радничко самоуправљање (1952).

Да је и нови економски систем имао озбиљне мањкавости сведоче и „поправке“ које су спроведене 1961. („Мини реформа“) и 1965. године („Привредна реформа“). Како би смањила нарастајућу и претећу незапосленост и дефицит текућег биланса (и тако „поправила“ платни биланс), социјалистичка Југославија је почев од 1960-их година покренула пројекат организованог слања грађана „на привремени рад“ у развијене индустријске земље Европе (претежно у СР Немачку, али и у Шведску, Аустрију, Француску, Италију, Швајцарску итд). Већ половином 1968. године око 400 хиљада Југословена радило је ван земље. Гледано у релативном односу, 1960-их је од девизних дознака „покривано“ око 50 процената дефицита трговинског биланса земље. (Дописаћемо овде један занимљив податак који је навео публициста Перо Симић у емисији „Сведок“ РТС-а од 19. маја 2010. године – већ 1972. године 65 процената ратног састава ЈНА налазило се на „привременом раду у иностранству“). Југословенски исељеници су правили куће у свом родном крају и, између осталог, то је давало „импулсе“ домаћој грађевинској индустрији. Међутим, последица поменутог „извоза становништва“ је да су потомци ових југословенских исељеника постали интегрисани чланови друштава у којима су рођени (Немачка, Шведска, Аустрија, Швајцарска итд), односно – већина је готово „изгубљена“ за државе-матице, које се сада суочавају са недостатком становништва.

Летак за пругу Брчко-Бановићи (преузет са „Википедије“)

Летак за пругу Брчко-Бановићи (преузет са „Википедије“)

„Југославија добија зајам. Без икаквих преговора југословенској држави одобрен је зајам у неограниченом износу. Прва велика транша овог великог зајма у износу 50.000.000 динара испоручена је 7. новембра 1946…“

Једине године у којима је друга Југославија остварила суфиците у текућем билансу биле су 1972. и 1973. Међутим, после Прве нафтне кризе (1973-1974) наступила је рецесија на Западу (1975), која се почетком 1980-х проширила на читав свет – чему је и те како допринела и Друга нафтна криза (1979-1980). Услед рецесије, камате на узете кредите су расле, а део југословенских радника се вратио из иностранства. Све у свему, два значајна скока цене нафте, смањење дознака из иностранства и пад натуралне размене („клиринг“) са СССР-ом (због тамошње економске кризе) узроковали су да се неефикасна и недовољно функционална југословенска економија додатно задужује (некада и под неповољнијим условима) како би „покривала“ галопирајуће дефиците. Просто речено, СФРЈ је једно време „дисала плућима“ кроз помоћ и кредите – да би напослетку „дисала кроз шкрге“ (прим. Дејана Бараћа).

Као и у свим социјалистичким земљама, степен индустријализације се сматрао мером развоја – тако да су диљем државе грађене и смислене и бесмислене фабрике. Пољопривредни производи били су потцењени – јер је држава дириговала цене, а убрзана индустријализација тражила је миграцију становништва у најбољој животној снази са села у градове. Тешке последице виде се нарочито данас (2013) – села широм Србије су замиру или су замрла. Додуше, индустријализација јесте била пожељна, али она добро осмишљена. Која год група тадашњих политичких функционера се чега сетила, то је проглашавала за стратешку инвестицију и државним новцем градила фабрике – боље рећи, споменике за живота. Прављена је фабрика целулозе и папира у равници и далеко од шума („Матроз“ – Сремска Митровица), железара далеко од рудника гвожђа (ширење капацитета смедеревске железаре), фабрике алуминијума далеко од рудника боксита („Јадрал – Обровац“), а неостварена идеја била је да се највећа млинско-пекарска индустрија направи на приморју (у Сплиту).

У складу са политиком „федерирања федерације“, у време савезних влада Митје Рибичича (1969-1971), Џемала Биједића (1971-1977) и Веселина Ђурановића (1977-1982) донети су Уставни амандмани (1971), Устав (1974) и спроведена економска децентрализација (1976-1977) – кроз доношење Закона о удруженом раду (Службени лист СФРЈ бр. 55/76) и Закона о финансирању федерације (Службени лист СФРЈ бр. 15/77). Ово је последично отежало вођење економске политике: 1) савезна влада није више водила независну фискалну политику, већ је морало да долази до усаглашавања између влада република и покрајина, 2) половина прихода од савезне царине је преусмерена на удружена предузећа (на републичком и покрајинском нивоу) ангажованих у спољној трговини, 3) одлуке у Народној банци Југославије (НБЈ) доношене су консензусом, а не већином гласова. Поред централне банке (НБЈ), постојало је, дакле, још осам народних банака република и покрајина, при чему је свака од њих била у прилици да емитује новац, односно да пушта динаре у оптицај. С друге стране, довољно је било да једна влада и једна банка буду против неке одлуке, то је аутоматски значило „парализу“ било какве акције у фискалној и монетарној политици државе. Стога се од 1977. године може говорити о СФРЈ као конфедерацији у економском смислу (нпр. удео федерације у укупним јавним расходима шездесетих био је реда 55 %, а осамдесетих реда 20 %).

Савезно извршно веће (СИВ) – званичан назив југословенске владе, на чијем челу је био Веселин Ђурановић, дало је 1979. године гаранције за задуживања у висини од око 8,43 милијарде тадашњих долара, иако је земља већ крајем те године дуговала 14,95 милијарди долара. Наиме, републике су наставиле да „преинвестирају“ добијене иностране кредите, иако се велики део инвестиција показао као нерентабилан или крајње промашен – „Јадрал-Обровац“ (у СР Хрватској), „Фени“ (у СР Македонији) и други. Кредити су стварали утисак просперитета, иако се живело на нивоу који није био покривен одговарајућом продуктивношћу. Да је СФРЈ још 1970-х срљала у економску пропаст, сведоче истраживања публицисте и новинара Пера Симића који је написао серију књига о Јосипу Брозу и његовом времену – а о чему је говорио дана 4. маја 2012. године на ТВ Студио Б:

„Ми смо прошли катаклизмичну серију година – од распада Југославије, живота под санкцијама, губљења тла под ногама и било какве перспективе, и то је створило заборав у каквом смо ми то свету живели седамдесетих година прошлог века, односно у последњој декади Титове владавине. Заборавили смо околности у којима је била та земља већ за Титовог живота, што показују серије докумената са најповерљивијих седница Председништва СФРЈ и Председништва Централног комитета, где савезни министар финансија  Петар Костић (савезни секретар за финансије 1978-1982, прим. Дејана Бараћа) каже да је СФРЈ ,појела‘ супстанцу и да је банкротирала. Југославија је прешла ,црвену линију‘ и дуговала је 18,6 милијарди долара, што је по курсевима Народне банке данашњих (2012) 186 милијарди долара. (…) Од 1974. до 1980. године СФРЈ је годишње трошила 15 процената више него што је производила, (…) земља је (немилице) трошила своју будућност, а просечна искоришћеност (дневног) радног времена била је 4 часа и 32 минута. Дакле, држава је већ била поприлично ,раштимована‘. (…) Ми смо заборавили да се (део) платног дефицита покривао од дознака из иностранства. После свега што смо преживели, тај период (Југославије) нам се чини као провиђење.“

Позитивне стране социјалистичке Југославије је што је улагала у образовање, здравство, културу, дипломатију, прехрамбену индустрију, па и инфраструктуру. Али, за њеног живота створено је изузетно мало робних „брендова“. Што ће рећи, невелик је број готових производа који су представљали искључиви резултат домаће памети: шпорети на дрва фабрике „Милан Благојевић“ (популарни „смедеревци“), чувена јунетина „бејби-биф“ (енг. baby beef), шунка у лименци, „Бамбијев“ кекс „плазма“ (који се, ипак, разликовао по рецептури од италијанског „плазмона“), „Подравкин“ зачин „вегета“, „Фрукталови“ сокови, лосиони „Брион“ земунске „Далије“ и „Ралон“ загребачке „Неве“ итд.

Истина, београдски „Клуз“ је шио одела за „Hugo BOSS“, „Прва петолетка“ из Трстеника је производила поједине делове за амерички „Боинг“ (енг. Boeing), а кикиндска „Ливница“ за амерички „Џенерал моторс“ (енг. General motors). Али, с друге стране, приличан број производа „Електронске индустрије“ из Ниша рађен је у кооперацији са немачким „Сименсом“ и холандским „Филипсом“, краљевачки „Магнохорм“ је некада производио термо-акумулационе (ТА) пећи по лиценци немачке компаније AEG, производња „еурокрема“ горњомилановачке фабрике „Таково“ била је по лиценци италијанске „Гандоле“, кекс „јафа“ се производио у Црвенки (и још увек се производи) по лиценци британске компаније United Biscuits, аутомобили „голф“ су се склапали у сарајевској фабрици ТАС („Творница аутомобила Сарајево“) која је представљала заједничко улагање (енг. joint venture) УНИС-а и немачког „Фолксвагена“ (нем. Volkswagen),  аутомобили „застава 750“ и „застава 850“ (популарни „фића“), као и „застава 101“, „застава 128“, „југо 45“, „југо 55“, „југо 60“, „југо 65“, „југо Америка“ и „југо флорида“ – рађени су по лиценци италијанског „Фијата“ итд. ИМТ (Индустрија машина и трактора) је најпре производила тракторе по лиценци америчког „Фергусона“ (енг. Massey Ferguson), да би тек  производња модела трактора „IMT 555“ (1964), а затим и „IMT 575“ (1970) била делимично према сопственој документацији. Хеликоптери „соко-газела“ склапали су се по француској лиценци у мостарској фабрици „Соко“, док су по совјетској лиценци и по узору на тенк Т-72 произвођени тенкови М-84 и М-84А – њихова финализација била је у фабрици „Ђуро Ђаковић“ (Славонски Брод), а у производњу компоненти било је укључено око 240 југословенских предузећа.[2] Укупни трошкови освајања производње овог тенка коштали су СФРЈ око три милијарде тадашњих долара (тачније 3.085 милиона америчких долара). Током 1980-х постојала је и мегаломанска идеја да се производи авион радног назива НА („нови авион“, „надзвучни авион“), без визије колико ће то да кошта и коме ће моћи да се прода у свету поред јаке конкуренције из САД, Совјетског Савеза, Велике Британије и Француске.

Истина, југословенска грађевинска предузећа („Енергопројект“, „Енергоинвест“, „Трудбеник“, „Хидротехника“, „Аероинжењеринг“ и др.) изводила су значајне радове у несврстаним земљама попут Либије, Ирака, Индије, Кеније, Танзаније, Анголе и др. С друге стране, свеукупна робна размена са тим земљама није била толико велика као што се некима чини. Ево примера – 1981. године робна размена СФРЈ са земљама из Покрета несврстаних износила је тадашњих 4,5 милијарди долара, од чега се 45 процената (или око 2 милијарде долара) односило на југословенски извоз који су чинили опрема и машине, индустријски и прехрамбени производи, производи војне индустрије, док су истовремено југословенски увоз из тих земаља чинили нафта, памук, кафа, јужно воће, кожа итд.[3] Иако је тржиште Покрета несврстаних тада обухватало 55 процената светског становништва (радило се, ипак, о земљама „трећег света“ и земљама у развоју), извоз СФРЈ на то тржиште износио је мање од четвртине њеног годишњег извоза. Поређења ради, званично прокњижене девизне дознаке током 1981. износиле су 2,04 милијарде долара.[4]

Нећемо погрешити ако кажемо да је највећи „бренд“ социјалистичке Југославије био ТИТО. Многи ће рећи да је „умро на време“. Наиме, југословенски председник Јосип Броз Тито је напустио историјску сцену 4. маја 1980. године, а нагомилани економски проблеми дочекали су његове наследнике. Старо правило гласи да „страда“ онај ко се затекне на власти када надувани балон (мехур) пукне. Држава је била високозадужена и настале су тешкоће у сервисирању иностраних кредита, јер су камате на кредите расле. Балон је дефинитивно пукао непосредно пре него што је југословенску савезну владу (СИВ) преузела Милка Планинц (1982-1986); марта 1982. доспела је рата коју није могла да плати Привредна банка Загреб и покренута је спирала.  Уведено је ограничење своте девиза која је могла да се изнесе из земље, а те године је СФРЈ потрошила све девизне резерве (укључујући и девизну штедњу грађана у домаћим банкама) на отплату рата иностраних кредита које су износиле око 4,5 милијарди долара – по критеријуму инфлације у САД то износи данашњих (2013) око 11 милијарди долара, а по критеријуму промене цене злата износ је преко 20 милијарди данашњих долара. У таквој ситуацији, СФРЈ се обратила Међународном монетарном фонду (ММФ) за помоћ (1982). У јеку велике југословенске дужничке кризе, СИВ је 1983. године, под притиском иностраних поверилаца, прихватио већ поменуту суверенизацију дуга.

Председници југословенске владе (СИВ) у периоду 1971-1991 (фото: „Википедија“): Џемал Биједић, Веселин Ђурановић, Милка Планинц, Бранко Микулић и Анте Марковић

Председници југословенске владе (СИВ) у периоду 1971-1991 (фото: „Википедија“): Џемал Биједић, Веселин Ђурановић, Милка Планинц, Бранко Микулић и Анте Марковић

Изнуђене мере штедње владе Милке Планинц, како би се отплаћивали кредити, драматично су потресали привреду и животни стандард становништва. Целокупни увоз који није био намењен производњи био је забрањен, укључујући и робу широке потрошње. Грађани су се сусретали са вишечасовним рестрикцијама електричне енергије и несташицама кафе, шећера, уља, детерџента, бензина (1982-1984). После 1982. готово сви економски индикатори су били негативни и у сталном погоршању. Закључак државне Крајгерове комисије (1982) био је да „нагомиланим проблемима у привреди и друштвеним противречностима“ (бирократски еуфемизам за стање дубоке економске и друштвене кризе, прим. Дејана Бараћа) треба решити дубоким захватима у структуру економије и у постојеће друштвене односе. Комисија је предложила Дугорочни програм економске стабилизације – који није примењен до краја. У 1979. години извоз робе и услуга  „покривао“ је увоз са 48,5 процената, у 1989. години са 88 процената, а у 1990. долази до смањења „покривености“ увоза извозом на 76 процената и то због спољнотрговинске либерализације и значајног повећања увоза (о чему ћемо писати).

Југословенски бон из 1984. године за ограничену куповину пет литара бензина

Југословенски бон из 1984. године за ограничену куповину пет литара бензина

Због императива отплате кредита, СФРЈ је 1980-их настојала да по сваку цену извози робу за конвертибилну валуту (амерички долар, немачка марка), понекад и испод производне цене. Навешћемо само два примера: 1) државни и „Заставин“ пројекат „југо Америка“ и 2) извоз ватросталних опека краљевачког „Магнохрома“ на тржиште тадашње Западне Немачке. У таквој ситуацији, биланси предузећа су „поправљани“ кроз продају на домаћем тржишту.

Југословенски дуг је од 1,4 милијарде тадашњих америчких долара (1966) нарастао на око 20 милијарди (1980), јер су кредити за отплату (сервисирање) претходних кредита узимани под све неповољнијим условима. Из земље је у периоду 1979–1981. кроз отплату кредита „одливено“ 10,2 милијарде, а у периоду 1981–1990. 57,3 милијарде тадашњих долара (уз истовремено узимање нових позајмица). Дописаћемо да је у периоду 1981–1990. нето одлив капитала износио 22,4 милијарде долара, док су камате износиле 18,5 милијарди долара.[5]

„Штицунг“ (нем. Stützung) у привреди постојао је од седамдесетих, да би осамдесетих држава смишљала нове начине како да прикупи девизе од грађана да би отплаћивала спољне кредите, па је легализована „куповина“ радних места – повратници са „привременог рада из иностранства“ могли су да „удружују средства са радним организацијама“, тако што би уплатили предузећу нпр. 15.000 DM за заснивање сталног радног односа. Интересантан пример је и незванично увођење „система 1:3:9“ – грађанину који би тада у неку домаћу пословну банку донео одређену своту девиза, поменута банка је одобравала кредит у троструко већој динарској противвредности; затим је исти грађанин са одобреним динарским средствима куповао девизе на „црном тржишту“ и одлазио у другу домаћу банку да подигне нови кредит, који је сада био деветоструко већи у односу на почетну своту девиза коју је имао. Оба одобрена кредита је наредних година инфлација обезвређивала, а државне банке су, на крају, биле на губитку. Многи југословенски грађани су на овај начин изградили или довршили куће, куповали аутомобиле и слично – што ће рећи да су лично били на добитку.

„Немачки изум“ менице биле су облик „привредног креирања новца“ и коришћене су и СФРЈ као инструмент плаћања, да би доживеле компромитацију афером „Агрокомерц“ (1987). Привреда је „боловала“ од неликвидности због међусобних неплаћања, а вештачки прилив је стваран штампањем новца, тако да је инфлација „рушила“ билансе и „здравих“ предузећа и банака. Истовремено, југословенски извоз је био „мршав“. Већ смо говорили о томе да раст БДП-а, односно развој економије, не може да се заснива на неограниченој експлоатацији домаћег тржишта и неравнотежи (задуживањем и одливањем ресурса). Од момента када је спољни дуг ескалирао (1979-1980), југословенска економија је доживљавала драматичан пад. Последице инфлације и високог нивоа сервисирања дугова у периоду 1981–1990, допринеле су да томе да СФРЈ изгуби (најмање) 14 процената националног дохотка (Косово и Метохија 33 %, Црна Гора 22 %, Хрватска 18 %, Босна и Херцеговина 12 %,  Словенија 12 %, централна Србија 8 %, и Војводини 7 %).[6] То је и те како утицало на пад стандарда становништва и додатно распиривање сукоба између савезне, републичких и покрајинских власти. 

Кликните на табелу за увећање

Кликните на табелу за увећање

Раст и пад (југословенске) куће Ашер

Треба потцртати две аномалије и један дисбаланс који непорециво сведоче о томе како је економски систем социјалистичке Југославије био „дисфункционалан и аутодеструктиван“: 1) слаба међурепубличка размена (која је временом постајала све мања), 2) регионални диспаритети у степену економске развијености (упркос улагањима у неразвијена подручја, регионалне разлике бивале су све веће) и 3) низак удео извоза у БДП-у. Размена између шест република је 1968. године износила 25 процената њихове производње, да би 1987. пала на око 20 процената. Корени ове аномалије леже у томе што је свака од њих у послератном периоду тежила самодовољности, па су неретко капиталне инвестиције дуплиране. Републике су настојале да буду заокружене и политичке и привредне целине.[7]

Економски гледано, социјалистичка Југославија је функционисала као лабава федерација (1971-1976), а затим као конфедерација (1977-1991) – због уставних промена седамдесетих (1971, 1974), мера економске децентрализације државе (1976-1977) и поменуте две аномалије.

Иако је постојао савезни Фонд за неразвијене преко којег су средства била трансферисана из вишеразвијених југословенских административних јединица (Словенија, Војводина, централна Србија, Хрватска) ка мањеразвијеним (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Косово), велике регионалне економске разлике су се временом увећавале. Примера ради, (процењени) однос БДП-а по глави становника између СР Словеније као најразвијеније републике и СР Македоније као најнеразвијеније повећао се са 2,67 (1955) на 3,1 (1988). У поређењу СР Словеније и САП Косово (и Метохија) поменути однос се са 4 према 1 (1955) повећао на 8 према 1 (1988)[8],  односно 9,2 према 1 (1990). Подвући ћемо како су неки од главних разлога зашто су интелектуалци и политичари из Словеније још средином 1980-х хтели да „побегну“ из социјалистичке Југославији били управо издвајање у поменути фонд и висока задуженост државе. Што ће рећи, проценили су да југословенски „воденички камен“ (прим. Дејана Бараћа) спутава њихов развој.

Просечне годишње стопе раста званично исказаног БДП-а у раздобљу 1947-1990 биле су следеће: Словенија 4,8 % (по становнику 4,0 %), Хрватска 4,5 % (по становнику 4,0 %), Босна и Херцеговина 4,3% (по становнику 2,9%), Македонија 4,8 % (по становнику 3,3 %), Црна Гора  4,2 % (по становнику 2,9 %), Србија 4,5 % (по становнику 3,4 %) – односно Војводина 4,5 % (по становнику 4,0 %), централна Србија 4,5% (по становнику 3,6 %) и Косово и Метохија 4,0 % (по становнику 1,6 %). Разлике између два показатеља (укупне стопе раста и раста по становнику) биле су последица демографских кретања – наталитета, просторне покретљивости, емигрирања становништва „на привремени рад у иностранство“ и слично.[9]

Наравно, треба бити опрезан и разграничити три периода економског развоја социјалистичке Југославије: 1) период убрзане индустријализације (1947-1965) који је омеђен почетком Првог петогодишњег плана (1947) и Привредном реформом (1965), 2) период средишње индустријализације и успоравања темпа привредног раста (1966-1980) и период економске стагнације и кризних поремећаја (1981-1990). Чињенице говоре да је раздобље 1947-1965 обележио просечан годишњи раст БДП-а од око 7,5 процената услед „ефекта сустизања“. Овај економски и социолошки израз подразумева да неразвијене земље у првој фази модернизације (грађење инфраструктуре и индустрије) имају већи економски раст у односу на развијене земље. У другој фази земља у развоју пролази кроз „шок модернизације“, што подразумева развој модерне индустрије и препознатљивих производа. Ову фазу социјалистичка Југославија није успела да преброди. Међутим, иако се привредна активност током 1970-х успоравала, стандард грађана је растао благодарећи задуживању и усмеравању средстава у јавну потрошњу. Зато се југоносталгичари радо присећају „златних седамдесетих“.

Економски раст до 1980. године (благодарећи и помоћи од САД, Совјетског Савеза итд, дознакама и кредитима) допринео је томе да је Југославија успела да статистички ублажи јаз у развијености у односу на европски просек. Национални доходак по глави становника 1973. износио је 57 процената од европског просека – поређења ради, 1938. године је износио 50 процената.[10] Дописаћемо да се варљиви добитак, односно развој заснован на неравнотежи, касније вратио као бумеранг. Убрзана послератна индустријализација (као мера развоја) по цену девастације села, „извоз“ становништва у најбољој стваралачкој снази на Запад, повећавање регионалних разлика и последице нерационалног задуживања земље – довели су до тога да је већ током осамдесетих година прошлог века југословенски национални доходак по глави становника пао испод 50 процената европског просека.

Ратни профитер и Синатра

За социјалистичку Југославију (1945-1991) обично се тврди(ло) да је била један од „профитера“ Хладног рата (1946-1989/1991). Иако је до 1960-х добијала бесповратну финансијску, војну и робну помоћ са Запада (посебно из САД), није у довољној мери умела то да претвори у нешто ефективно. Међутим, остао је мит о просперитету и Брозовој вештој руци. Као што смо поменули, економија се претежно заснивала на експлоатацији домаћег тржишта, док је извоз робе и услуга био реда 10 процената званично исказиваног БДП-а (односно, у периоду 1985-1989 удео извоза у реалније процењеном БДП-у кретао од 12,2 до 22 процента). У складу са традицијима тадашње договорне економије, велики послови са земљама источне стране „гвоздене завесе“ и земљама Покрета несврстаних склапани су на највишем државном нивоу. Тако су и југословенски производи на основу лиценце западних компанија могли да се извозе на поменута тржишта.

Михаил Горбачов (совјетски генерални секретар 1985-1991) покушао је да постепено реформише  Совјетски Савез (СССР) ка моделу тадашњих скандинавских социјалдемократија – кроз „гласност“ (либерализација јавног живота од 1986. године) и кроз „перестројку“ (привредна реформа спровођена од 1987. године); а испоставиће се да је заправо убрзао пропаст државе. (Дописаћемо да је одредницу „перестројка“ највероватније први вербално употребио Јуриј Андропов, совјетски генерални секретар 1982-1984 и ментор Горбачова).

Да не говоримо да се Горбачовљева „антиалкохолна кампања“ (1985) – кроз казне, ограничену производњу и више цене алкохола – изродила у супротност, јер су совјетски грађани почели да производе алкохол у становима илити „домаћој радиности“. Многи су се на тај начин отровали.

Започета привредна реформа није могла да се контролише, држава се до 1990. задужила око 120 милијарди тадашњих долара и истовремено упала у дубоку економску кризу. Совјети су 1989. године напустили „Брежњевљеву доктрину“ (1968-1989), која је подразумевала политику интервенционизма илити ограниченог суверенитета осталих социјалистичких земаља Варшавског пакта. Свакој земљи Варшавског пакта омогућено је тада да слободно одлучује о сопственим унутрашњим питањима, па је ова спољна политика шаљиво названа „Синатрина доктрина“ (као инспирација је послужила песма Френка Синатре „Мој пут“, енг. „My way“). Последице су биле убрзано рушење социјалистичких режима у Источној Европи и пад Берлинског зида (9. новембра 1989. године).

Ствари су се и у Европи и свету, дакле, те 1989. године тектонски промениле, а „расклимана“ југословенска федерација  није успела да пронађе своје ново место под (новим) сунцем. Тржиште бивших социјалистичких источноевропских земаља почело је да се отвара према остатку света, посебно према Западу – што је значило губитак великог дела тог тржишта за предузећа из СФРЈ. Слична ситуација је била и са тржиштима земљама из Покрета несврстаних, јер је ова организација непосредно после завршетка Хладног рата готово изгубила на значају. (Затвореност наведених тржишта до 1989. године „успавала“ је југословенску привреду, која је одустајала од сопственог развоја и често се ослањала на склапање илити асемблажу производа по лиценци компанија са Запада).

Поуздани показатељи политичке нестабилности у релативно краткој историји социјалистичке Југославије (ДФЈ 1945, ФНРЈ 1945-1963, СФРЈ 1963-1991) били су доношење чак четири Устава (1946, 1953, 1963, 1974), који су затим додатно „поправљани“ амандманима. Само на Устав из 1963. донето је 42 амандмана до доношења Устава из 1974. године, да би на овај последњи Устав СФРЈ (до распада земље) усвојено 48 амандмана. Поприлично „расклимана“ земља одржавала се на ауторитету Јосипа Броза Тита, а у Уставу из 1974. године „недостајало је само упутство за раздруживање,“ подвукао је публициста Перо Симић у емисији „Сведок“ РТС-а од 19. маја 2010. године.

Држи буре воду док (веле)мајстор оде

Говорити о Јосипу Брозу као бравару и аустроугарском каплару је неумесно. Ова комплексна личност, коју је тешко описати у неколико редова, оставила је широк траг у историји двадесетог века и остварила готово све личне амбиције. Током живота обезбедио је себи положај на домаћој и светској позорници који је увелико надишао оквире његовог породичног порекла и формалног образовања.

Француски социолог Робер Ескарпи (1918-2000) писао је како се о вредности било ког уметничког дела које настаје у једној историјском тренутку, без обзира колико то дело било популарно и од критике валоризовано, може говорити тек тридесет година после смрти аутора. Односно, потребно је да дело издржи зуб времена илити историјску „ерозију“ (фра. l’érosion du temps; видети ESCARPIT, Robert. L’écrit et la communication. Paris: PUF, 1973).

Као што Југославију између два рата треба поредити са државама света њеног времена, тако и социјалистичку Југославију треба поредити са њеним „савременицама“. Како је прошло више од 30 година од Брозове смрти (1980), можемо да се запитамо шта је остало од његовог „уметничког“ дела и како је бирао „кадрове“? Градио је државу у којој је у конфликтним и кризним ситуацијама управо он био једина функционална и „дејствујућа институција“. Ради лакшег разумевања ствари, поједноставићемо пресек стања. На унутрашњем плану, Броз је са својим следбеницима „неговао“ братство и јединство „свих наших народа и народности“, неодржив политички систем, радничко самоуправљање и „федерирање федерације“, а на спољнополитичком плану – несврставање. Довољно је са ове историјске дистанце подвући црту на крају 1989. године и видети у каквом су стању још тада биле поменуте „грађевине“ овог неимара.

Јосип Броз приликом сусрета са председницима САД Ричардом Никсоном (1971) и  Џејмсом (Џимијем) Картером (1978) у Белој кући, фото: „Википедија“

Јосип Броз приликом сусрета са председницима САД Ричардом Никсоном (1971) и  Џејмсом (Џимијем) Картером (1978) у Белој кући, фото: „Википедија“

Није далеко од истине ако сада извучемо на први поглед парадоксалан закључак – да је Броз био илузиониста и политичар светског формата, и истовремено државник испод европског просека. Једноставно, иза њега нису остале функционалне државне институције и релативно брзо су „потонуле“ у амбис тековине његовог стваралаштва.

Тежина избора (поглед са ведре стране)

„Марковићу је сада најтеже. Он је одиграо своје. Не бих му био у кожи, вјеруј ти мени. Сада да мени неко каже – хоћеш ли бити шеф владе или ево ти два милиона долара, ма ја бих узео та два милиона долара.“

(Из забавне емисије „Топ листа надреалиста“ ТВ Сарајево од 31. децембра 1989. године)

Чудо које је трајало осам месеци

Економска реформа југословенског премијера Анте Марковића (1989-1991) из 1990. године спроведена је на трагу Вашингтонског консензуса (1989) и уз савете америчког професора Џефрија Сакса (1954), тадашње економске „мегазвезде“.

Први дан 1990. године СФРЈ је дочекала са конвертибилном валутом – извршена је деноминација домаће валуте, која је затим била „везана“ за немачку марку (1 DM = 7 конвертибилних динара). Упоредо с тим, либерализација увоза, започета још концем мандата  Микулићеве владе (1988), већ се тада (1990) односила на око 88 процената врсте робе, при чему је поменутом либерализацијом обухваћено чак 94,5 процената робе широке потрошње. Отуда су током 1990. године широм СФРЈ отварани „фришопови“ (енг. free shop) у којима су грађани могли да купују и недовољно квалитетну и релативно квалитетну увозну робу широке потрошње за динаре (нарочито се куповала техничка роба), што је и те како утицало пораст популарности југословенског премијера. Међутим, динар је био прецењен, плате су расле номинално и изражено у  немачким маркама (према званичном фиксном курсу), али је расла и инфлација – после првих шест месеци 1990. скок цена био је реда 80 процената.[11]

Савезна влада (СИВ) тврдила је да стабилност курса гарантују девизне резерве које су непрестано расле – августа 1990. оне су достигле 10 милијарди (тадашњих) долара. Друга страна медаље је како је до тога дошло. Један од разлога је и аранжман из предострожности са ММФ-ом (потписан 16. марта 1990. године), али и аванс за робу која ће тек бити извезена. Објашњење се налази у извештајима организације GATT (претеча Светске трговинске организације, СТО) из 1991. године:

„Од почетка 1990. године девизне резерве су порасле за 3.332 милиона долара (…), због прилива страног капитала на рачун увезене робе са одложеним плаћањем и аконтације за будуће испоруке домаће робе“.

Већ децембра исте године девизне резерве (које нису биле само под контролом централне банке) су пале на око 7 милијарди долара и наставиле су да се „топе“ и у наредној години. Уместо планираног суфицита од 1,3 милијарде долара, СФРЈ је завршила 1990. годину са дефицитом текућег биланса од 2,36 милијарди долара, падом (званичног) БДП-а од 6,5 процената и стопом инфлације од 121,3 процента, уместо пројектованих 13 процената. Последњих дана децембра уследио је „упад“ Београдске банке у платни систем СФРЈ, када је емитовано око 14 милијарди динара.

Политичке тензије су драматично расле током кампања уочи вишестраначких избора у југословенским републикама (1990), а већ у јануару 1991. године није могло да се говори о СФРЈ као о јединственом економском простору – између већине република готово су прекинути финансијски токови, а продубио се проблем финансирања федерације.

Нећемо погрешити када констатујемо да су реформама Марковићеве владе само продубљене „ране“ ровите југословенске економије. Распад државе и рат делимично су „маскирали“ негативне последице „чуда“ заснованом на увозу новца, либерализацији увоза, услугама (посебно у трговини увозном робом) и прецењеној домаћој валути (која је била дестимулативна за домаће извознике). Ипак, у нешто измењеним околностима, девастирана српска економија ће се запутити добро утабаном стазом 2001. године – иако су и те како постојала нагомилана, негативна светска искуства из деведесетих о „чинодејству“ консензуса.

Уместо закључка

Чланак представља скромни покушај аутора да исцрта контуре економске политике социјалистичке Југославије (1945-1991). Кога ова тема занима дубље и шире, додатне информације може потражити ОВДЕ.

Оно што је некада важило за другу Југославију важи и за данашњу Србију – хронични дефицит текућег рачуна на крају значи неслободу.

Овај чланак се само делимично наслања на чланак од истог аутора „Разграђивање супстанце економије – зашто смо ту где смо,“ који је објављен на порталу НСПМ дана 1. септембра 2012. године.

_______________________________

[1] Миодраг Зец, Огњен Радоњић, „Економски модел социјалистичке Југославије: сага о аутодеструкцији,“ Социологија, vol. LIV (2012), N°4

[2] „Тенк М-84,“ http://stef124.tripod.com/m84.htm, http://en.wikipedia.org/wiki/M-84

Дописаћемо да је систем управљања ватром (СУВ) тенка М-84 настао из сарадње са шведском компанијом „Бофорс“ (енг. Bofors).

[3] Игор Ивашковић, „Између две ватре,“ 13. јануар 2012. године, портал „monopollist.com“, http://monopollist.com/?p=370

[4] Ибрахим Латифић, „Југославија 1945-1990, развој привреде и друштвених дјелатности“ (1997), http://www.znaci.net/

[5] Слободан Вуковић, „Економски узроци разбијања/распада Југославије,“ Социолошки преглед, vol. XLV (2011), N° 4, стр. 477–504

[6] Исто

[7] Миодраг Зец, Огњен Радоњић, „Економски модел социјалистичке Југославије: сага о аутодеструкцији,“ Социологија, vol. LIV (2012), N°4

Ибрахим Латифић, „Југославија 1945-1990, развој привреде и друштвених дјелатности“ (1997),  http://www.znaci.net/00001/120.htm

[8] Исто

[9] Слободан Вуковић, „Економски узроци разбијања/распада Југославије,“ Социолошки преглед, vol. XLV (2011), N° 4, стр. 477–504

Као базна година узимана је 1952, у којој је остварен БДП нижи него у нпр. 1948. години (прим. Дејана Бараћа).

[10] Слободан Вуковић, „Економски узроци разбијања/распада Југославије,“ Социолошки преглед, vol. XLV (2011), N° 4, стр. 477–504.

Цена убрзане и често неосмишљене индустријализације, и раста БДП-а у просеку од 7,5 % (1947-1965) „плаћена“ је урушавањем села – кроз принудни откуп и потцењене пољопривредне производе, што је нагонило становништва да напушта пољопривредну делатност, али и да неконтролисано мигрира из села у градове. У књизи  „Југославија 1918-1988, тематска збирка докумената,“ од Бранка Петрановића и Момчила Зечевића, наведено је кретање удела пољопривредног становништва у укупном становништву Југославије: 67,0 % (1948), 50,0 % (1961), 38,0 % (1971), 19,9 % (1981). Податак за 1981. није обухватао југословенске држављане „на привременом раду у иностранству“.

Истаћи ћемо једну цртицу коју је записао економиста и пословни консултант из Лондона Небојша Катић на свом блогу:

„Југославија је обрачун макроагрегата вршила по битно другачијој методологији од западне; дакле, никада није израчунавала БДП. Инфлација, фиксни курсеви, деноминације динара додатно отежавају праћење и упоређивање. Упоређивати данашње податке за бивше југословенске републике са подацима из југословенског периода ми се чини титанским подухватом, на граници немогуће мисије.“

http://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/svako-dobro-u-novoj-godini-i-hvala-vam-na-posetama-i-komentarima/#comment-5175

Отуда у литератури налазимо ,шаролике‘ податке везане за југословенски БДП, компоненте платног биланса итд. (прим. Дејана Бараћа).

[11] Димитрије Боаров, „Сећање на бољи живот,“ 1. децембар 2011. године, „Време“, http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1022082


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3lx



Категорије:Не само о економији

18 replies

  1. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    Интересантан пример је и незванично увођење „система 1:3:9“ – грађанину који би тада у неку домаћу пословну банку донео одређену своту девиза, поменута банка је одобравала кредит у троструко већој динарској противвредности; затим је исти грађанин са одобреним динарским средствима куповао девизе на „црном тржишту“ и одлазио у другу домаћу банку да подигне нови кредит, који је сада био деветоструко већи у односу на почетну своту девиза коју је имао. Оба одобрена кредита је наредних година инфлација обезвређивала, а државне банке су, на крају, биле на губитку. Многи југословенски грађани су на овај начин изградили или довршили куће, куповали аутомобиле и слично – што ће рећи да су лично били на добитку.

    Свиђа ми се

  2. Фантастичан чланак! Надам се да ће се штампано издање књиге Пут у лошу бесконачност ускоро појавити? Ако већ није?

    Свиђа ми се

  3. Изванредно читак, одлично написан и за већину читалаца одлично документован чланак. Једина замерка: болан за југоносталгичаре и носталгичаре самоуправног саоцијализма, али – они су ионако сувише глупи и немају стрпљења (а да о способности схватања и не говоримо ) да прочитају такав текст. Мени, који сам се иселио 1970 г. на Запад без намере да се икада враћам, овај текст потврђује све оно што сам углавном инстинктивно осећао. Иначе – на феномен Тита сам гледао и гледам као на искривљену верзију “Чаробњака из Оза“ – с тим што је онај оригинални био доброћудан, а овај – Тито, “Чаробњак из ОЗНЕ“, гадан и злоћудан.

    Свиђа ми се

  4. @Иоанн Дубињин
    „Једина замерка: болан за југоносталгичаре и носталгичаре самоуправног саоцијализма….“ 🙂
    Dobro rečeno.
    Ali nešto mi upada u oči: komunizm je bio jednako neučinkovit i dok je država bila unitarna i dok je bila labava federacija. Ko ne zna – ne zna!
    Ma, bezveze trošiti riječi. Kako je završila sve govori.

    Свиђа ми се

  5. Skoro nijedan komentar cinjenica izneth u ovom clanku po mom misljenju nije tacan ali je clanak vredan truda zbog sakupljanja istih i podsecanja na nacin kako je Jugoslavija sakupila imovinu koju decenijama razvlace probisveyti i ..jos uvek je ima

    Свиђа ми се

  6. Колико је Брозов рoбовласнички и контра-револуционарни преврат 1948. године био по Србе трагичан и колико је био економски успешан, види се најбоље по томе што је преко 1,500,000 својих најбољих радника и стручњака морао продати капиталистичком западу или их растурити да аргетују за њихове мулти корпорације по колонијалним државама у Африци и Азији…
    Према једном извештају београдске “Политике” број “гостујућих” радника
    из Југославије у западним капиталистичким државама попео се на миллион у току 1970. године. “Тако ћемо, каже лист, представљати једног од главних извозника радне снаге на целом еврропском континенту, с обзиром на укупан број становништва способног за рад”.
    Одлазе на рад све више и жене. Од 500,000 жена радница у Немачкој су 110,000 из Југославије. Све је већи број одлива високо квалификованих радника. Брига је и
    то што се најмање Југословена враћа кућама из иностранства. А најновија је брига у томе што у последње време, радници не одлазе на рад него се потпуно исељавају и напустају земљу дефинитивно…” (Види: “Политика”, Београд, 30. Јул 1970).
    На овом месту вредно је поменути и писмо финског политичара Перти Хатаја, које је упутио у току 1970. године југословенском робовласничком и западно-европском и америчком империјалистичком лакеју Јосипу Брозу Титу, у којем дословно каже:
    “Већ дуго времена ја пратим ситуацију у Југославији и добро познајем њену историју. Све информације које наводим проверене су са више страна.
    Морам да признам да сам поражен догађајима у Југославији у току последњих тридесет година, тим пре што имам много пријатеља у Југославији…
    Ја сам по професији економиста и добро ми је познато да је према комунистичким теоријама незапосленост феномен капитализма. Али сада 25 година од како сте
    узели власт у Југославији постоји незапамћена незапосленост. Преко 700. 000 радника било је приморано да оде у западне земље у потрази за послом. Управо су радници највише очекивали од ваше владе.
    Нас овде у Финској чуди да према званичним подацима још увек има два милиона грађана Југославије који не могу да читају и пишу. То доста потсећа на Шпанију и Португалију…
    Мене је нарочито поразило да после 1948. Југославија није постала слободнијом земљом. То је било могуће и пожељно у тој земљи која је толико страдала и која је окружена једино слабим суседима…
    Свима је познато да је Југославија федерална држава где сви народи имају наводно загарантована права. Како да се објасни да Срби изван уже Србије немају никаква национална права ( на школе, српску ћирилицу, организације, штампу итд. ), иако су Срби највећа нација у Југославији? За време рата Хитлер је направио велику грешку када се окренуо против највећег народа на Балкану, тј. против Срба…” (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, 9. септембар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Свиђа ми се

  7. Majstori prvo okrečite što je Tito napravio pa će mo onda dalje.svaki sistem ima prednosti i nedostataka ali ovo pljuvanje bez razloga, povoda i argumenata mi ide na vršnjaka.Npr kao argument se navodi neisplativ razvoj aviona kamiona tenkova itd a zna li neko i što to ne navede koliko je proizvoda usvojeno zahvaljujući razvoju tih sistema npr znam da smo prvi vjetrobran za kola napravili kad i galeba da je prvi njemački mlazni avion između dva remonta motora mogao da leti 45 minuta a naš je bio među boljima u svijetu u svojoj kategoriji.Ima toga koliko hoćeš ali ne vrijedi objašnjavati zlo tele june dovijeka.Samo još 2 primjera znate li na je maršal u svoja pojačala ugrađivao iskra otpore i trafoe?

    Свиђа ми се

  8. Душан Буковић
    Pa Dušane evo smo 25 godina u demokratiji i sve nam sija i blista pa kako vi ne ispravište što je tito pogriješio i što ne vratište bar jednog od miliona jugovića u inostranstvu i sa kakvim pravom govorite o odlasku stručnjaka i jugovine kad su tada 90 posto bili nekvalifikovani radnici a danas u demokratiji je obratno:Ja se nešto sjetih onog “Dodju tako ponekad vremena, kada pamet zacuti, budala progovori, a
    fukara se obogati“ nemam pojma zašto

    Свиђа ми се

  9. @Душан Буковић
    Оцењујете негативно Брозов режим, а позивате се на податке „Брозових“ новина?! Робовласнички режим, а у новинама истина и само истина. Има ли података у финској штампи, финским архивама о броју ондашњих Југословена у иностранству? Одакле је тај фински политичар 1948 знао каква је ситуација у Југославији? Могао је то само, да зна из западне штампе. Није била оволико лажљива, као данас, али јој се и онда тешко могло веровати.
    @Иоанн Дубињин
    Очигледно је, да сте у Београду били у пролазу. Нисте се Ви иселили, због комуниста већ једноставно Србија није била Ваша домовина. Дошли сте, добили ВРХУНСКО образовање у Брозовом робовласничком систему/рече Буковић и оста жив/ и отишли даље. Имао сам прилику, да разговарама о питању излазних виза из Источне Немачке, са високо образованом Американком супругом тек стиглог „новинара“ у Хамбург. Пита се она зашто Дедеронци не пуштају из државе. Нисам ни стигао, да реагујем, а домаћи Немац, и он школован, друштвене науке, се срећом задеси ту. Па каже: То је питање расподеле државног богатства. Дедеронци не пуштају напоље, јер су уложили много у образовање, спорт и слично. Каже даље, дотичној дами, не пуштате ни ви, Амери, никога у земљу тако лако, јер нећете са белим и црним светом, да делите своје богатство. Ја научих нешто ново од Немца, Амерка заћута. Наравно, да Немац није био Баварац или Прус, већ хамбуршко дете. Уосталом, већ сте рекли. Нисте Ви отишли, већ су робовласници дошли по Вас.
    Што рече госпођа Lilly Tatic: „Skoro nijedan komentar cinjenica izneth u ovom clanku po mom misljenju nije tacan.“,

    Свиђа ми се

  10. Госпдине Млинаревићу, подаци које је изнео господин Бараћ су из проверених избора па чак и кад не одговарају потпуно стварности (а начин прикупљања и овраде доноси непремостива ограничења у том смислу) реални економски показатељи не могу бити много различити. Анализа је мајсторски изведена и показује зашто се десило оно што се десило, зашто је комунистички режим доживео крах, зашто је Југославија у више наврата била пред банкротом и зашто је и како поједена економска супстанца (како се сликовито изразио споменути функционер). Можете да причате југоносталгичарске бајке колико вам воља али су подаци неумитни. Уосталом ни комунистички функционери се нису заваравали о способности Југославије да опстане а ко чита само економске одредбе УСтава из 1974. види да је у питању била држава осуђена на пропаст.

    Свиђа ми се

  11. Истина је да у кометарима има мало сувислих чињеница али се оне односе на коментаре југоносталгичара који вероватно крцкају понеку службеничку (а можда и офицерску) пемзију. Нажалост, перцепција таквих људи не може бити промењена чак и кад се сажваће сложена економска проблематика.

    Обично као генијални контрааргумент следи “ви окречите оно што је Тито направио“. Оно што је Тито направио распало се у парампарчад релативно кратко после његове смрти а и у годинама пре смрти великог вође почивало је на танким и политичким и економским основама (подаци су ту, треба их само прочитати). Објашњено је како је Југославија долазила до средстава, да је све те начине исцрпела и онда доживела економски суноврат. Аутор се јасно одредио и према садашњим токовима економске политике а у неким његовим другим чланцима може да се прочита како је могуће сувислије водити економску политику (разуме се, сигурно не типа самоуправног социјализма).

    Један коментатор на овом сајту са киме се мало кад слажем јасно је уочио да кад је ова тема у питању са титоносталгичарима нема дискусије – сећање на понеко брчкање на лијепом њиховом приморју брише све кризе, девалвације, чекање у редовима и сличне аномалије идиличног доба.

    Свиђа ми се

  12. @слободан млинаревић: Не желим да будем сувише личан, али начели сте једну од уобичајених прича о одливу мозгова, па да видимо – кажете: „… Дошли сте, добили ВРХУНСКО образовање у Брозовом робовласничком систему/рече Буковић и оста жив/ и отишли даље…“ Нисам дошао, него сам имао несрећу да се родим у Југославији. Нисам ДОБИО никакво ВРХУНСКО образовање. Нисам ДОБИО – зарадио га је мој отац, предратни грађевински инжењер, који је у Краљевини Југославији зарађивао исто као инжењер у Аустрији, или Италији, а у југокомунизму морао радити за 1/5 своје предратне плате, a 4/5 су одузимали комунистички властодршци и трошили за шта им се прохтело. А о ВРХУНСКОМ образовању не може бити ни говора. На београдском медицинском факултету смо научили само солидан занат – и ништа више од тога. Оно ВРХУНСКО је у мом случају дошло захваљујући 2-годишњој стипендији Фулбрајтовог програма за постдипломске студије у САД. Био сам чак и толико шашав да сам се по дипломирању вратио и скоро две године покушавао да се поново адаптирам на живот у Титовој Југославији (који ми се и пре тога гадио). Није вредело, и отишао сам. Из Вашег излагања о Немачкој и чињенице да сте, мислим, правник са југословенском дипломом, схватам да Вам се живот на Западу није допао, и потпуно Вас разумем и жалим. Не би се ни мени допало да сам имао Вашу југоправничку диплому – јер никако не бих могао да добијем посао у струци – можда као келнер, или тако нешто? Они који су у оном времену из Југославије отишли као стручњаци са дипломама које су се на Западу прихватале као равноправне, логично је да имају потпуно различите успомене и утиске од Ваших. Добро је, и паметно за Вас што сте се вратили. И даље остајем при мишљењу да је текст г. Бараћа одличан и да је штета што нема више таквих, али југоносталгији и титоносталгији лека нема…

    Свиђа ми се

  13. Морам да додам још један коментар поводом овог чланка. Код нас се расправе овог типа углавном своде на гореисписани асортиман идеја: с једне стране су или неокомунисти или они којима је тај режим прихватљив или који имају позитивна искуства из тог времена (или са наслеђем из тог времена); са друге стране су наравно сви остали, незадовољни из овог или оног разлога тим режимом, некомунисти различитих опредељења. На Стању ствари се расправа води још конкретније између читалаца који се јављају из иностранства и оних који су живели у Југославији у то време.

    Ја сам не спадам ни у једну од две категорије које сам горе навео. И верујем да доста људи којима овакви текстови могу да буду интересантни не спадају у те категорије. Према наслеђу титоистичке Југославије треба се определити на основу озбиљне историјске анализе и овај текст је пример таквог приступа. Нажалост, југоносталгични и југоострашћени у ове расправе уносе сувише личног, због својих избора, животног искуства или чега све не.

    Али према том добу и том режиму треба да се определе и да га разумеју многи који са тим временом немају непосредног искуства. И то да би се разумеле грешке, да би се оценила позитивна и негативна искуства и да би се стекли увиди шта нам је даље чинити у нашој земљи. Они који овим темама приступају из искључиво личне перспективе уносе беспотребну забуну и поприлично промашују тему.

    Свиђа ми се

  14. @Milos
    Како може бити озбиљан текст у коме се каже „да је Броз био илузиониста и политичар светског формата, и истовремено државник испод европског просека.“ А пре тога, упоређује државника са уметником, наводећи да је неко рекао, да треба чекати, 30 година за исправну оцену вредности дела. Да ли је то опште прихваћено мишљење? Рекао бих, да није. Или поднаслов „Држи буре воду док (веле)мајстор оде“ Да ли је то поднаслов за озбиљан текст. Још спомиње и стих из неке ТВ емисије. Шта рећи о коментаторима, који добре коментаре зачињавају „освртом“ на „комунизам“, „Брозов рoбовласнички и контра-револуционарни преврат 1948“ и сличне генијалне мисли? Зар је то потребно добром коментару и шта се тиме постиже?
    Носталгију имам једино према дворишту у коме сам одрастао и дечацима са којима сам одрастао и са којима се и дан данас виђам и дружим. Сви коментатори заборављају, да је за Брозовог вакта, било правило 8+8+8(рад,одмор,разонода), да су здравство, образовање били бесплатни и да је могла и пензија, да се очекује са сигурношћу. Заборављају, да је СССР, па и СФРЈ, доприносила поправљању положаја радника на западу, па је стигло и до скраћивања радне седмице(у Немачкој на 35 радних сати). А да се сада целој Европи „нуди“ продужење радног века, а радна седмица се више и не зна. Нажалост неки, као господин из Холандије, соле памет, а ми се овде „примамо“.
    Ако се уз то користе нетачни податци или злоупотребљавају чињенице, уз налажење „криваца“ у историји, тешко ћемо ићи даље.

    Свиђа ми се

  15. @Иоанн Дубињин
    Човек рече све о себи: „Нисам дошао, него сам имао несрећу да се родим у Југославији.“. Када човек сопствено рођење прогласи за несрећу, шта о томе рећи.?
    Теоријски, а и практично није могуће, да плата инжењера буде иста у богатој држави и у сиромашној држави. И у Брозову главу покушавате да уђете, па сада и у моју. Али сте прилично слаби у томе. Период мог живота и рада у Немачкој је за мене било уживање у сваком погледу. Као банкарски чиновник имао сам могућности, да не будем келнер. Поред тога, мајка моје деце је апотекарица, те је и она могла да се запосли. Деца су прескакала разреде у тој „западној, озбиљној“ школи. Ја сам мислио, да деца треба да школе, комунистичке, али одличне, заврше код нас, па онда нека решавају, шта и како даље. Ту је и задовољство, да седиш у кафани у Београду, са познатима. И не жалим што сам тако поступио. Мислим, да сте и Ви исправно поступили, када сте решили да кренете у свет. Услови за озбиљан рад, човека посвећеног раду и науци, нису у самоуправљању постојали. Свако ко ужива у раду, треба да се отисне. И имаће најважније задовољство. Претпостављам, да сте то имали. Питам се, чему оволики јед, за нечим што је далеко иза Вас?

    Свиђа ми се

  16. Ама, не би Бог изашао на крај са титовцима, нарочито ако су утекли из „Југе“.
    Пачја школа.
    Но, ради смирења савести, хајмо још једном да прорадимо градиво.
    http://www.vaseljenska.com/misljenja/prirucnik-za-jugonostalgicare/

    Свиђа ми се

  17. Господине Млинаревићу, текст је озбиљан због сњвог садржаја, литературе која је коришћена и аналитичким приступом теми. То што је аутор стилски уобличио текст како се вама не свиђа (и у том смислу се уопште не слажемо јер мислим да је текст јако добро написан, егземплар озбиљне, квалитетне и чињенички засноване публицистике) не умањује његову вредност ни пет посто. Сви ови подаци могу да се прикажу искључиво као графикони, табеле – то би било смртно досадно али би важда онда био довољно озбиљан и квалитетно написан према вашим стандардима? Али закључци би и даље били исти, чврсти и недвосмислени. То што се користите одвраћањем пажње од суштине теме позивајући се на стилске маленкости говори прилично јасно о снази ваших аргумената.

    Такође неки примери неозбиљности које сте навели су потпуно несувисли. Наравно даје могуће рећи да је Тито био илузиониста, велики политичар и слаб државник. Шта је у томе проблематично? Илузиониста се односи на склоност режима да ствари приказује у повољнијем светлу него што су биле, да представља државу снажнијом и да се тако ппозиционира и унутра и на спољњем плану. И то му је често успевало – зато је велики политичар (и не само зато, како је аутор лапо рекао у питању је врло комплексна личност која је деловала преко пола века у сложеним и променљивим околностима и не може да се сведе на неколико шаблона и често коришћених фраза). Али слаб државник је зато што је тактика у потпуности истиснула стратегију – не само да се варало на кратке стазе да би се постигли дугорочнији бенефити већ је шарада постала једино средство владавине а његова представа једини чинилац који је крајем 70-их држао земљу на окупу.

    Свиђа ми се

  18. Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, диктатора по милости Ватикана, поклоника св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, почасног Каноника цркве св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконмски успешан у реализацији марксистичког вишка вредности, када је морао продати преко милион и пет стотина хиљада својих најбољих радника и стручњака капиталистичком западу, од којих су великим делом били понижени и обесправљени Срби. Броз је разобличен и као агент ападноевропских и америчких империјалистичких обавештајних сервиса, који су водили тајни рат против Совјетског Савеза ( Види: „Tages anziger“, Zürich, Швајцарска од 30 марта 1971; Види: Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 29 rujan/September 1971; Види: Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, Неw Yорк, 1971; Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђјуришића, Виндзор, Онтарио, Канада, 1990, стр. 100; Видиi: Sayers, M., and Kahn, A. E., The great conspiracy – The secret war against soviet Russia, Boston, 1946; Види: Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно – ослободилачке борбе југословенских народа, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији, број 11 од 15.X.1949, стр. 4) То најбоље сведоче извесна дела и ови наслови из појединих информбировских листова који су публиковани у Бугарској, Румунији, Мађарској, Пољској, бившем Совјетском Савези и бившој Чехословачкој, који су данас врло тешко доступни. Ево тих наслова:
    1. П.К., СВЕ ВЕЋИ БРОЈ ОФИЦИРА, ПОДОФИЦИРА И ВОЈНИКА СТУПА У ИЛЕГАЛНУ БОРБУ ПРОТИВ ТИТОВАЦА, „За Социјалистичку Југославију“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у СССР, Број 10 од 1.X.1945, с.5.
    2. Димитријевић, УДБА УВОДИ МИЛИЦИЈУ У СВОЈЕ КРВАВЕ ЗЛОЧИНЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији, Број 10 од 1. X. 1949.
    3. Наслов: ТИТОВА КЛИКА – БАНДА ПОЛИТИЧКИХ УБИЦА, „Под Заставом Интернационалзма“, Број 10 од 1.X.1949.
    4. Михаљ Селеши, ФАШИСТИЧКИ ТЕРОР ТИТОВАЦА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    5. Наслов: КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ ПЛАНОВИ ТИТОВЕ ФАШИСТИЧКЕ КЛИКЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X1949.
    6. Наслов: УНИШТИТИ ТИТОВСКУ ШПИЈУНСКУ БАНДУ – ЗАДАТАК ЈЕ КПЈ КОЈА СЕ УСПОСТАВЉА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    7. Наслов: ПРЕГЛЕД ЛИСТА „ЗА ТРАЈНИ МИР, ЗА НАРОДНУ ДЕМОКРАТИЈУ!“, „Под Заставом Интернационализма“, број 10 од 1X.1949.
    8. Наслов: ВЛАДА НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ РУМУНИЈЕ ЗАХТЕВА ОД ТИТОВЕ КЛИКЕ ДА СЕ ОПОЗОВЕ ИЗ РУМУНИЈЕ ШПИЈУН ЛОМПАР, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    9. Наслов: ИЗБАЦИВАЊЕ ПРЕДСТАВНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ФАШИСТА ИЗ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    10. Добросављевић С., РАДНИЦИ ПРИМЕЊУЈУ СВЕ НОВИЈЕ ФОРМЕ БОРБЕ ПРОТИВ ТИТОВАЦА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    11. З.С., РАДНИЦИ МАСОВНО НАПУШТАЈУ РОПСКЕ РАДОВЕ У КАМЕНОЛОМИМА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    12. Наслов: ОКО 150 ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ТРОЦКИСТА ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ ШПИЈУНИ ОД 1941 ГОДИНЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    13. Наслов: УПРАВЉАЧИ ЈУГОСЛАВИЈЕ – АГЕНТИ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ САД, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    14. Наслов: ШПИЈУНСКЕ ВЕЗЕ ТИТОВАЦА И АНГЛО-АМЕРИКАНАЦА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    15. Наслов: ТИТОВА КЛИКА ЈЕ ОДАВНО ИЗДАЛА ИНТЕРЕСЕ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    16. Дзон Смит, ДОШАО, НИШТА НИЈЕ ВИДЕО А НАБРБЉАО, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    17. Наслов: РАСТЕ НЕЗАДОВОЉСТВО НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ ПРОТИВ ТЕРОРА ТИТОВЕ БАНДЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    18. Б.К., ИЛЕГАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ КОМУНИСТА СТАВЉАЈУ СЕ НА ЧЕЛО БОРБЕ РАДНИХ СЕЉАКА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    19. Наслов: СА СУДСКОГ ПРОЦЕСА ЗЛОЧИНЦУ РАЈКУ И ЊЕГОВИМ САУЧЕСНИЦИМА – РАЗОБЛИЧЕНЕ ВЕЗЕ ТИТА, РАНКОВИЋА И ДРУГИХ СА ШПИЈУНСКОМ СЛУЖБОМ САД, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    20. Наслов: ОДЈЕЦИ ПОВОДОМ СУЂЕЊА АМЕРИЧКО-ТИТОВСКОМ ШПИЈУНУ РАЈКУ И ЊЕГОВИМ САУЧЕСНИЦИМА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    21. Јакуб Борман, КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ ПРЕВРАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    22. Наслов: КРАХ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИХ ПЛАНОВА У МАЂАРСКОЈ – РАЗОБЛИЧЕНИ СУ ШПИЈУНИ ИЗ БУДИМПЕШТЕ И БЕОГРАДА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    23. Громико А., НОТА СОВЈЕТСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    24. Наслов: АМЕРИЧКИ ОФИЦИРИ ДОЛАЗЕ КАО ВОЈНИ ИНСТРУКТОРИ У ЈУГОСЛАВИЈУ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    25. Наслов: ТИТОВА ФАШИСТИЧКА ВЛАДА ПРИСТУПА АГРЕСИВНОМ СРЕДОЗЕМНОМ ПАКТУ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    26. Наслов: НОВИ СНАЖНИ УДАРЦИ ПО ФАШИСТИЧКОЈ КЛИКИ ТИТА И РАНКОВИЋА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    27. Наслов: НА ЗАСЕДАЊУ ОУН ШПИЈУНИ КАРДЕЉ, ЂИЛАС И БЕБЛЕР УКЉУЧИЛИ СУ СЕ У ГЛАСАЧКУ МАШИНУ САД, „Под Заставом Интернационализма,Број 11 од 15.X.1949.
    28. Перо Попивода, ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА, „Под Заставом Интернационализма“ Број 11 од 15X.1949.
    29. Пејновић, МОБИЛИСАЊЕМ СЕЉАЛКА НА КОНКРЕТНИМ АКЦИЈАМА, ИЛЕГАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ КОМУНИСТА ПОСТИЖУ ДОБРЕ РЕЗУЛТАТЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15X.1949.
    30. „Фрушкогорац“, У СРЕМУ – КАО ЗА ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    31. Наслов: ИЛЕГАЛНЕ ОМЛАДИНСКЕ ГРУПЕ АКТИВНО СЕ БОРЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    32. С.М., ЖЕЉЕЗНИЧКИ РАДНИЦИ ПРЕЛАЗЕ НА НОВЕ ФОРМЕ БОРБЕ, „Под Заставом Интернационализма“ Број 11 од 15.X.1949.
    33. Наслов: НОТА ВЛАДА ЗЕМАЉА НАРОДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ФАШИСТИЧКОЈ ВЛАДИ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    34. Наслов: ИИ КОНГРЕС КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ СЛОБОДНЕ ТЕРИТОРИЈЕ ТРСТА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    35. Наслов: ПЕТОГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА ОД СТРАНЕ СОВЈЕТСКЕ АРМИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    36. Наслов: У СУСРЕТ 32 ГОДИШЊИЦИ ВЕЛИКОГ ОКТОБРА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15X.1949.
    37. Мирко и Никола, УЧЕНИЦИ У ПРИВРЕДИ ОРГАНИЗОВАНО СТУПАЈУ У ШТРАЈКОВЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15X.1949.
    38. Ранко П., ИЗ СТУДЕНИЧКОГ СРЕЗА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    39. Тимотијевић А., РОПСКИ УСЛОВИ РАДА У ПРЕДУЗЕЋУ „ИВО ЛОЛА РИБАР“, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    40. Наслов: ПРЕГЛЕД ЛИСТА „ЗА ТРАЈНИ МИР, ЗА НАРОДНУ ДЕМОКРАТИЈУ!“, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    41. Наслов: ТРУДБЕНИЦИ ГРАДА И СЕЛА БОРЕ СЕ СВЕ ОРГАНИЗОВАНИЈЕ ПРОТИВ ТИТОВЕ БАНДЕ – ЉУБАВ НАРОДА ПРЕМА СССР-у И ДРУГУ СТАЉИНУ ТИТОВЦИ НЕ МОГУ ДА УГУШЕ – БОРБЕНЕ АКЦИЈЕ ПРОТИВ ТИТОВАЦА, „Под Заставом Интернационализма“ Број 11 од 15>X.1949.
    42. Луиђи Лонго, СВАКИ ИМА ОНАКВЕ ПРИЈАТЕЉЕ КАКВИ МУ ДОЛИКУЈУ, „Под Заставом Интернацонализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    43. Јан Марек, СЛИЗАЛИ СЕ…, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    44. Наслов: ИЗ РЕФЕРАТА М. РАКОШИА ОДРЖАНОГ НА САСТАНКУ БУДИМПЕШТАНСКОГ АКТИВА МАђАРСКЕ ПАРТИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број. 11. од 15X,1949.
    45. Ненад Малиж, КРВАВИ ЗЛОЧИНИ ТИТОВАЦА ПРЕМА БОРЦИМА ИИИ БОСАНСКОГ КОРПУСА, „За Социјалистичку Југославију“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у СССР-у, Број 12 (35) од 30 марта.1950.
    46. Лоран Н., ПОДЈАРМЉИВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД СТРАНЕ АНГЛО-АМЕРИЧКИХ ИМПЕРИЈАЛИСТА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта 1950.
    47. Властимир Михајловић, ШПИЈУНСКО ЛИЦЕ ТИТОВСКОГ МИНИСТРА ДОБРИВОЈА РАДОСАВЉЕВИЋА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта 1950.
    48. Трновац М., ТИТОВСКИ ФАШИСТИЧКИ РЕЖИМ -НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ОМЛАДИНЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта 1950.
    49. П. Л., ЛОНДОНСКИ АДВОКАТИ ТИТА ЗАБРИНУТИ РЕЗУЛТАТАТИМА „ИЗБОРА“, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта1950.
    50. Наслов: РАДНО СЕЉАШТВО БОЈКОТУЈЕ ИЗБОРЕ ЗА МЕСНЕ ОРГАНЕ ВЛАСТИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949, стр.3.
    51. Наслов: РЕВОЛУЦИОНАРНА БУДНОСТ ПРИ СТВАРАЊУ ПАРТИЈСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ – ОСНОВНИ ЈЕ ЗАДАТАК ЈУГОСЛОВЕНСКИХ КОМУНИСТА, „За Социјалистичку Југославију, Број 13 од 5.X.1949.
    52. Наслов: НОТА ПОЉСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    53. Наслов: НОТА МАЂАРСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    54. Наслов: НОТА ВЛАДА Н.Р. БУГАРСКЕ И Н.Р. РУМУНИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    55. Наслов: ПРЕСУДА РАЈКУ ЛАСЛУ И ЊЕГОВИМ
    САУЧЕСНИЦИМА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    56. Наслов: ТИТОВА КЛИКА ДАЈЕ НОВЕ И НОВЕ КОНЦЕСИЈЕ АМЕРИЧКИМ МОНОПОЛИСТИМА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    57. Наслов: АМЕРИЧКИ ОФИЦИРИ КАО „ИНСТРУКТОРИ“ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АРМИЈЕ „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    58. Наслов: ПОРОДИЧНА СЛИКА – ФАШИСТИЧКО-ГЕСТАПОВСКА РОДБИНА: ЦАЛДАРИС, ТИТО, ФРАНКО, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    59. Наслов: ПИСМО СА ИЛЕГАЛНОГ САСТАНКА У БЕОГРАДУ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949,стр.5.
    60. Перо Попивода, ИЗДАЈНИЧКИ РАД КЛИКЕ ТИТА – РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОПСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    61. Наслов: ЗАВЕРЕНИКЕ И ШПИЈУНЕ ПОСТИГЛА ЈЕ ЗАСЛУЖНА КАЗНА – ЗАВРШНИ ГОВОР ДРЖАВНОГ ТУЖИОЦА ЂУЛА АЛАПИА НА ПРОЦЕСУ ШПИЈУНСКО-ЗАВЕРЕНИЧКОЈ БАНДИ ЛАСЛА РАЈКА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    62. Наслов: ГЕНЕРАЛ РЕПУБЛИКАНСКЕ ШПАНИЈЕ ИЗОБЛИЧАВА ИЗДАЈНИЧКУ ТАКТИКУ ТИТА ЗА ВРЕМЕ ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    63. Цекић С., АНГЛО-АМЕРИЧКИ ШПИЈУНИ ПАШУЈУ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ АРМИЈИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949, стр 4.
    65. Наслов: ГОВОР М. РАКОШИЈА НА САВЕТОВАЊУ БУДИМПЕШТАНСКОГ АКТИВА МАЂАРСКЕ ПАРТИЈЕ ТРУДБЕНИКА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    66. Сахин Пашић С., ЈУГОСЛОВЕНСКИ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ ЛАКЕЈИ ПОТПОМАЖУ ПОТПАЉИВАЧИМА РАТА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X,1949.
    67. Наслов: ХАРИ ПОЛИТ О КРАХУ ПЛАНОВА ТИТОВЕ КЛИКЕ, „За Социјалистићку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    68. Наслов: ОДБИЈАЊЕ ФРАНЦУСКИХ РУДАРА ДА ПОСЕТЕ ЈУГОСЛАВИЈУ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    69. М. Савић и В. Михајловић, ДВАДЕСЕТИ ОКТОБАР – ДАН ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    70. Наслов: БЕОГРАДСКИ ПРОВОКАТОРИ ПРИТЕРАНИ УЗА ЗИД, „За Социјалистичку Југославију, Број 14 од 15.X.1949.
    71. Наслов: НЕ ДОЗВОЛИТИ ТИТОВЦИМА ДА ПЉАЧКАЈУ РАДНО СЕЉАШТВО, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    72. Наслов: САВЕЗ РАДНИКА И СЕЉАКА – ОСНОВНА СНАГА ЗА СВРГАВАЊЕ КЛИКЕ ТИТА – РАНКОВИЋА, „Нова Борба“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Чехословацкој, Број 6(35) од 8.априла 1950.
    73. Симонов Константин, СУБЈЕКТ СА ТРИ ИМЕНА И ЊЕГОВО ВЕРНО ПСЕТАНЦЕ, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.априла 1950, стр.4.
    74. Наслов: ОДНАРОЂЕНИ И ФАШИЗИРАНИ ИНТЕЛИГЕНТИ У СЛУЖБИ ДОЛАРА, „Нова Борба“, број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    75. Наслов: ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЛИТЕМИГРАНТИ У ЧЕХОСЛОВАЧКОЈ ОДРИЧУ СЕ ОДЛИКОВАЊА КОЈА СУ ДОБИЛИ ОД ИЗДАЈНИЧКЕ ТИТОВЕ КЛИКЕ, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    76. Наслов: ИЗ ПИСАМА УРЕДНИШТВУ -„ПОБЕДА ЈЕ НАША ДРУГОВИ“ – ТИТОВСКИ ФАШИСТИ НИ ПРЕМА ДЕЦИ НЕМАЈУ ОБЗИРА…, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    77. Гојко Петровић, НАША ВОЈСКА ЈЕ ВЕРНА НАРОДУ И СОВЈЕТСКОМ САВЕЗУ, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    79. Наслов: „ОСОВИНА“ ТИТОФАШИСТА И МОНАРХОФАШИСТА, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    80. Марко Рудовић, ИСТИНА О ТИТОВСКОЈ ЗАДРУЗИ „ЊЕГОШ“ – БОРБА ЗАДРУГАРА ПРОТИВ ПЉАЧКЕ И НАСИЉА, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.Ив.2950.
    81. Наслов: СМЕЛО УСПОСТАВЉАТИ КПЈ – РУКОВОДИОЦА БОРБЕ ЗА МИР, ЗА УНИШТЕЊЕ ТИТОВСКОГ РЕЖИМА, „Напред“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    82. Наслов: БОРБА ПРОТИВ ТИТОВЕ КЛИКЕ – ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИЧКИ ДУГ КОМУНИСТИЧКИХ ПАРТИЈА, „Напред“, Број 12 (28 од 15 јула 1950.
    83. Тодоровић Т., СОЦИЈАЛНА ОСНОВА ФАШИСТИЧКЕ ДИКТАТУРЕ ТИТА – РАНКОВИЋА, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    84. Захаријадис Никос, СТВАРАЊЕ ОСОВИНЕ „АТИНА – БЕОГРАД“ ОПАСНОСТ ПО МИР, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    85. „Подунавац“, ДОПИСИ ИЗ ЗЕМЉЕ – ПРИПАДНИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АРМИЈЕ ВИДЕ КУДА ИХ ВОДИ ТИТОВА КЛИКА, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    86. Наслов: ДЕКЛАРАЦИЈА КОМУНИСТИЧКИХ ПАРТИЈА НЕКИХ ЗАПАДНОЕВРОПСКИХ ЗЕМАЉА, „Напред“. Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    87. Наслов: ТИТОВЦИ РАДЕ ПО НАРЕДБИ ИМПЕРИЈАЛИСТА, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    88. Наслов: НОВИ КОРАК ТИТОВЕ КЛИКЕ КА РЕСТАУРАЦИЈИ КАПИТАЛИЗМА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    89. Шанко, НОВ ЗЛОЧИН ФАШИСТИЧКЕ БАНДЕ У СРЕЗУ КРАЈИНСКОМ, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула1950.
    90. Наслов: ОТПОР НАШЕГ НАРОДА ПРЕМА ТИТОВСКИМ РОПСКИМ РАДОВИМА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    91. Наслов: ОРГАНИЗОВАТИ БОРБУ ПРОТИВ ПРОИЗВОДЊЕ ЗА ИЗВОЗ И РАТНЕ СВРХЕ, ПРОТИВ ПЉАЧКАШКОГ „ОТКУПА“ ЖИТА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    92. Мишић Петар, ДАН УСТАНКА – ПРАЗНИК ВЕЧНОГ ПРИЈАТЕЉСТВА НАШЕГ И СОВЈЕТСКОГ НАРОДА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    93. Рудари, ТИТОВЦИ ХАПСЕ РАДНИЧКЕ ЗАШТИТНИКЕ, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    94. Наслов: БОРБОМ ЗА МИР ОБУЗДАТИ АМЕРИЧКЕ АГРЕСОРЕ – РЕЗОЛУЦИЈА ПЛЕНУМА СОВЈЕТСКОГ КОМИТЕТА ЗА ЗАШТИТУ МИРА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    95. Наслов: СОВЈЕТСКИ ЉУДИ ЖИГОШУ АМЕРИЧКУ АГРЕСИЈУ, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула1950.
    96. Наслов: ФАШИСТИЧКО – ШПИЈУНСКА ТИТОВА КЛИКА РАЗРУШИЛА ЈЕ НАЈВАЖНИЈУ ТЕКОВИНУ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5. септембра 1949.
    97. Наслов: ТИТОВА ШПИЈУНСКО – ФАШИСТИЧКА БАНДА – ОРУЂЕ У РУКАМА ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИХ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ, „За Социјалистичку Југославију“ , Број 11 од 16 . септембар 1949.
    98. Наслов: БАНДА ФАШИСТИЧКИХ ЗАВЕРЕНИКА, ШПИЈУНА И ПРОВОКАТОРА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 18 од 16.ИX.1949.
    99. Наслов: ПОТПУНО РАЗОБЛИЧЕЊЕ ПЛАНОВА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ТРОЦКИСТА О ОБАРАЊУ НАРОДНО-ДЕМОКРАТСКЕ ВЛАСТИ У МАЂАРСКОЈ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 18 (45) од 16. септембра 1949.
    100. Наслов: О ФАШИСТИЧКО-ГЕСТАПОВСКОМ РЕЖИМУ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „За Победу“, Број 3 од 28. септембра 1949.
    101. Димче Костовски, ЈОШ ЈЕДАН ДОКАЗ ТИТОВЕ ПОМОЋИ ИМПЕРИЈАЛИСТИМА У ГРЧКОЈ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Орган Информбироа, Број 18 од 16 септембра 1949.
    102. Јакуб Берман, КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ ПРЕВРАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 18 (45) од 16. септембар 1949.
    103. П. Попивода, ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА ЗА ВРЕМЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА, „Нова Борба“, Број 23 од 28. септембра 1949.
    104. Наслов: ОДЛУЧАН УДАРАЦ АМЕРИЧКОЈ ШПИЈУНСКОЈ ЈАЗБИНИ ТИТА-РАНКОВИЋА, „Нова Борба“, Број 23 од 28. септембра 1949.
    105. Мишић М., КЛИКА ТИТА-РАНКОВИЋА НЕШТЕДИМИЦЕ ТРГУЈЕ СА НАЦИОНАЛНОМ ИМОВИНОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 11 од 16. септембра 1949.
    106. Недељковић М., ТИТОВЦИ СУ СТВОРИЛИ НЕИЗДРЖЉИВЕ ЖИВОТНЕ УСЛОВЕ ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РАДНИКЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 11 од
    16.ИX.1949.
    107.Наслов: СТВАРАЊЕ ОСОВИНЕ „АТИНА-БЕОГРАД“ ОПАСНОСТ ПО МИР, „За трајни мир, за
    народну демократију!“, Број 27 (87) од 7.ВИИ.1950.
    108. Наслов: НОВИ КОРАК ТИТОВЕ КЛИКЕ КА РЕСТАУРАЦИЈИ КАПИТАЛИЗМА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 27 (87) од 7.ВИИ.1950.
    109. Наслов: БОРБОМ ЗА МИР ОБУЗДАТИ АМЕРИЧКЕ АГРЕСОРЕ – ДАЉЕ РУКЕ ОД КОРЕЈЕ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 27 (87) од 7 ВИИ.1950.
    110. Наслов: БОРБА ПРОТИВ ТИТОВЕ КЛИКЕ – ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИЧКИ ДУГ КОМУНИСТИЧКИХ ПАРТИЈА, „За трајни мир, за народну демократију!“, 30 јун 1950.
    111. Наслов: ФАШИСТИЧКИ НАСИЛНИЦИ ПРЕВАЗИШЛИ СВЕ МЕРЕ, „Напред“, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    112. Наслов: ОД СОЦИЈАЛИЗМА КА ФАШИЗМУ, „Напред“, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    113. Илиц Радомир, УДБА – СИСТЕМАТСКИ ПРИПРЕМАНО ОРУЂЕ КОНТРАРЕВОЛУЦИЈЕ, „Напред“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    114. Вељковиц Стојадин, ТЕРОРИСАЊЕ РАДНИКА У РУДНИКУ „МАЧКАТЦА“ И НА ГРАДИЛИШТУ „ВЛАСИНА“, „Напред“, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    115. Наслов: ФАСИШТИЧКИ БАНДИТИ ПРЕВРШИЛИ СУ СВАКУ МЕРУ, „Нова Борба“, Број 21 од 7.ИX.1949.
    116. Наслов: ПОВОДОМ ТИТОВОГ ПОКРЕТА ЗА ВИСОКУ ПРОИЗВЕДНОСТ, „Нова Борба“, Број 21 од 7.ИX.1949.
    117. Наслов: ОРУЖАНЕ АКЦИЈЕ ПРОТИВ ТИТОВАЦА НА ПАПУКУ, „Нова Борба“, Број 21 од 7.ИX.1949.
    118. Ерне Гере, НЕКИ ЗАКЉУЧЦИ СА ПРОЦЕСА ШПИЈУНСКОЈ БАНДИ РАЈКА-РАНКОВИЋА-ТИТА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Орган Информбироа, Број 19 (46) од 23.ИX.1949.
    119. Блас Рока, ПЛАН ПОРОБЉАВАЊА ЗАОСТАЛИХ ЗЕМАЉА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    120. Наслов: НОВИ МОЋНИ ПОРАСАТ СВЕНАРОДНОГ ПОКРЕТА ЗА МИР, ПРОТИВ ПОТПАЉИВАЧА РАТА, „За трајни мир, за народну демократију!, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    121. Мацос Ракоси, УНИШТЕЊЕ ТИТОВЕ АГЕНТУРЕ У МАЂАРСКОЈ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    122. Толкунов Л., БЕОГРАДСКИ ПРОВОКАТОРИ ПРИТЕРАНИ УЗ ЗИД, „За трајни мир, за народну демократију!’, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    123. Луидји Лонго, СВАКИ ИМА ОНАКВЕ ПРИЈАТЕЉЕ КАКВИ МУ ДОЛИКУЈУ, „За трајни мир, за
    народну демократију!“, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    124. Мартин Хорват, РАЗОБЛИЧАВАЊЕ И ЛИКВИДАЦИЈА РАЈКОВЕ БАНДЕ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Орган Информбироа, Број 20 (47) од 1.X.1949.
    125. Наслов: ФЕСТИВАЛ СВЕТСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ ОМЛАДИНЕ У БУДИМПЕШТИ, „За победу“, Број 3 од 28.ИX.1949.
    126. Наслов: ПИСМО УДРУЖЕЊА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ СТУДЕНАТА У ПОЉСКОЈ СВЕТСКОМ ФЕСТИВАЛУ У БУДИМПЕШТИ, „За победу“, Број 3 од 28.ИX.1949.
    127. Наслов: НОТА СОВЈЕТСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За победу“, Број 3 од
    28.ИX.1949.
    128. Наслов: ГЊЕВ НАРОДА ЗБРИСАЋЕ КЛИКУ ТИТА-РАНКОВИЋА. ЊУ НЕЋЕ СПАСТИ НИ КРВАВИ ТЕРОР НИ ШПИЈУНСКА СЛУЗБА ИМПЕРИЈАЛИСТИМА, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских полит-емиграната у НР Румунији, Број 10 од 1.X.1949.
    129. Наслов: БРАТСКИ СОВЈЕТСКИ САВЕЗ – ОСЛОБОДИЛАЦ И ЗАШТИТНИК НАШЕГ НАРОДА, „За Социјалистицку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    130. Наслов: ТЕРОРОМ И ПРЕТЊАМА ТЕРА СЕ ОМЛАДИНА НА ГРАДЊУ АУТОПУТА, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    131. Радоња Голубовић, БУРЖОАСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ТИТОВЕ КЛИКЕ ПОД МАСКОМ СОЦИЈАЛИЗМА, Москва, 1948.
    132. Перо Попивода, ТИТОВА КЛИКА УНИШТАВА КОМУНИСТЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ, Москва, 1949.
    133. Рено де Жувенел, ТИТО – ГЛАВАР ПРЕДАТЕЛЕЈ, Москва, 1951.
    134. Pero Popivoda, FOR THE RESTORATION OF REVOLUTIONARY, GENUINELY COMMUNIST PARTY OF YUGOSLAVIA, 1950.
    135. Lorraine M. Lees, KEEPING TITO AFLOAT – THE UNITED STATES, YUGOSLAVIA, AND THE COLD WAR, University Park, Pa., 1997.
    136. Sayers, M., and Kahn, A. E., GREAT CONSPIRACY – THE SECRET WAR AGAINST SOVIET RUSSIA, Boston, 1946.
    137. Henry L. Roberts, TITOIZM AND COMINFORM, Havard University Press, 1952.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s