Када се заврши овај узвишени обред, сватови се нагурају у своје и туђе аутомобиле, па правац кафана. Сјај кафане, или у ову сврху изнајмљене сале, зависиће од дубине вашег џепа. У њој ће вас дочекати приучени бенд с омиљеним свадбарским хитовима од Вардара па навише, затим, иде блок носталгичних песама за краљевином (читај „четничких“), а на самом крају помпезно улазе трубачи. Ако је неко од младенаца из Црне Горе, кафанска свадба показаће политичарима како се обнавља пропала федерација. Кулминација наступа у тренутку када се појави готово распевани(а) матичар(ка), који ће прочитати драге, али заправо смешне стихове Душка Радовића, јер шта је смешније од тога када држава покушава да буде поетична, уместо да се лепо прочита закон и тачка. Чика Душков таленат тако је индиректно исмејан од стране антипоетичне државе, а његови стихови послужили су као не баш одговарајућа замена за литургијску драматургију.
Зорица Брунцлик на свадби „вредној милион долара“ (Извор: Свет)
Свима је познато да се на црквена венчања у прошлости није благонаклоно гледало, зато је сасвим природно што је данас уследила толика навала на то, до јуче, забрањено воће.
Ем необјашњиво, ем заборављено
Тешко је објаснити и себи и другима, а не бити извештачен, нешто што се у начелу не објашњава, и што, да би се правилно разумело, треба прво да буде део осећања и васпитања, па тек онда рационалног рашчлањавања. У случају религиозних појмова и услед недостатка васпитања у духу верских традиција, мораћу уместо, верујем да бих разумела, да користим обрнуту методу – ако разумем, можда ћу поверовати. А то све због тога што дубине и озбиљности црквеног венчања, ни младенци, а још мање сватови, нису свесни – важно је да на крају чека кафана, печење и шизење.
У причи о браку као Светој тајни, прво морамо разумети овај сложен теолошки појам. Теолошке појмове тешко схватају сви они који их нису усвојили кроз васпитање и културу из које су поникли. Код нас је дошло дотле да су ствари вере за једне постале предмет изругивања и подсмеха, а за друге предмет накарадне фолклорне употребе. Чини се да златне средине нема, или је има јако мало, те је скоро невидљива.
Не би уопште требало да се заваравамо да су нам венчања, крштења и остале ствари везане за цркву и верски живот познате и саморазумљиве, далеко су од нас колико и села на Камчатки. То што су оне некада биле мало ближе, то се не рачуна, јер овде је преовладао колективни заборав и појавила се накарадна техника враћања старог, или на старо, без јасног сазнања о томе како је то старо заиста изгледало, уз пратећи симптом игнорисања чињенице да је протекло много времена, да су се околности веома промениле, те да постоји стравичан дисконтинуитет између нас данас и нас прекјуче.
Упркос томе, покушаћу да пишем о ономе што спада у заборављену веру, тако да разумеју неверници, а верници не замере, премда и једни и други (као и сама ауторка текста) спадају у скупину заборавних.
Венчање у цркви
Упркос ставу да се питања вере тешко могу објаснити разумом, разум не би био разум, кад не би покушавао да ствари рашчлани, затвори у своје фиоке и фајлове. Једном речи, кад не би покушавао да објасни све, па и оно необјашњиво. Стога, за њега посебан изазов представља нешто што у свом називу садржи реч „тајна“, па још поврх тога и „света“.
За правилно усвајање теолошких појмова потребан је не само интелектуалан и интуитиван чин спознаје, већ и онај мистички који обједињује претходна два, тако што додаје нешто треће, што надилази ум, а без чега он не би имао моћ синтезе.
Напослетку, вера и јесте сама по себи синтеза, она је умно, а не стихијско, осећање.
У сваком случају, када бисмо имали васпитана осећања, не бисмо много питали, већ бисмо само паметно осећали!
Шта су то Свете тајне?
Главни циљ сваког хришћанина јесте спасење, а термин мистерион употребљавао се уопштено да означи посебне радње којима се оно постиже. Наиме, број светих тајни није био утврђен у православној цркви све до тринаестог века. Наук о седам тајни појављује се први пут у Исповедању вере код папе Климента IV, који је тражио да га усвоји цар византијски Михаило Палеолог. Дакле, сам број светих тајни преузет је са Запада и то, чини се, највише, како сматра проф. Џон Мајендорф, због тадашње фасцинације Византинаца симболиком бројева. Седам је дарова Светога Духа (Исаија 11:2-4) и то је већ довољан разлог за прихватање овог броја. Свакако, било је и оних који су проширивали, или скраћивали списак, али је напослетку остао онај који можемо прочитати у сваком црквеном календару. То су: крштење, миропомазање, исповест, причешће, брак, свештенство и јелеосвећење.
Две су тајне најважније као стваран предуслов свих осталих, крштење, а потом евхаристија, или причешће. Зато је неопходан услов да бисте били венчани у цркви, да сте претходно примили тајну крштења, наиме, да сте члан хришћанске заједнице. С друге стране, имамо пример у неким варијантама хиндуизма, ако је неко од младенаца друге вероисповести, није неопходно да постане присталица Кришне, или Шиве.
Оно што види хришћанин, не види атеиста, или будиста и обратно, а хришћанство је, као каже Максим Тарејев „… аристократска религија изабраних …“. Хришћанима је због њиховог елитизма тешко да разумеју зашто неко други није хришћанин и зато су често, противно сопственој доктрини, склони осудама, прогонима, па чак и погромима, других вера, народа и појединаца.
Тему о танкој граници између верског елитизма и фундаментализма, ипак остављам за неки други текст.
„Свете тајне су свештенорадње, кроз које се верницима на видљив начин даје невидљива благодат Божија. Пошто је човек психофизичко биће: видљиво по телу, невидљиво по души, то и свака света тајна има две стране: видљиву и невидљиву. Видљиву страну сачињавају: свештеникова радња, речи, молитва и материја која се употребљава, а невидљиву благодат Божија“ (архимандрит проф. др Јустин Поповић).
Свети Јустин Нови (Ћелијски)
Овај невидљиви део, то је оно у шта треба поверовати, као што треба поверовати у одрживост вечне верности у љубави. Овде се снага вере у Божију благодат подудара са снагом воље да се остане у љубави упркос свему. Та благодат задобија се уз помоћ Божије милости, али превасходно подвигом наше воље, који је облик здравог жртвовања свог (умало да напишем светог) егоизма. Стицање осећања Божије благодати могуће је само путем одбацивања себичног самољубља, кроз свестан и одговоран чин, и то, само уколико су искључени сви облици психопатологије.
Без обзира на то колико је танка граница између оног што називамо нормалним и болесним, већина људи, на срећу, још увек уме добро да процени до које мере је та граница растегљива. Наглашавам да ове одреднице нису применљиве на хомосексуалност, јер се за њу слободно може рећи да представља нормалну ненормалност и да је стара колико и сам човек, као и да је она производ културе коју је створила цивилизација, а из које је настала теорија о биолошкој предодређености. Да ли је било обратно, питање је које води у веома озбиљну метафизичку расправу.
Тим заборавним „изабраним“ хришћанима требало би да су јасни следећи појмови: Царство небеско, Богочовек, претварање хлеба и вина у тело и крв Христосову, црква са великим Ц, која је живи организам „тела“ Исусовог, путем које, и само путем које, као њени чланови, улазимо у Царство небеско. Она није само лепа зграда у којој се налази уред за опијање, или детоксикацију маса.
Рашчистимо ли с овим питањима, можемо схватити зашто је Црква као таква тајна с великим Т, а уједно и извор свих Светих тајни.
Света тајна – Брак
Ако посматрамо брак као једну од њих, дакле, морамо водити рачуна о осталим елементима доктрине. Тако, ако бисмо желели да причу упростимо и сведемо је на разумљив ниво свакоме, рећи ћемо да уколико верујемо у живот после смрти, у рај и у пакао, у спасење душе путем покајања и Божије милости, онда нам неће неразумно звучати идеја да се са својим супружником боримо и међусобно помажемо да заједно одемо у рај. Када у двоје тежимо вечном животу, успостављамо чвршћу везу од оне која почива на све већој и већој сексуалној привлачности, којој краја нема и која може на крају лепу жену претворити у пластичну наказу, а мушкарца у безумног жигола. То је данашња хистерична помама за оргазмом и то све чешће јавним. Био јавни, или приватни, такав оргазам је нека врста преваре, лакшег пута до незаслуженог врхунског задовољства, а то тако не иде у животу. Добра љубав и добар оргазам, као и све добре ствари у животу се просто заслужују уз пратњу болних жртава ега.
Да би прича о браку као светој тајни имала смисла, потребно је поверовати у оно што се здравом разуму чини немогућим.
При том, треба нагласити, да брак као Света тајна уопште не искључује закључке до којих је дошла модерна наука, већ их, напротив, употпуњује и сагледава из једне више перспективе.
У животу је лакше носити се с једном тако тешком ствари као што је успешан брак, ако је он осигуран небеским везама. Иако је можда бајка, сама тежња ка овом циљу представља веома јак психолошки подстицај.
Извор: forum-srbija.com
Међутим, ништа нам не вреди ако не верујемо, и највише не верујемо ако не верујемо сами себи, а себи можемо веровати само онда када смо се чврсто одлучили да истрајемо – овога пута у љубави. Проблем који овде постоји је најпре вера у Исуса Христа, а тек потом вера у вечну љубав. Зашто би једно морало нужно да повлачи ово друго? Одговор се може дати једино у виду кондиционала: Ако је Бог је исто што и Љубав, онда сваки облик људске љубави има своје исходиште и коначиште у Богу.
Али, ако причу у вези брака као Свете тајне, уместо с метафизичког, посматрамо с практичког нивоа, с правом можемо поставити следеће питање: да ли се суштински нешто мења у вези мушкарца и жене у поређењу са световним браком, персоналном неформалном унијом, као и браком склопљеним по обредима неке друге религије?
У тим неформалним заједницама завет је често прећутан, или уопште не постоји. Одсуство завета чак представља посебну чар, а неизвесност коју доноси сутра неком је много узбудљивија од монотоније брачне свакодневице, била она света, или не. Општина је поштен начин да се одмах на почетку правно регулишу имовински односи супружника, јер, као што знамо, мираз одавно не постоји, а у случају да младенци имају аверзију, или страх од цркве, представља ритуал-сурогат.
Једино што одваја брак пред олтаром, од брака пред матичарем, је то што он представља јединствени попуст за место у рају. Брак пред олтаром је ВИП пропусница за небеску ложу. Од тренутка када пред олтаром кажете судбоносно „да“, виша сила вас непрекидно прати, да не кажем, шпијунира, али и дозива, када за то дође време, да заједно ступите под њено окриље и будете награђени неизрецивим осећајем Божије благодати. Када склопе брак у цркви, супружници више нису сами, њих је заправо троје: муж, жена и виша сила. Сва енергија љубави требало би да се не размењује више само на хоризонталној равни – од жене ка мушкарцу и обратно – тако усмерене енергије се на крају улупају једна о другу, угуше и прогутају се, већ се енергија од једног срца пење „до Небеса“, па се обоготворена враћа у хоризонталу другог. То је онај невидљиви део, онако како га виде православни учитељи. Тако се избегава погубно трење, које на једном крају представља узбудљиву, али никад задовољену, сексуалну страст, док нас на другом може натерати и на тежак злочин.
„Трење…то је све што нам је остало од љубави“, каже се у сјајном стиху једне песме састава Блокаут.
(Не)могућа мисија
Живот истинског верника пун одрицања и бескрајне трпељивости, заправо је неиздржив за већину људи. То добро знају они који су такав живот пробали. Њих је ужасно мало, а још је мање оних који то раде у пару. Када би сваки пар који се венча у цркви успевао дисциплиновано да живи хришћански живот, ја о овоме не бих ни писала и било би опште познато која је најсигурнија варијанта не само за рај, већ и за дуговечну срећу на земљи. Нажалост, не само да није тако, већ је постало отрцано гајити један такав идеал и имати веровање које надилази сутрашњи дан.
Колективно венчање у Београду (Извор: Мондо)
Многима је доста мукотрпног живота и себе у њему, а камоли још и да га деле с неким и то под теретом вечне обавезе. Неки верују да ће се само једног дана угасити, као када на компјутеру искључе напајање, и то је део њиховог здраворазумског оптимизма, али постоје и они који верују да ће биос наставити да живи и онда када би нестало струје на читавој планети. Такви су прави кандидати да склопе брак пред олтаром, ови други, макар због урока, требало би да сачекају мало, док не схвате шта заиста значи склопити брак у цркви и коју одговорност он са собом носи.
Било како било, ако не верујете у Богочовека, живот после смрти, казну и награду, постојање раја и пакла, фолклорно помодарство можете задовољити и на други начин: обуците се у народну ношњу из вашег завичаја и венчајте испред споменика Победнику на Калемегдану, а матичара натерајте да ућути – нека вас венчају ветрови Дунава и Саве!
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3jc