Ако немири у Приштини не буду довољни да земље КВИНТА реагују, онда постоји опасност од напада на српске средине на Косову

У историји Косова никада на протестима није било артикулисанијих захтева од садашњих. Од премијера Косова се тражи да разреши дужности министра Александра Јаблановића и да „Трепча” постане јавна компанија. Али ниједна влада у историји Косова није била одлучнија од ове садашње да не попушта пред захтевима демонстраната. Да бисмо објаснили зашто је то тако морамо се вратити у период од пре осам месеци.

Избори на Косову прошлог пролећа показали су да 70 одсто грађана Косова жели промене. Зато су и гласали за опозиционе странке од којих ниједна није хтела у коалицију са странком Хашима Тачија, која је добила највише (30 одсто) гласова и која је већ два мандата била на власти. То што је Тачијева странка добила толико гласова, а изазива толико анимозитета може се објаснити тиме што су њени лидери штитили само њихове активисте и симпатизере, а понижавали остале.

Шест месеци је блок који је састављен од свих осталих странака косовског парламента настојао да формира владу, али у томе није успео. Чак и заокрет Албина Куртија, који је од противника преговора са Београдом постао заговорник преговора, није уродио плодом.

Када су амбасаде КВИНТА (В. Британија, Француска, Италија, Немачка и, нарочито, САД) увиделе да Тачи контролише све независне институције Косова (Уставни суд, председницу, тужилаштво, РТК итд) одустале су од тога да га мењају.

За америчку амбасадорку било је важно да све, на први поглед, функционише, а проблемима који ће се нагомилати – бавиће се њен наследник, док ће се она хвалити да су за време њеног мандата избори на Косову били прилично фер и демократски, да је косовска влада напокон формирана од две најјаче националне странке, и да Срби у тој влади имају подршку Београда, да се преговори с Београдом настављају итд.

Међутим, нагомилани проблеми су избили у први план много брже него што је амбасадорка очекивала.

Одмах након што је Иса Мустафа издао блок опозиционих странака и постигао договор с Тачијем, почео је масовни егзодус Косовара на Запад. Грађани су изгубили наду да ће се ишта променити, јер су схватили да ће Иса Мустафа бити премијер само формално, а да ће стварни премијер бити Тачи. Пре избора, Иса Мустафа је говорио о могућности коалиције са било којом странком осим са странком Хашима Тачија. Учинивши управо супротно, Иса Мустафа је преварио своје бирачко тело.

Многи од оних који су са својом породицом кренули аутобусом за Београд, а затим према Мађарској, на питање зашто одлазе одговорили су: „Како да васпитавам децу, шта да им кажем? Немојте бити поштени, будите преваранти и постаћете премијер као Иса Мустафа.”

Гнев Косовара је толико велик да неки на Западу по други пут траже азил. За разлику од времена Слободана Милошевића, када су одлазили с паролом: „Видимо се на слободном Косову”, сада су пароле: „Не дај боже да се икад вратим на Косово”; „Ако нам је Запад наметнуо овакву владу онда нека они дођу да живе на Косову, a ми идемо на Запад” итд.

У тој атмосфери очајања догодило се то да лидер Српске, министар у влади Косова Александар Јаблановић, назове „дивљацима” чланове породица несталих особа из Ђаковице који су спречили пребегле Србе из овог града да посете тамошњу цркву.

Косовари су навикли на разне увреде од београдских политичара, али за разлику од њих, Јаблановић добија плату из косовског буџета и вози се у аутомобилу купљеном од пореза управо тих „дивљака”.

Досадашњи министри и остали функционери Косова из редова српске заједнице били су пример косовској јавности како треба да се бране интереси сопствене етничке заједнице, уз коректан однос према осталим заједницама. Ненад Рашић је зато у неколико анкета спроведених и у српским и албанским срединама сматран најбољим министром. Петар Милетић је служио као пример достојанственог политичара који није попустио пред притисцима међународних представника кад је требало штитити интересе српске заједнице на Косову. Оливер Ивановић, иако оптужен од неких Албанаца за ратне и послератне злочине, увек је у косовској јавности остављао коректан утисак. Слободану Петровићу, којег су овдашње невладине организације прогласиле за најбољег политичара Косова 2008. године, косовски Албанци нису замерили што је јавно позвао косовске Србе да гласају за Вучића на националним изборима Србије. Заправо, ови српски политичари са Косова не само да су били заслужни за побољшање међуетничких односа на Косову, већ и за боље односе Приштине и Београда.

Испоставило се међутим да је Београд завадио Петровића, Милетића, Рашића и остале и направио Српску листу чији је лидер увредио најосетљивије, тј. породице несталих Албанаца.

Хашим Тачи и Иса Мустафа, знајући да опозиција користи гнев грађана да нападне владу, неће ни да чују о тим захтевима, па нису ни тражили оставку Јаблановића, а камоли да га разреше дужности. Јер, ако би Јаблановић био смењен, опозиција би испоручила влади нове захтеве. Бранећи Јаблановића, Тачи и Мустафа бране себе, представљајући пред западним амбасадорима да су демонстрације усмерене против Срба које они наводно бране. А у суштини, протест је управо против њих, а Јаблановић је само повод.

Циљ досадашњих немира је, дакле, рушење владе, а она може да се сруши једино ако се у то убеде амбасаде КВИНТА, нарочито Американци. Који ће бити у то убеђени само ако им се докаже да ова влада није у стању да обезбеди мир и сигурност.

Ако немири у Приштини не буду довољни да КВИНТА реагује, онда постоји опасност од напада на српске средине на Косову. И то, из два правца. Први је да власти, у настојању да опстану, покушају да преусмере гнев демонстраната против Срба. Други правац је од опозиције – да докажу да ни странци ни Београд не могу заштитити Србе ако на Косову нема демократије.

Професор политичких наука Универзитета ААБ у Приштини, и раније предавао на универзитетима у Тирани, Тетову, Приштини и на Универзитету у Хамбургу

(Политика, 30. 1. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3iF

Categories: Преносимо